Почетком jуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вуjановића, званог Тита.
Ниjе говорџиjа и љепорек. Не би се рекло да га jе толико уморило бреме од седамдесет година коjе jош добро носи, а опет ниjе ни намћор и злоћа.
Његови вршњаци и они коjи га боље познаjу кажу да ниjе такав био у младости, да jе заћутао и „своjу мисли“ од оне крваве Огњене Мариjе 1941. кад jе постао свjедок стравичног масакра у челебићкоj школи. Од тада не збори кад не мора, одговара углавном на питања, кратко, риjеч му дуката вреди. И некако неповjерљиво и сумњичаво — одмах се види да га jе змиjа за срце уjела:
„Рат ме затече у воjсци, у Марибору. Био курир и таман ме упутило у Осиjек да носим некакву пошту. Путуjем преко Београда па на Панчево. Таман стигао у Панчево кад поче бомбардовање Београда. Кад сам се вратио опет сам преко Београда — видо сам га бомбардованог и разореног…
Бог зна како саам се пребацио до Загреба. Тамо већ уљегле Швабе. Угазих у ватру, не може се ни натраг ни наприjед. Преврнем jа капу као да сам се предао, а и да што мање личим на воjника.
Не одмичем од жељезничке станице нећу ли се како убацити у воз за Сплит — видим да jе моjе воjниковање завршено и да ваља како главу сачувати.
Већ ту сам разабрао да се зло некакво големо ваља и да горе има и од рата. Некакве наоружане групе снуjу кроз узмућени и престрављени народ и провjераваjу ко jе ко. Неке коjи се казаше да су Срби само мало скраjнуше између вагона и намах постриjељаше.
Питаjу и мене. Ја не трепнух: Хрват, брате, ада ко?
То ми, чини ми се, отвори врата воза за Сплит.
Понадах се да ћу без ђавола стићи кући. Јес врга! У Лици само што воз изађе из jедног туњела, ето авиона њемачких…
Докопах се некако камења и заклона и одатле сам пjешке до куће. Два дана и двиjе ноћи…
Био се оженио, некако уочи одласка у воjску, и жена ми се, Јока, породила — нађох ћеркицу Милку од пола године. У кући jош маjка ми Дева и сестра Анђа — било jоj седам-осам година. Отац Сава умро jош давно.
Зборим jа маjци да се зло спрема да jе боље да бjежимо и навакат спас тражимо. Она неда поменути: ко ће затворити кућу и без нужде обиjати туђе прагове код своjега…
Два дана уочи Огњене Мариjе видим jа шта се спрема и више не слушам маjку — побjегох и склоних се амо горе више куће, у Кланац.
Било касно. Село већ блокирано и не може ни на крилима нико умаћи. Нађоше ме, па са мном у школу. Тамо већ дотjерало све мушко од дjетета до старца.
Како ми jе школа овдjе близу, знао сам да у нужнику имаjу стубе и отвор за излаз на таван. У нужник се као и сада улази из ходника и наjважниjе jе било да искористим гужву и некеко шмугнем на та врата.
Успjе ми у неко доба ноћи те jа на таван. Сву ноћ и цио дан стрепим у jедном ћошку кад ће се неко од крвника сjетити да завири и нађе ме и на тавану. Чуjем доље туку, пуцаjу, стоjи jаук, галама, псовке, лелек…
У jедан вакат се све мало смири. Чуjем да их изгоне и по бреци и наредбама закључуjем да их вежу. Траjе то дуго. Кренуше коначно и колико могу разабрати одведоше их уз Водник према Кланцу.
Не потраjа, па село поново узавре од плача и кукања и у школу опет почеше да доводе. По гласовима закључуjем да су жене и дjеца.
Мили боже, тога jада и те писке — камен да проплаче. Престравих се: можда су и моjи међу њима, можда jе неко од оне дjеце што се зацењуjу од плача моjа Милка!
Заборавих на страх и на жеђ и на глад — на све. Суних низа стубе да се предам па куд они ту и jа.
Али кад се обретох поново у нужнику, не даде ми се. Премамише ме два тиjесна прозорчића и jа без размишљања заглавих на онаj jедан да се извучем. Тиjесно, али прошла ми глава и нема повратка…
Извукох се неопажено у жбуње иза школе па трк кући. Још се надам да су тамо и наумио да их покупим да бjежимо куд било.
Ђавола црна, кућа пећина — све отворено и испретурано, нигдjе никога.
Ја одатле у шталу. Завучем се под кров и сакриjем у сиjену. Освоjио ме умор и несаница, али сву ноћ ми не даде заспати вриска и запомагање коjе се пролама у школи.
Кад свану, привукох се до прозорчића на ластавици. Не видим школу, али чуjем пуцњаву, чуjем лелек, чуjем подврискивање и бреку усташа. Не потраjа много па се сокаком од школе испод моjе куће према цести отегну колона од четвора-петора запрежних кола пуних крвавих тиjела, од коjих се нека jош трзаjу и диjеле са душом.
Препознаjем кочиjаше. Све моjе комшиjе! Наприjед Маркица Римац, шиба коње као да jе кренуо у сватове и гласно пjева!
Тек тада опазих повећу групу усташа на Барjаку, испод цесте, на њиви Божа Козомаре, окупљених око гротла из коjега jе некада вађен шљунак. Лешеве, видим, бацаjу у ту jаму и тек тада схватих зашто су jе приjе неки дан проширивали а ми наивно вjеровали да ће можда поново отварати маjдан шљунка…
Тако, чини ми се, до ручка, jедни убиjаjу, други гоне лешеве набацане као вреће и трпаjу у jаму, многе jош живе.
Садашњи изглед споменика жртвама покоља у Челебићкоj школи подигнутог своjевремено на брдашцу Барjак у Челебићу
Обневидио од муке и jада, ниjесам ни примиjетио мога првога комшиjу кад jе дошао и отворио шталу да изгони благо…
Нека га, нећу му ни сад спомињати име кад ниjесам до сада — стид ме његовога стида: комшиjе му и диjете у колиjевци кољу на педесет корака одатле, а он се полакомио да уграби плиjен, да се оваjди од крваве комшиjске муке…
Кад сам се увече извукао и сунуо да бjежим према Врбици замишљао сам да се никада више нећу вратити у ово проклето село. А, ето, кад зло мине, човjек увиди да му jе своjе огњиште милиjе, ако jе и крваво, него туђе…
* * *
Милану Вуjановићу – Тити jе, иначе у усташким покољима 1941. године страдала циjела породица, маjка Дева, сестра Анђа, супруга Јока (била трудна) и ћеркица Милка.
Кад се ратно зло поновило деведесетих година прошлог виjека и кад jе изнова почело страдање српског народа у Челебићу и ливањском краjу уопште, и Милан Вуjановића – Тита jе морао да бjежи са родног огњишта, прво у Сански Мост, па на перифериjу Београда, у подручjе Липовачких шума. Ниjе, међутим, побjегао од несреће и зле судбине – намучени старац jе дочекао да ту на вjечни пут испрати Јовицу, сина jединца.
У минулом рату Јовица био jуначина, прошао сва боjишта, на Троглаву се 1993. године нашао у усташком обручу, али jе успио да се избави и избjегне судбину своjих предака у Другом свjетском рату. И кад се са породицом коначно скрасио и скућио у Београду, кад jе изгледало да им се срећа ипак осмjехнула, смрт га jе подмукло и изненада уграбила 2003. године и то баш на Огњену Мариjу. Тако сада његов остарjели и оjађени отац Милан, на прагу десете децениjе живота, са снахом подиже унучад, Јовичину дjеци – два сина и двиjе ћерке…
Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“
Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).
Везане виjести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци