Босанска крајина у Другом светском рату(4)

Српска православна црква на подручју Босанске крајине дуго је осећала ране и ожиљке из времена Другог светског рата.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године.

Према званичним подацима из 1970. године, део данашње Епархије бихаћко-петровачке који је тада био у саставу далматинске епархије (Дрвар, Босански Петровац, Грахово, Гламоч и Ливно) имао је 13 цркава које су 25 година након завршетка рата биле у огоретинама и рушевинама (Крњеуша, Вођеница, Јањила, Буковача, Колунић, Бастаси, Врточе, Пећи, Босански Тишковац, Ваган, Камен, Кулен Вакуф и манастир Рмањ). Обновљено је тек пет храмова, у Спасовини, Трубару, Пеуљама, Гламочу и Рорама. Интересантно, да је уочи „Маспока“ и посете Јосипа Броза Тита Ватикану 1971. године, Босанска крајина имала 42% молитвеног простора ван употребе. Ваљало би урадити статистику и за друге српске прекодринске области.

Нова идеологија, која се наметнула после 1945. године, начелно је била супротствављена традиционалном хришћанском и националном етосу претходних генерација.

Већи део српског народа у Западној Босни био је у партизанским редовима. Истина је и следеће: да се верност партији и слагање са њеним ставовима по питању државног и друштвеног уређења стављала у други план, јер је била важнија борба за физички опстанак и отпор усташком насиљу и геноциду.

Преглед људских губитака у области којом се бавимо налазимо у званичним подацима из 1964. године. По важећој општинској подели, на територији Цазина страдало је 3215, Велике Кладуше 3669, Бихаћа 5029, Босанске Крупе 8763, Босанског Петровца 4510, Санског моста 5767 и Дрвара 2754 Срба. Ратни губици поменутих градова и општина износили су 36934, од тога је страдало 33707 Срба или 91,26%.

Са оним што знамо о политици Независне Државе Хрватске према Србима, сваки даљи коментар је сувишан. Учинак Павелићевог режима и усташке власти је био управо овакав. Стари империјални планови Ватикана су се остваривали.

Петиција бањалучких муслимана, упућена 12. новембра 1941. године сународницима у Павелићевој влади Џаферу Куленовићу и Хамдији Бешлагићу, сведочи о немирењу са страдањем ближњег друге вероисповести. Наводимо дуже одломке који бацају светло из другог угла и употпуњују слику: „Још од почетка успостављања ове наше НДХ, гледамо ми Муслимани са највећом забринутошћу како су неки усташе и други неодговорни фактори чинили најгрубље грешке, па и злочине.

Најелементарнија права човјека гажена су без икаквих скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести престали су да важе за велики дио народа ових крајева.

Убијање свећеника и првака без суда и пресуда, стријељање и мрцварење у гомилама често посве недужних људи, жена и дјеце, гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица са роком од једног до два часа за спремање, те њихово депортовање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле свког истинског човјека и које су и на нас Муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније…

Један дио католичког свећенства сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искоришћује. Пропаганда за католицизам је узела толико маха да подјећана шпанску инквизицију“ (В. Новак, Магнум Цримен, Загреб 1948, стр. 634-635). У петицији, односно резолуцији, изражава се страх да ће по завршеном обрачуну са православнима, оштрица римокатоличког експанзионизма бити уперена против самих муслимана: „Чују се често и погрдне пјесме од стране неких католика, који вријеђају вјерске осјећаје муслимана и прориче им се иста судбина као хришћанима…“ (Исто). Трагично страдање Срба и улога муслимана у програму усташког геноцида виђени су на следећи начин: „Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступале клању ии убијању под фесовима на глави.

То је било у Босанском Новом, гдје су четири камиона усташа дошли под фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се деслило и у Босанској Костајници, кад је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен Вакуфу су неки тако урадили. Ту се истакао нарочито Мирослав Матијевић из Врточа. Ту је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна, када је попаљен Кулен Вакуф и гдје је главом платило 1350 муслиманских људи, жена и дјеце…“ (Исто).

РИМОКАТОЛИЧКО СВЕШТЕНСТВО И УСТАШЕ

Римокатолички клер је у целини поздравио настанак НДХ, а доста велики део истог се свесрдно укључио у акцију „чишћења хрватске крајине од Срба“. У том смислу су били активни следећи жупници: фра Мијо Чујић из Дрвара је давао налоге да се руше православне цркве и вршио је кампању за прекрштавање „Влаха“ и „гркоисточњака“.

Никола Билогривић, римокатолички жупник из Бања Луке, доктор теологије и блиски сарадник и пратилац Виктора Гутића, признао је после рата на суђењу да је само у Бања Луци превео на римокатоличку веру 1500 грађана. За овог горљивог Павелићевца се зна да је на миси у Павловцу код Бања Луке позивао Хрвате римокатолике на истребљење комшија Срба.

Прелазак на римокатоличанство одвијао се под претњама, у страху за очување голих живота и спасавања читавих породица. Типичан пример српског ината био је колективно примање ислама становника села Бегово Брдо код Цетинграда. Жупник Перо Медвјед је организовао покољ у поменутом селу, као казну што нису прешли на римокатоличанство.

Како су представници римокатоличког клера размишљали у овим тренуцима, може се сагледати из новинских написа бањалучог фратра Петра Пајића: „До сада је Бог говорио по савјетима, по папинским енцикликама, по небројеним проповједима, по катехизацији, по кршћанској штампи, по мисама, по јуначким примјерима светаца итд…

Сада је Господин одлучио употријебити другу методу. Приредити ће мисије. Европске. Свјетске. Држат ће их не свећеници, него војсковође на челу са Хитлером. Проповиједи ће се врло добро чути помоћу топова, митраљеза, тенкова, бомбардера…“ (Католички тједник, бр. 35 од 31. августа 1941).

Изјава фра Срећка Перића, гвардијана самостана Горица код Ливна, добро се запамтила и дуго ће се препричавати. У њој је „духовник“ позвао на миси свој верни народ да иде да коље све Србе одреда, а прво његову сестру која се удала за Србина. У убијању Срба у селима око Ливна у августу 1941, а после у масовним убиствима по Босанској крајини (на Козари) истицао се фра Иван Христић. По презимену, можемо да зажалимо и кажемо: „Потурица гори од Турчина“.

Капелан самостана Петрићевац код Бања Луке, фра Мирослав Мајсторовић-Филиповић, активно је учествовао у убијању Срба у Шарговцу, Дракулићима и Мотикама 7. фебруара 1942. године. Када је хладним оружјем убијао седмогодишње детенце Ђуре Гламочанина, узвикивао је у сатанској безумности: „Усташе, ово ја у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут.

Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова“. У мартирологијуму Српске православне цркве остаће уписано 551 име младенаца, од којих су најмлађа била дечица Рада Станковића, Ратка Станковића из Дракулића и два анђела Ђура Шешића и Виде Шешић из Шарговца који су сви имали непуну годину и чија имена памти само Свемогући Бог.

Старозаветни Господ над војскама је Бог и осветник и мале Кармеле, трогодишње ћерке Самоила Монтиљаса, бањалучког трговца, која је страдала у Старој Градишки, као и трогодишњег Екрема, сина Алије Бегановића страдалог у Јасеновцу 1941. године (Драгоје Лукић, Рат и дјеца Козаре, Београд 1990, стр. 259-265).

На концертима популарног Томпсона у Хрватској, заговорника домољубља, породице, цркве и осталих вредности римокатоличке цивилизације, маса са одушевљењем прихвата речи: „Јасеновац и Градишка Стара то је кућа Максових месара!“.

Ето, таква је рецепција новије хрватске прошлости у делима масовне културе у земљи „високе демокрације“. Достојанствени српски одговор могу бити само речи из песме Боре Ђорђевића: „Зашто су твоји меци ишли ка мојој деци? О њима сањам и маштам, децу не могу да праштам“.

Малом броју оних који су преживели покољ од 7. фебруара 1942. године, помогао је римокатолик из Бања Луке Марко Липовац, који се обратио петрићевачком гвардијану са намером да се људи спасу и да се слични злочини не би поновили. Заузврат је добио одговор да Поглавник и држава знају шта раде, а све што је учињено, управо је урађено са благословом цркве.

ИЗАЗОВИ НОВЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Улога римокатоличког свештенства у подстицању на верске и физичке прогоне православних Срба и учешће појединаца у самом извршењу убистава, документована је изворима различитих исходишта. Немачким и италијанским извештајима и ставовима римокатоличких клирика изношених у усташкој штампи, мало ко данас може да порекне аутентичност и објективност.

Са друге стране, најновији радови хрватских црквених историчара о Западној Босни у Другом светском рату настоје да оправдају бискупа бањалучког Јозу Гарића и оне свештенике који су вршили прекрштавање православних и њихово превођење у римокатоличку цркву. Један несмотрено објављени документ, извештај самог бискупа председнику сабора Марку Дошену од 13. децембра 1942. године, приказује право стање ствари и открива нам на чијој су страни биле симпатије велечасног.

Он за муслиманске протесте на насиља према православнима каже: „…нису ово резолуције него памфлет пун паклених клевета и мржње проти Католичкој цркви. Нису оне писане, да се разним злима, којих је одиста било, стане на крај, него да своје властите гријехе и злочине свале на католике и да се оперу пред Србима.

Да су писане добронамјерно, не би се садржај њихов знао 10 дана прије њихова потписа у Београду. И овдашњи православци су знали за садржај исто прије потписа и моме тајнику саопћили…“ (Томо Вукшић, Бискупи Алојзије Мишић и Јозо Гарић за вријеме Другога свјетског рата, у: Фрањевачки самостан и жупа Петрићевац (Бања Лука) – зборник радова, Бања Лука 2006, стр. 220).

Његова верска политика се састоји у следећем: „Ти знаш врло добро моје мишљење о муслиманима… Био сам и сад сам увијек за то да им се даде све што припада сваком добром и честитом грађанину без разлике. Али нити сам нити могу бити за то, да им се прекомјерно кади и да се они фаворизирају, као што се код нас на жалост чини, на штету нашега народа“ (стр. 221). Бискупу није био по вољи нови жупан у Бања Луци Хадровић.

Он му замера много, а између осталог и следеће: „Да би стекао симпатије и четника пред њима се хвалио, како је уклонио браћу Гутиће и да ће им ако желе усташу фратра Филиповића за дан довести и предати, да му они суде“ (стр 224).

Овај фра „Сотона“, како је себе називао, потпадао је под духовну власт бањалучког бискупа Јозе Гарића. Он га, вероватно, не би предао никаквом суду за почињене злочиначке масакре. Фра Мирослав Филиповић је духовно чедо самостана Петрићевац.

Овај самостан је био место папине посете 22. јуна 2003. године. За блаженика је тада проглашен Иван Мерц. Папа Иван Павао ИИ је упутио поруку да „једни другима опростимо почињене грешке и злочине“.

То није ништа друго него виспреност Ватикана и његова хипокритична политика, пошто се псеудолитургијски и проблематичним проглашавањем нових култова оправдава злочинаштво у новијој хрватској прошлости.

Извор: pravoslavlje

Везане вијести:

Босанска крајина у Другом светском рату(1) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(2) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(3) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(5) | Јадовно 1941.