СРЕБРЕНИЦА: ДА РЕЗИМИРАМО, ПА ДА ПОЂЕМО ДАЉЕ

Доста тога се издешавало на сребреничком фронту од како смо задњи пут, пре око годину и по дана, обjавили последњи ретроспективан преглед овакве врсте. Време jе да опет направимо jедну општу процену ситуациjе, пре него што кренемо даље.

Али прво, биће од користи да ту процену ставимо у оквир мисиjе наше невладине организациjе. Супротно од тврдњи необавештених (или злонамерних) посматрача, та мисиjа ниjе да се било шта „негира,“ него jе да се нешто откриjе. Простим jезиком речено, наша мисиjа ниjе да „негирамо геноцид у Сребреници“ него да откриjемо шта се у Сребреници догодило. Сирови умови можда неће приметити разлику, али она jе огромна. Тек када се чињенице буду прикупиле моћи ћемо да се упустимо у њихово тумачење.  Тврдња да се оно што се догодило у Сребреници своди на мантре о „геноциду“ у коjем jе по кратком поступку „8,000 мушкараца и дечака“  било  стрељано jедно jе од могућих обjашњења расположивих чињеница. Али то ниjе jедино обjашњење, нити то може послужити као искључиви аналитички репер. „Чињенице“ коjе се конструишу или бираjу по принципу подесности да би се уклопиле у унапред одређена тумачења не представљаjу допринос знању. „Тумачења“ коjа на њима почиваjу то су jош мање. Ми се трудимо да формирамо jедну чињеничну базу коjа ће моћи да издржи критичко испитивање и помоћу коjе ћемо моћи да водимо расправу, без да ће ико имати изговор да наше податке ставља под знакове навода. Тек пошто успешно обавимо таj задатак, моћи ћемо да се бавимо тумачењима. Има ли ико неки убедљив приговор на овакав план рада?

Жалосно jе што jе, у недостатку слободне расправе по овом питању, пропагандни наратив о Сребреници (за пример, погледаjте две мантре коjе се наводе горе) постао нормативан за размишљање „исправномислећих“ (у ствари, групномислећих) људи. Став да би „порицање геноцида“ требало третирати као озбиљну оптужбу против било кога, па чак као нешто што захтева правдање, представља одраз деградираности критичког размишљања данас. У Сjедињеним Државама, земљи где се jош увек уважаваjу наjвиши стандарди  када jе у питању право поjединца да заступа гледишта по свом избору, кратак одговор на оптужбу за „негирање геноцида“ гласио би: па шта? Хвала Богу или Алаху, у Америци свако jош увек има право да пориче било шта ако у то не веруjе. Надаjмо се да ће то корисно начело бити усвоjено и у Европи пре него што се она коначно не уруши.[1]

Наши читаоци сигурно схватаjу о чему jе реч. Прво се нешто мора барем prima facie доказати па тек онда би негирање истог могло постати рационална могућност. Наш jе став да тренутно расположиви докази не подржаваjу закључак да у правном смислу оно што се догодило у Сребреници jесте геноцид, нити да форензички докази – у оноj мери у коjоj су нам познати, а ми смо сигурни да смо видели све што стоjи на располагању – не подржаваjу фамозни закључак о „8,000 мушкараца и дечака.“  Према томе шта се сада од нас очекуjе? Треба ли да у jавности лицемерно одобравамо политички коректно групномислеће гледиште, док приватно мрмљамоeppur si muove, или би било боље да урадимо интелектуално и морално исправну ствар? А шта би то могло бити, питате ви. Па оно што заправо радимо. Да парафразирамо речи Ламарка, то jе да urbi et orbi свима у лице кажемо следеће: хипотезе о геноциду и о 8,000  погубљених мушкараца и дечака jедноставно нам нису потребне да би се обjаснило шта се догодило у Сребреници.

Изгледа да нисмо усамљени у одбацивању тих политички коректних хипотеза. Јавност у утицаjним земљама Запада (заборавите на измишљену „међународну заjедницу“ зато што становници Аргентине, Јужне Африке, Кине или Русиjе имаjу преча посла него да се клањаjу сребреничком наративу, а у оноj мери у коjоj му поклањаjу пажњу они су подjеднако скептични као и ми) постаjе све уморниjа од агресивног и упорног наметања секташког тумачења тих догађаjа. Про форма изjавама њихових државних функционера на ту тему, када су у обавези да нешто кажу на годишњицу или неком другом сличном приликом, пошто су сатерани уза зид неумољивом логиком сопствене пропаганде, све више недостаjе унутрашње убеђење. Можда су наши скромни напори у томе били фактор, али из више конвергентних разлога сада се припрема терен за нови поглед на Сребреницу. Поглед, не „ревизиjу,“ зато што ништа ниjе поуздано утврђено па самим тим нема ничега ни да се ревидира.

Довољно jе поменути само неке од назнака долазећег „сребреничког пролећа,“ да употребимо однедавну поштапалицу позаjмљену из jедног другог геополитичког театра.

Раниjе ове године, jедна задивљуjућа екипа америчких и британских научника коjи припадаjу „Групи за проучавање Сребренице“ (Srebrenica Study Group) под руководством професора Едварда Хермана обjавила jе своjу бритку анализу, „Сребренички масакр: Докази, Контекст, Политика.“ [2] Од поднаслова па надаље, студиjа се усредсређуjе на све главне аспекте сребреничке проблематике коjе чињенично и интелектуално осиромашени званични наратив систематски изоставља. Како можемо да расправљамо о jедном монументалном ратном злочину (без обзира да ли jе броj жртава био преувеличан на 8,000 или jе права цифра ближе 800) без адекватних Доказа? Како можемо да говоримо о наводном тродневном убиjању коjе треба да представља геноцид, али без да у обзир узимамо Контекст, што би у наjмању руку морало да обухвати разматрање претходног понашања друге стране, као и општи историjат односа између те две заjеднице, да не говоримо о циљевима и интересима заинтересованих страних чинилаца?  Како можемо запоставити Политичку димензиjу jедног злочина коjи упадљиво никада ниjе био третиран као предмет прописне криминолошке истраге, где су форензички докази од самог почетка били стављени ван домашаjа свих коjима ниjе у интересу промовисање jедног специфичног става по овом питању, и када се у више земаља слобода неометаног истраживања налази под непрекидним нападом за наводни преступ „негирања геноцида,“ што се у судскоj пракси тумачи на наjшири могући начин да би се обезбедили осуда и кажњавање унапред предодређених преступника? [3]

Али чак пре обjављивања ове студиjе, у априлу ове године одиграо се догађаj од кључног значаjа у Норвешкоj и он jе од тада попримио обележjе незауставивог тренда. Норвешка Државна Телевизиjа (NRK) емитовала jе документарац „Сребреница – издани град,“ редитеља Оле Флиjума и Деjвида Хебдича, коjи виђење Сребренице из основа мења.[4]  Одмах затим уследио jе подjеднако невероватан документарац истих редитеља, „Трагови изСараjева.“ Поред експлозивног садржаjа, невероватна ствар у вези са овим документарцима jе чињеница да jе jедна државна телевизиjа одлучила да их емитуjе. То већ само по себи на драматичан начин потврђуjе  у коликоj jе мери званична сребреничка прича у широком свету – потрошена. Али ускоро су уследили jош невероватниjи догађаjи у либералноj и често несносно конформистичкоj и политички коректноj Скандинавиjи. Шведска Државна Телевизиjа, по угледу на норвешке колеге, такође jе емитовала оба документарца, не обраћаjући ни трунку пажње на бесне протестне урлике ушанченог бошњачког лобиjа и његових савезника. Након што су у обе земље изгубили медиjску битку, побеснели лоби и његове присталице осветнички су се обрушили на поjединце коjе су сматрали кривим за своj фиjаско. Поднели су притужбу против оба редитеља пред Norsk Faglige Utvalg (PFU), професионалним удружењем новинара у Норвешкоj. Ми ћемо обjавити ту притужбу као и бриљантан одговор, тачку по тачку, редитеља Флиjума и Хебдича чим од њих будемо добили дозволу да то учинимо.

У Шведскоj, пошто jе и тамо пропао њихов покушаj да шведским гледаоцима ускрате могућност да на своjоj телевизиjи виде документарце по питањима од jавног значаjа, а коjи су у њиховоj земљи потпуно у складу са законом, озлоjеђени лобисти поднели су интерну притужбу Државноj Телевизиjи против особља задуженог за програмирање зато што jе, своjом „небудношћу,“ омогућило емитовање спорних документараца. Порука коjу jе арогантни и глупи сребренички лоби послао скандинавскоj jавности била jе jасна: Вама jе забрањено да у своjим земљама нешто гледате ако ми то не одобравамо. Као што су ускоро затим сазнали у суседноj Данскоj, то ниjе прави начин да се (по незаборавним речима америчког PR мага Деjла Карнегиjа)  „стичу приjатењи и утиче на људе.“

Данска Државна Телевизиjа првобитно jе изразила интересовање за откуп права да емитуjе само jедан од ова два документарца. Међутим, пошто су видели гужву у Норвешкоj и Шведскоj, Данци су променили своjу намеру и уместо да емитуjу jедан, одлучили су да емитуjу оба филма. Као што су могли предвидети сви осим њих самих, бумеранг коjи су лансирали идиотски балкански цензори вратио им се, и то жестоко.

Како ствар стоjи, цела Скандинавиjа jе сада упозната са шокантном позадином Сребренице, и то непосредно из исказа Бошњака коjи су били посматрачи или учесници у тим догађаjима, а коjе су Флиjум и Хебдич интервjуисали. Испоставља се да права прича добрим делом иде уназад до септембра 1993. у Сараjеву када jе г. Алиjа Изетбеговић приспелоj сребреничкоj делегациjи пренео наводну понуду председника Клинтона да би требало да пусте Србе да побиjу 5,000 Муслимана да би се на таj начин створио изговор за америчку воjну интервенциjу на страни сараjевске владе. Изетбеговићев суштински план, како га jе он представио делегациjи, темељио се на размени териториjа: Срби су прво намамљени да нападну и да изврше покољ, и затим им се допушта да задрже Сребреницу, али после тога Сараjево jе компензовано тако што му се за узврат препушта српска општина Вогошћа.  Филм jе богат детаљима и сведочанствима из прве руке и он се мора одгледати у целини да би се све његове импликациjе могле схватити. Међутим, пре или касниjе интелигентан гледаоц неизбежно ће поставити питање: ако су ове позадинске махинациjе истина, и ако jе прави мотив иза свега овога размена териториjа на начин коjи jе прихватљив обема странама, и ако jе то било изведено уз садеjство муслиманске владе, са узгредним масакром намештеним да скрене пажњу и прикриjе трагове, шта ћемо онда са геноцидом? Зар геноцид ниjе, по речима Луиса Морена Окампа, тужиоца Међународног Кривичног Трибунала (ICC) и по броjним другим ауторитетима, злочин са специфичном намером?[5]

Јасно jе да jе jедна од опасности од овог документарца баш то што би могао да подстакне на аналитичко размишљање коjе би одвело закључцима коjи су неспоjиви са „геноцидном“ верзиjом догађаjа у Сребреници. А интервjу коjи jе у филму приказан са америчким обавештаjцем Џоном Шиндлером могао би jош задати и coup de grâce тоj верзиjи. Шиндлер тврди да jе, према његовим подацима, састав људских губитака везаних за Сребреницу око 5,000 погинулих у легитимним борбеним деjствима током пробоjа према Тузли од 11. до 16. jула 1995. док jе погубљених заробљеника било око 2,000. Шиндлер jе – вреди додати – у тоj фази рата био стациониран у Босни као врхунски аналитичар америчке Агенциjе за Националну Безбедност (NSA) па се на основу тога може предпоставити да jе имао доступ чињеницама коjе нису биле обоjене пропагандом. Према томе, да ли jе то jош увек геноцид? Или jе то – како га радиjе назива судиjа Хашког трибунала Кристоф Флиге – масакр? [6]

Више чак ниjе ни битно какве ће нове чињенице испливати или каква ће се критичка питања поставити. Важно jе само да истраживања иду своjим током. Фигуративне батине коjе jе сребренички лоби добио у Скандинавиjи током задњих неколико недеља доказуjу ван сумње да се поклопац не може држати на лонцу заувек. Запис на зиду jе више него jасан: ако сребренички лоби не ублажи своjе екстремне захтеве и ставове, предстоjи му спектакуларна пропаст.

Исцрпљеност jавности након децениjе и по ритуалног понављања шаблонских фраза, у комбинациjи са обелодањивањем катастрофалних нових доказа, а можда и са предстоjећом геополитичком ирелевантношћу Босанских Муслимана као примера „толерантности“ и „приjатељства“ Запада према Исламу, све то ускоро ће учинити сребренички наратив неодрживим у садашњем облику. Његови непромишљени бошњачки поборници тада ће бити суочени са немилим избором: безнадежно наставити са заступањем изгубљеног случаjа без логистичке подршке (од коjе су постали зависници) своjих западних стратешких партнера и спонзора, или признати пораз.

Приликом процењивања расположивих могућности, требало би већ сада да почну са постављањем самима себи неколико трезвених питања. На пример, како ће реаговати када интереси њихових садашњих партнера пођу неким другим правцем и када ти партнери почну да отвараjу и обjављуjу сопствене сребреничке досиjее (Шиндлер их jе само мало отшкринуо), чиме ће нам омогућити да стварно дођемо до многих података коjи су нам сада само у домену претпоставке? Таj судњи дан ће неизбежно доћи.

Ми смо свакако за таj дан спремни, али неопходно jе да се  муслимански народ Босне (њихове корумпиране вође нас не занимаjу) спреми такође. Они су били жртве, скупа са своjим суседима Србима и Хрватима, jедне стравичне кланице коjу су подстакле снаге извана, а коjе не гаjе ни трунку љубави према иjедноj од сукобљених страна али коjе су врло заинтересоване да остваре хегемонистичку контролу над свим своjим подељеним и ослабљеним балканским пионима. После петнаест година размишљања, изгледа да jе Хакиjа Мехољић, коме дугуjемо обелодањење оне циничне понуде Алиjе Изетбеговића да се импровизуjе клање народа Сребренице зарад „виших“ политичких циљева, наjзад схватио игру, барем судећи по jедном недавном интервjуу:

„Мислим да jе одређени броj људи знао шта се спрема … Што време више пролази, све сам ближе уверењу да jе таj несрећни рат био обична намештаљка у игри моћника коjи су одлучивали о нашим судбинама као да jе реч о мравима. Док смо се ми међусобно мрзели, убиjали и клали, они горе су све то посматрали као прилику за одличан бизнис.”[7]

Ми желимо да се крене даље, али да бисмо остварили наjвећи могући успех ми (а то значи сви коjи смо искрено заинтересовани за Сребреницу) морамо пронаћи не само заjеднички jезик већ исто тако – а то jе заиста кључна ствар – заjедничку чињеничну платформу, коjоj би сви обjективно  могли дати сагласност. Антагонистички приступ Сребреници, на начин програмираних инсеката како то описуjе Хакиjа Мехољић, доноси корист jедино оним „моћним интересима“ на коjе он алудира и то неће допринети ништа да се ублажи ичиjи бол или да се ичиjи живот побољша. Зато треба да себи поставимо циљ да заjедно и без политичких предуслова било какве врсте радимо на проналажењу истине.

Од тог циља нико не би требало да се препадне. Нема муслиманске или српске истине зато што jе истина универзална, без етничког или верског предзнака.

[1] Потпуну бесмисленост овакве оптужбе ненамерно jе илустровала новинаркеаВалери Хопкинс у свом недавном тексту у BalkanInsight где покушава да оспори кредибилитет наше НВО:Comment on „Bosnian Serbs Funnel Taxes to Genocide-denying NGO“

Наш одговор jе на саjту BalkanInsight повезан са чланком госпођице Хопкинс.

[2] The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics Превод на српски у издању наше НВО, Историjски проjекат Сребреница, биће обjављен за врло кратко време.

[3] Осветољубиво гоњење у Шваjцарскоj безначаjног провинциjског листа  “La Nation” само зато што су се на његовим страницама поjавиле неке благе сумње у односу на званичну причу о Сребреници, парадигматично jе у овом смислу. Прогонитељима jе потпуно свеjедно што се неутемељено позиваjу на параграф шваjцарског Кривичног законика коjи нема никакве везе са њиховим суштинским оптужбама.  За исцрпну расправу по овом питању, погледати: Бетонирање истине у Шваjцарскоj

[4] Srebrenica: A Town Betrayed

[5] Sudanese legislators denounce ICC charges against Bashir

[6] По речима судиjе Флиге, “Строго говорећи, израз геноцид односи се само на Холокауст,“  Der Spiegel, 07/09/2009: UN Tribunal Judge on the Karadzic Trial

[7] Press [www.pressrs.ba], броj 1529, 16. септембар, 2011, Борис Кнежевић: „Нудили су ми паре да ћутим о Сребреници“.

Srebrenica Historical Project

Postbus 90471

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (The Netherlands)

+381 64 403 3612  (Serbia)

Internet site: www.srebrenica-project.com

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com