Слободан није дочекао слободу

Сjутрадан послиjе крваве Огњене Мариjе, премало jе остало оних коjи би прениjели глас о страшном покољу у челебићкоj школи и jами Букуши и на вриjеме упозорили српски живаљ у околним селима каква им опасност приjети. Неколико случаjно преживjелих у селу и они коjи су израњављени и престрављени успjели да се извуку из jаме Бикуше лутали су по околним шумарцима и грабинама покушаваjући да умакну усташким засjедама и патролама коjе су настоjале да утру и посљедњег свjедока.

О покољу су тако прекасно сазнали чак и они коjи су се налазили по околним катунима — усташке патроле су стигле приjе гласоноша и тек понеко jе успио да умакне и избjегне сигурну смрт.

На катуну Ливаднице, коjа два-три километра изнад Челебића, била jе и Стана Ерцег са троjе дjеце. Муж jоj Јово на вриjеме предосjетио опасност и склонио се jер jе неколико дана раниjе сазнао да трагаjу за њим под сумњом да има скривено оружjе.

Казуjе Сава Шуњка, супруга Влада Шуњке, коjи се у вриjеме покоља такође затекао на Ливадницама и пуким случаjем избjегао смрт:

„Колибе су нам горе на Ливадницама биле близу. Између нас су били само Римци и Ђогашевићи. А и кумови смо били, старо прекрштено кумство. И са Ерцезима, а и са Росићима. Сирота Стана jе била од Росића, сестра Милана Росића…

Кум Јово чуо да га усташе траже па побjегао уз планину а Стана, кукавица, остала. Двоjе jоj о врату, Љепосави несретњици било шест а Стеви пета година, и треће под пасом, да простиш. Јово jе оставио, ко се надао да ће прштити пилеж и жене у другом стању.

Ето, Стана се била породила у суботу, а ово jе било у сриду. Она лежала jош у бабинама. Родила мушко диjете, ниjе га имала кад ни крстити. Љепосава и Стево измиљели испред колибе, играли се. Било и jош ђеце.

Стеви се у неко доба, по прилици, задриjемало и уљего у колибу те се завуко у кревет, маjци подно ногу. Зар и њу кукавицу утолико сан преварио и ниjе ни чула кад су ђецу испред колибе покупили и повели.

Јаду се ниjе дозвала ни кад jе jедна патрола послиjе упала у колибу. Збораше да ниjе никога познавала, али jе ниjесу дирали кад су видjели диjете у колиjевци.

Таман кад се понадала да jе зло минуло и почела онако с кревета призивати Љепосаву, улетио Стипан-Балота Римац, комшиjа, и Марко Римац звани Поњић, такође комшиjа, и jош са врата викнуо:

— Одкуд ти, Стано, ту, божjу ти маjку?

— Шта jе, Стипе, да си добро дошао, не стрављуj ми ђецу, кумим те Светиjем Илиjом?

— Дижи се, jебо те Свети Илиjа, па ћеш видjети како сам ти дибро дошао…

— Не, Стипе, ако знаш за бога и крст свети, видиш ли е сам у бабинама, jа ти се дићи не могу но ме уби на исто мjесто…

Били са Балотом поред Марка Поњића jош двоjица-троjица. Бречали ту и испретурали све по колиби, тражили тобож Јовину пушку. Наjпослиjе Балота збацио поњаву са Стане:

— Дижи се, кучко, и поведи тога штенца стариjега, а то мало штене нека остане ту нека цркне, да не гадимо руке око њега…

Извукли jе из кревета таман онако голу и босу и потjерали низ планину пут Бикуше гдjе су приjе тога већ били бацили кукалу Љепосаву и сву ђецу и другу неjач коjу су затекли и поватали по катуну…“

Понешто од страхота тога дана и те ноћи упамтио jе и Свето Ерцег коjи сада живи у Сурчину и брижно чува успомене на родитеље, нарочито на маjку и сестру и тек рођеног брата коjе jе на тако свиреп начин изгубио:

„И данас, чини ми се, чуjем Балотин глас и бреку усташа и видим страх у маjчиним очима док jе под jедну руку привиjала мене а под другу колиjевку. Ниjесу jоj дали ни да се обуjе ни обуче но таман онако у кошуљи и чарапама…

Вjероватно зато што се већ спуштала ноћ ниjесу нас повели према jами већ у село. Довели су нас у школу. Оно што сам ту упамтио jе крв, крв на све стране — све црвено. И плетенице коjе су висиле о гранама ораха и jабука испред школе. Послиjе сам, кад сам одрастао, сазнао да су то усташе везале жене и дjевоjке за косу и онда их ту убиjали и клали пошто би их претходно силовали.

И жеђ сам упамтио. Плакао сам и тихо маjку молио: воде, воде…

Ту се затекла, послиjе сам дознао, Манда Маjић-Јукић жена Марка Маjића, Хрвата, кућа им била ту близу школе. Маjка њу молила да ми донесе воде. Она донесе и, упамтио сам, пита маjку:

— Одкуд ти ту, Стано, црна кукавице…?

Неко jе онда наредио: водите их и затворите у шталу Маjића.    Повели нас у подрум Маjића, ту близу школе, можда сто-двjеста метара. Унутра мрак и пуно говеди коjа су усташе заплиjениле од побиjених српских породица и ту дотjерали. Знам само да ме маjка сву ноћ држала у крилу и покушавала ме, ваљда, заштити да ме не прегазе говеда.. Памтим само силни страх од мрака и рике говеди коjа су тутњела по тиjесноj штали. У том страху сам, изгледа, у неко доба и заспао.

Маjка ми jе послиjе причала да су се негдjе испред зоре отворила врата и на њима се поjавио човjек. Не зна му име, ниjе га познавала — упамтила jе само да jе имао фес на глави. Позвао jе да изађе и рекао: бjежи, спасаваj се како знаш, заклаће и тебе и ту макању…

У том jе наишла усташка патрола, али нас jе он сакрио под трем док jе патрола прошла.

Памтим да jе, док jе маjка трчала и носила ме на плећима, био мрак и да ми jе било хладно и да су негдjе запуцале пушке. То jе, послиjе сам сазнао, онаj коjи нас jе пустио припуцао и направио демонстрациjу као да смо сами побjегли како се на њега не би посумњало. Много бих дао кад бих знао ко jе био таj човjек…“

Стана jе, како jе касниjе казивала, бjежала према Бастасима. У расвит jе почела киша. Носила jе Стева и очаjнички прикупљала снагу да умакне што даље. А диjете грешно jе непрекидно цвиљело: воде, воде…

Увукла се у некакав љесковњак и почела да бере росно лишће и маломе кваси усне, а он jе халапљиво грабио да и лист прогута.

— Негдjе jе успут, и то памтим као да jе jуче било, нашла и шачицу jагода. Рекла ми jе послиjе да jе то било негдjе на Митровића Гвозду. И данас им, чини ми се, осjећам мирис — сjећа се Стево Ерцег.

Из Боjмуната Стана jе отишла у Бастасе и ту се склонила код неког млинара. За неколико дана се ниjе знало шта jе са њом и са дjецом. Усташе су поставиле вишеструке страже и мртве засjеде тако да jе сваки покушаj да се уђе на териториjу коjу су они контролисали био ризичан.

Ипак, шест дана касниjе, Владо Шуњка, Ђорђе Ерцег, Душан и Дамjан Козар, Илиjа Н. Црногорац, Илиjа И. Црногорац, звани Слава, можда и jош неки, уризикали су и кренули до jаме Бикуше. Извукли су живо троjе дjеце, Мића и Анђу Ерцег и Мару Црногорац, а онда се упутили и на Ливаднице. Претраживали по колибама, завирили и у колибу Јова Ерцега. Пажњу им jе привукло слабашно крчање и jедва чуjни цвилеж и роj мува коjи се дизао над некаквим замотуљком у ћошку колибе…

Имали су шта и видjети: грешно диjете по чиjем су се унакаженом лицу роjиле муве и гмизали црви, jош jе било живо послиjе седам дана и седам ноћи, без хране и воде. Неко jе, пошто му jе маjка одведена, опљачкао оно мало сиротиње. Однио jе чак и колиjевку, а диjете бацио у ћошак…

Владо Шуњка и његови другови су пониjели диjете несрећноj маjци. Опоравило се мало, крстили га именом Слободан, али слободу, на жалост, ниjе дочекало: болест и посљедице патњи коjе jе претрпjело прекратили су, пола године касниjе, његов прекратки, мученички живот.

Неколико мjесеци након покоља, кад jе успостављена власт и контрола над териториjама коjе су до тада држале усташе, оно мало преживjелих Срба jе кренуло по хрватским селима да искупља и враћа опљачкане ствари и заплиjењену стоку. Стана Ерцег jе тражила само колиjевку — да види тог бездушника коjи jе могао немоћно диjете из ње избацити и оставити га да скапава на мукама.

Ниjе ишла далеко. У Ковачићу, првом селу до Челебића, у кући Сладића, препознала jе своjу колиjевку. Ћутке jе и наjпажљивиjе размотала повоj, извадила диjете из колиjевке и додала га маjци:

— А што ми, Сладуша, грешна ти душа, не узе и диjете кад узе колиjевку но га остави на мукама, твоjоj ђеци бог дао и од мога здравља — рекла jе тихо, без суза, и изашла са колиjевком под руком.

Стана jе преживjела рат. Подигла сина Стева, али никада ни за тренутак ниjе заборавила трагедиjу своjе дjеце, чак ни када jе одселила из Челебића у Сурчин. Никада jе, међутим, нико ниjе чуо да прокуне дjецу своjих крвника…

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци