Политка је наметала своје

РАЗГОВОР СА МИТРОПОЛИТОМ ЈОВАНОМ У ПРИЛОГУ РЕГИОНАЛНОГ ТЈЕДНИКА “ШПИГЛ” (29. новембар 2005.).

Епископ Јован Павловић, метрополит загребачко-љубљанске епархиjе Српске православне цркве и циjеле Италиjе боравио jе у Вараждину.

“У политичким догађаjима разбиjања Југославиjе политичари су нам многе ствари наметнули. Штета што нису изабрали неки паметниjи пут политичког раздруживања и стварања самосталних држава, него jе настала ова трагедиjа коjа jе за жаљење и на штету свих jер су у великом броjу настрадали они коjи нису имали великих политичких активности.”

С метрополитом загребачко – љубљанске епархиjе Српске православне цркве и циjеле Италиjе епископом Јованом Павловићем разговарали смо приликом његовог посjета Вараждинскоj бискупиjи и Граду Вараждину.

– Поклонили сте Граду Вараждину књигу „Вараждински апостол“.О каквоj књизи jе риjеч?

– То jе рукописна књига из 1454. године коjу су преписивали троjица духовника Катарине Кантакузине грофице Цељске jер jе била врло религиозна и теолошки упућена и жељела jе да за своjу употребу у вези богослужjа и духовног живота има такву литургиjску књигу. То jе вриjеме када се тешко долазило до књига, будући да се све руком преписивало. Спомиње се град Вараждин гдjе jе преписана та књига, што у интересном смислу говори да jе Вараждин био погодно мjесто да се такав jедан посао обави.

-Је ли било православаца у то вриjеме на овим просторима?

– Према повjесничарима, с Катарином као кћерком деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца дошло jе око 300 обитељи коjе су биле своjеврсна послуга у смислу тjелесне гарде Кантакузине и имали су своjе мjесто испод старог цељског града, гдjе су боравили Урлих Цељски и Катарина. Данас има топонима коjи подсjећаjу на то вриjеме. Повjесничари говоре да почетком 15. стољећа Срби долазе у ове краjеве бjежећи пред Турцима. Катарина jе дошла у Цеље након гашења српске деспотовине jер су Турци све више надирали према нашим краjевима.

– Какво jе стање у православноj цркви на подручjу сjеверне Хрватске?

– Од 1977. године кад сам jа преузео дужност у Загребачкоj епархиjи повремено сам долазио у Вараждин и служио богослужjе у нашоj цркви. Отац Звонко jе био тада парох. Велика ми jе брига била обнова наше цркве у Вараждину и могу изразити задовољство да смо примили велику помоћ и подршку од градске управе, будући да наших вjерника нема толико да бисмо могли рачунати на њихове приходе да се црква обнови. Сада jе посао углавном завршен и надам се да су ти договори били успjешни и да се црква уклапа у естетски изглед Вараждина коjи jе чувен по своjоj лиjепоj архитектури. Вараждин jе кроз повиjест имао приоритет испред Загреба, иако више ниjе главни град Републике Хрватске. Вараждин jе имао неке садржаjе коjи су му давали ту предност.

-Јесу ли Срби на било коjи начин у овим краjевима дискриминирани?

– То jе више политичко питање. Можда се каткад неке ствари више наглашаваjу,али ако се сjетимо почетка кад jе црква била подизана, предсjедник Црквене опћине jе био чувени пjесник Огњеслав Утjешиновић Острожински коjи jе с Људевитом Гаjем и другим Илирцима покопан на загребачком Мирогоjу. Значи да jе од самог почетка постоjала културна, вjерска и свака друга сурадња међу људима. Вараждин jе имао наглашену културну улогу, а за вриjеме Воjне краjине политичко-воjну улогу, тако да се у нашоj повиjести често спомиње Михаjло Микашиновић коjи jе био задужен за потез од Вараждина до Копривнице. У Плавшинцима jе наш чувени сликар Јоаким Марковић 1750. године насликао jе двиjе композициjе коjе приказуjу примање привилегиjа од бизантског цара Василиjа Македонца коjи jе дао Србима и Хрватима привилегиjе да се настане у његовом царству. На jедноj слици jе сложени грб српски и хрватски, што значи да су Срби и Хрвати као кршћани добивали привилегиjе и били у тоj своjеврсноj воjноj служби чуваjући границу од турског надирања.

– Како процjењуjете положаj српске мањине на подручиjу циjеле хрватске?

– У вараждинском краjу до Копривнице ниjе било ратних збивања и ниjе било разарања цркава. Оно што jе зуб времена учинио на старим грађевинама обнавља се у сурадњи с државом, jер су цркве културно повиjесни споменици сакралне вриjедности. Тако да могу изразити задовољство, поздравити и апелирати да се ти односи буду што бољи, поготово у вриjеме кад се говори о еуропским интеграциjама. Потребно jе дати допринос да Република Хрватска у своjим политичким пословима и настоjањима буде што успjешниjа. Риjеч jе о опћем добру. Ако jе држава успjешниjа и оствари више програма, онда ће за сваког грађанина стандард живота бити много бољи и успjешниjи.

-Је ли Српска православна црква имала поприличну одговорност у ратним догађаjима?

– Вjероватно jе да постоjи одређена одговорност jер Цркву сачињава друштво грађана. Као припадници Цркве сви смо грешни, нисмо савршено друштво. Црква учи и апелира на своjе вjернике да живе кршћанским моралом коjи jе заjднички Католичкоj и Православноj цркви. У политичким догађаjима разбиjања Југославиjе политичари су нам многе ствари наметнули. Штета што нису изабрали неки паметниjи пут политичког раздруживања и стварања самосталних држава, него jе настала ова трагедиjа коjа jе за жаљење и на штету свих jер су у великом броjу настрадали они коjи нису имали великих политичких активности. Колико jе било вањских утjецаjа да се то тако догоди, то jе ствар политичара и стручњака коjи знаjу одређене чињенице коjе ми обични грађани не знамо. Дакле, у jедном смо великом вртлогу политичких догађаjа гдjе велике силе диригираjу и намећу одређена рjешења. Поjединачну одговорност требаjу риjешити правосудни органи и институциjе коjе су за то задужене. Видjели сте да jе сусрет с бискупом Марком Цулеjом срдачан. Први пут кад jе дошао на своjу дужност срели смо се, отац Звонко jе радио на усклађивању термина као и сада. Ми као црквени људи и за вриjеме тих несретних ратних збивања нисмо прекидали контакт. Имао сам везу с покоjним кардиналом Кухарићем, честитали смо празник jедан другоме, као и с бискупима коjе сам особно познавао, тако да наши односи нису били поремећени. Сви смо били у одређеноj тешкоj ситуациjи ако узмемо у обзир хуманитарну активност. Морали смо ићи и у врло ризичне просторе, па jе тешко да човjек све стави на вагу и измjери гдjе jе било грешака. Из ИИ. свjетског рата занимљива jе jедна прича кад сам био у Босанском Грахову рукоположен. Маjка jе имала jедног сина у четницима, а другог у партизанима. Рекла jе да приjеподне носи торбу и погаче jедном сину, а послиjеподне другом сину. Били смо, дакле, скоро у сличноj ситуациjи да смо душом били везани за jедне и за друге. Будући да сам се школовао у Хрватскоj гдjе сам и рођен, имам и своjих приjатеља из школских дана гдjе су те лиjепе успомене и данас присутне, а многи су из миjешаних бракова између Срба и Хрвата, гдjе су и православни и католици у истоj обитељи па се славе два Божића и два Ускрса. Таj однос меду обичним људима jе био кршћански, а политика jе наметала своjе. Ш то може воjнок радити кад га обуку у униформу и ставе му опасач? Мора извршавати воjну заповиjед.

– Какви ће бити односи између Српске православне цркве и новог папе Бенедикта XВИ.?

– Односи су сада интензивниjи. Поготово папа Бенедикт XВИ. настоjи да се што више развиjе сурадња између Католичке и Православне цркве. Постоjи свеопћа опасност од оних коjи се на неки начин боре против кршћанства. То ниjе стварање неког заjедничког фронта, да бисмо наметнули кршћанску идеjу другима, него се морамо организирати да сачувамо своjе вjернике и кршћанску вjеру и морал. Врши се велика размjена раса, становништва, из Африке и Кине. Не знам колико ће интереси биjеле расе, Еуропљана, бити доведени у лошиjи положаj. Некако ми се намеће идеjа да би можда било практичниjе да људи остану у свом окружењу гдjе су рођени, а да се економска и друга сурадња развиjа и помаже тим срединама, па да не мораjу напуштати своj родни краj. Мислим да код сваког човjека постоjи носталгиjа за оним окружењем гдjе jе рођен. Многи фактори чине да имамо таква осjећања, да нас вуче наш родни краj, да будемо у његовоj средини, у окружењу људи коjе познаjемо, природи коjа одговара нашем бићу… То jе мjерило коjе намеће таква размишљања.

– Постоjи ли могућност да папа Бенедикт XВИ. ускоро посjети Београд?

– Много су ме пута питали о томе. То jе фактор папине мировне мисиjе коjу су имали кроз стољећа. Сада jе настала jедна нова пракса да папа често излази из Ватикана, а редослиjед jе одредио да, ако jе у питању Србиjа, београдски надбискуп упути позив свом поглавару да посjети католике у Србиjи, затим држава мора одиграти своjу улогу будући да jе папа и шеф државе Ватикана, па онда већинска Црква треба дати своjу сугласност да папа посjети одређену земљу. Мислим да се то све може ускладити и не треба то злонамjерно тумачити. Садашњи папа jе показао доста позитивних своjих иступа да квалитета Цркве у моралном погледу буде што боља и да та сурадња међу државама буде позитивна, да се политика води у правцу мирољубивих односа. Тако да jе питање еуропске интеграциjе врло важно за циjелу Еуропу, за сваку државу, да се усклади морални однос између конфесиjа, Католичке и Православне цркве. Постоjе теолошке разлике па треба ангажирати професоре теологиjе. Често сам потицао да се настави с праксом Богословних факултета у одржавању семинара како би се што jасниjе обjасниле разлике коjе постоjе. Можда има и погрешног тумачења. Задњи пут кад jе кардинал Валтер Каспер био у Србиjи, одржао jе неколико сусрета и предавања и надбискуп београдски Станислав Хочевар издао jе његову књигу. Кад се чита примjерице схваћање Светог Духа од Сина, филиогуе, кардинал на врло лиjеп и прихватљив начин обjашњава како jе дошло до тога углавном у теолошким круговима. Тако да сусрети jако доприносе зближавању људи. Могу бити разлике, али онаj људски фактор може доприниjети да се људи боље разумиjу. Ако постоjи одређена љубав, онда се преко многих потешкоћа лакше прелази.

Извор: manastir-lepavina