Mи смo пустo oстрвo

Овдје нас и дан-данас на све начине дискриминирају. Хтјели су воду да нам затворе, а још прије порушили су нам све бунаре и изворе. Војска ми је запалила кућу, држава ми је само кров поставила, каже Миленко Рајчевић, који пола године живи у Смоковићу, а пола у Београду Равнокотарска села идеална су топонимска подлога за филмове какве је прије пола стољећа снимао Серђо Леоне или, у новије доба, браћа Коен.

Равница што се протеже километрима открива необрађене њиве, коров и крш, сухо раслиње и напуштена плодоносна стабла која вапе за додиром људске руке. И по оној коеновској да „нема земље за старце“, ондје и данас живе обични и необични људи чије су се судбине стољећима неминовно испреплитале, попут временског строја бродиле путањама љубави и ратова да би, ето, опет дошло вријеме да сватко гледа своја посла и сналази се како може. Не би зачудило да на земљу, коју коловошко сунце немилице пржи, слети какав НЛО и остави свој кружни потпис као нови, другачији траг живота што га покушавамо пронаћи у овом крају.

– Биж’те с овог сунца! – упозорава нас жена која усред поднева, као усамљени јахач апокалипсе, испод мјесног гробља на улазу у опћину Земуник Доњи чека аутобус. Тешко је одољети не умити се и напити хладне воде која с тог мјеста извире из утробе земље откако је свијета, ваљда. На Дан опћине, у Земунику Доњем на прсте једне руке бројимо будне: трафикантицу из друге смјене и тројицу гостију у оближњем кафићу. Недавно је хашки осуђеник Анте Готовина проглашен почасним грађанином опћине, иако на то овдје, за разлику од џамбо-плаката с његовим ликом уз прометнице и на улазима у мјеста задарскога краја, ништа не упућује.

Расути од Ниша до Канаде

У Смоковићу, селу удаљеном четири километра од Земуника, које је за рата већим дијелом минирано и спаљено, и данас се виде ожиљци што су се попут дубоких бразди усјекли у лице прерано остарјела човјека. На сеоском гумну, уз некадашњи Народни дом, Библиотеку, Дом здравља и ресторан ногометног клуба, испод стољетних је крошања свој комад хлада ухватило неколико мјештана, углавном старијих повратника.

– Колико становника броји село данас? – питамо.

– По најновијем попису 136, иако је тек седамдесетак стварних становника. Људи долазе углавном љети, па поновно одлазе јер су расути по регији и остатку свијета – каже Драган Даничић, предсједник опћинског СДСС-а и доначелник Опћине Земуник Доњи. Након акције „Масленица“ 1993, Смоковићани су расути од Аустралије, Канаде, Америке и Новог Зеланда до Русије те, ближе, Београда, Новог Сада, Ниша, Панчева… А прије рата у селу их је живјело 1.700.

– Ми смо пусто острво – рећи ће Миленко Рајчевић и образложити – овдје нас и дан-данас на све начине дискриминирају. Хтјели су воду да нам затворе, а још прије порушили су нам све бунаре и изворе. Видите, нитко из хрватске власти почетком рата овдје није дошао пред народ и казао: „Народе, немојте се нигдје мицати, ми вам гарантирамо све што нама, то и вама. Немојте нигдје ићи, будите лојални властима и бит ће све у реду.“ Нитко се није појавио. И куд ћемо, што ћемо? Остали смо ни тамо ни овамо и кад је почела акција „Масленица“ напустили смо село.

Миленко је некоћ за ЈНА радио као металостругар, у војној бази у Шепуринама. У Ниш је избјегао 1993. Данас пола године живи у Београду,
гдје чува четверо унучади, а пола године у Смоковићу.

– Војска ми је запалила кућу, држава ми је само кров поставила, а ја сам особно инвестирао око 20.000 еура. Син ми је такођер радио у војсци, погинуо је у Нишу у војној бази: возио је команданта, хеликоптер је пао и њих неколико је погинуло. Несретан случај, невријеме, неисправан хеликоптер?

Знам само да немам сина – једва изговара и застаје.

Крајичком кажипрста брише сузе, крајњим напором, што га додатно отежава неподношљива спарина, дубоко уздахне и наставља:

– Кћи ми се удала у Панчеву, иако бих волио да се овдје удала. Као што бих и ја волио за стално живјети овдје, на својој родној груди – ставља точку на животну причу Миленко Рајчевић.

Вода и политика

Иако су мјештани својим новцем одавно изградили водовод и дио цијеви уступили оближњој Мурвици а дио Земунику Доњем, данас немају право на прикључак на воду и водомјере, па се на водовод прикључују нелегално.

Прије двадесетак дана, багери задарског водовода дошли су повадити цијеви, што су некако успјели спријечити.

– Од власти само тражимо да нам дају прикључак за воду. Да нам дају водомјер – прецизира Раде Граовац.

Доначелник Даничић појашњава проблем.

–Иако су у жупанији на састанку с директором Водовода казали да нам неће искључивати воду, барем не ово љето, догађа се да услијед туристичке сезоне воде нема и у неким периферним дијеловима Задра, примјерице наБилом бригу. Најслабију су точку нашли баш у Смоковићу, па су нам заварили поклопце и вентиле. Онда су наши људи откинули тај вар и отворили си воду. Зашто баш у Смоковићу? Како ћеш без воде живјети? Вода је овдје постала политички проблем, иако су људи од 2005. плаћали 640 куна за водомјер. Послао сам те уплатнице на увид у Водовод и опет ништа, рачуни за воду и даље не долазе. Недостаје осам милијуна куна за реконструкцију водоводне мреже у Смоковићу, а тај новац нитко не да – прича Даничић. Још је један апсурд у причи о води: кажу нам мјештани да је село добило име не по смоквама него по истоименој ријеци која је овуда протјецала и улијевала се у Нинско море. Село је, кажу, богато изворима воде.

Готовина у пакету

Други проблем који тишти повратнике јест до темеља уништена црква Светог Георгија, минирана 1993. након акције „Масленица“.

– За опстанак једног народа црква је најважнија, од памтивијека су се људи окупљали пред олтаром. Без цркве нема ни народа ни људи, а село изумире – говори Миленко Рајчевић.

Обилазимо мјесто гдје је црква била подигнута још 1564. године. Око некадашњих темеља гомила се камење, надгробне плоче су напукнуте, а крижеви стрше лијево-десно; унутар габарита цркве недавним су археолошким истраживањима пронађени остаци античког објекта, а сада се, наводно, чекају рестауратори да доврше свој дио посла.

– Завод за заштиту споменика културе у Задру испитао је терен, потрошено је 70.000 куна и онда се стало, јер треба још толико, а новца више нема. Кад ће се одобрити додатна средства, то не знамо – каже нам Груица Вишић, вијећник СДСС-а Опћине Земуник Доњи.

Заједно с колегом вијећником Милорадом Матићем недавно је на сједници Опћинског вијећа Земуника Доњег подигао руку да се Анте Готовина потврди за почаснога грађанина, што је изазвало реакције у странци, али и међу припадницима српске мањине.

– То је било гласање у пакету, шест точака дневног реда. Точка око Готовине накнадно је убачена, па су се нашли у небраном грожђу – сликовито објашњава Драган Даничић, који је вијећницима замјерио што се нису конзултирали са страначким тијелом.

– Точке нису биле прије прочитане, само се гласало за њих. Морамо имати суживот, бити паметни, не можеш ту живјети и говорити против државе Хрватске – образлаже Груица Вишић.

Вишић се радије осврће на проблем села у којем нема трговине, кафића, младих. А како би их и било када нема школе: она у којој су некад службовали Доситеј Обрадовић и Симо Матавуљ, кажу мјештани, нестала је преко ноћи, још прије седам – осам година. Школу је, појашњава Вишић, затворило Министарство просвјете јер је послије рата у њој неки човјек држао кокоши, па се проширила зараза. Вишић каже да је обновљено око 150 кућа, но многе још нису. Парадоксално, у обновљеним кућама углавном нитко не живи.

– Продуљи ли се рок за обнову, бит ће их још. Желим да ово село иде напријед. Пазите, није лако овдје бити вијећник. Нитко, примјерице, није писао о томе да су нам ХСП-овци тражили папире да виде јесмо ли прошли на изборима, односно да провјере како смо дошли до вијећничких мјеста – говори Вишић.

Ево огњиште, ту кувам

Раде Граовац један је од оних који безуспјешно покушавају добити средства за обнову куће спаљене до темеља. Хода уоколо с нарамком папира у руци и узалуд шеће од једног до другог уреда. Каже да му је име прогнаник, а адреса бескућник. Живи у неколико квадрата у каменој потлеушици што је, као дио куће, остала од неког комшије који данас живи у Аустралији. Над кућу се надвило стабло препуно зрелих смокава. Као повратник, не може добити ни здравствено осигурање у Задру.

– Преко жупаније морам доказати да немам социјалну скрб, а немам је јер сам пријављен на мајчиној адреси. Син ми је у Новом Саду. Снимите, да се види како Раде Граовац живи. Све су одбили, јер ми није писала адреса Смоковић. Ево огњиште, ту кувам – показује на котао у дворишту.

– За седам сам дана три гроба сахранио. Два брата и ћаћу, не дај боже икоме, али зато сам овдје да се борим за истину. Они су остали, нису
хтјели ићи, нису били никоме криви. Овдје сам због гробова. Никада рата не би било да је Туђман овдје желио српски народ. Видите, у Смоковићу је 1991. побиједио Туђман и ХДЗ. И сам се Туђман хвалио тиме. А ипак, они који су овдје остали након „Масленице“ убијени су.

Ја сам и сина из војске извукао, за кога би он ратовао? Спасио сам тада животе неких Хрвата, па и моја је мајка Хрватица, иако ми ништа не значи тко је тко – говори.

Каже да је одговарао Млечанима, Французима, Грцима, Турцима, Аустроугарској, Краљевини Југославији и СФРЈ, свим тим владарима кроз повијест. Свима, осим новој хрватској држави. И ту истину, каже он, мора рећи. Нитко, додаје, не воли Смоковић више од њега. Да имају гдје живјети, дошли би му и жена и син. Да сутра умре, не би марио, само да му врате оно што је имао.

– Имам само 68 куна инвалидске пензије. На раду сам изгубио око. Радио сам у Кимонту у Бенковцу, гдје сам био један од управитеља. Био сам директор завршних грађевинских радова – прича Граовац.

До његова преноћишта примјећујемо двоје-троје младих људи. Што ли ту раде?

– Ово су моја браћа Муслимани – одмах ће Раде.

Један од њих нам каже да су из Кладуше. Ожењен је Далматинком из Задра, па раде кућу у Смоковићу. А Раде им пази на алат.

– Хај’мо људи, стиг’о бетон. Иде плоча на кућу – позива далматински зет малобројну екипу у помоћ.

Да је барем таквих акција више: ето с њима и младости и живота, а можда се и заборављени смијех разлије равнокотарским крајем.

Пише: Драган Грозданић
Фото: Сандро Лендлер

Извор: СНВ НОВОСТИ