Извођач демографских радова

Радић, за којег Хашки суд налази да је такођер био члан удруженог злочиначког потхвата, покушао је у коловозу те 1995. објаснити Туђману како се на опустјелим локацијама не би смјело допустити да ту „икад поновно буде више од десет посто Срба.“ Предсједник му је одговорио: „Нити десет посто“
Анте Готовина и Младен Маркач јесу били теренски извођачи удруженог злочиначког пот-хвата у љето 1995. године, о којему је своје мишљење прошлог тједна казао Хашки суд, но уједно смо се подсјетили да још увијек међу нама живи неколицина у том смислу чак одговорнијих персона из некадашњег државног врха. Прије свију других, наиме, уз пресуду тројици хрватских генерала спомиње се име потпредсједника Владе те министра обнове и ра-звоја Јуре Радића, који је био главни човјек Фрање Туђмана за опсежни етнички инже-њеринг на просторима опустјелим након акције „Олуја“, у виду спрјечавања повратка из-бјеглих Срба и насељавања Хрвата прогнаних из Босне и Херцеговине или Србије. Радић уто-лико није био судиоником прозване дружине само по мишљењу хашког тужитељства, као што се ових дана преноси у медијима, него и по мишљењу више инстанције трибунала: „Судско вијеће налази да је Радић такођер члан удруженог злочиначког потхвата“ (из образложења пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку).
Познати одвјетник с хашким искуством Анто Нобило прокоментирао је спомен бившег Вла-диног потпредсједника ријечима како би хрватско државно одвјетништво морало озбиљно узети у обзир такве и сличне наводе, премда – како је Нобило додао – од Младена Бајића то баш и није за очекивати. Али, ред је бар да се подсјетимо Радићевих дана славе, да не би његове заслуге мимо свију пале у заборав.

„Хитно колонизирати“
Не, овдје не говоримо о његову легендарном мостоградитељском достигнућу на Масле-ници, но Јуре Радић је управо тамо, на свечаном отворењу тога објекта почетком 1995. године, изјавио: „Зашто и ово не рећи јавно – Книн неће дуго бити већински српски град!“ Речено-учињено, па је одмах након „Олује“ и спаљивања преко 20.000 напуштених срп-ских кућа, министар обране и развоја наставио с маркетингом: „Било је палежа и пљачки, но на срећу ипак су то били појединачни случајеви. Понављам, то је било у мањем опсегу него што се то чини у јавности. Јер, кад видите да гори једна кућа онда мислите да гори читаво село“ („Вјесник“, рујан 1995). Такођер, ваљало је искористити преостали неоштећени стамбени прос-тор: „Више не можемо прихватити изјаве типа ‘Неће Хрват у српску кућу’, јер су све те куће и станови у Хрватској“ („Слободна Далмација“, рујан ’95).
Како би се Хрвате избјегле из Босне и Херцеговине или Србије привољело да усвоје наведе-ну етничко-власничку акробацију, убрзо је подузета опсежна законодавна акција усклађи-вања припадајуће регулативе с раније усвојеном политичком доктрином којој ћемо овдје, међутим, посветити још мало пажње. Ради се о службеним сусретима Туђмана и Радића, понекад и у ширем друштву с другим политичким и војним функционарима попут Гојка Шушка или Звонимира Червенка, те о њиховим договорима у смјеру конкретног демографс-ког интервенционизма на етничкој основи, а које у виду стенограма из Предсједничког уреда спомиње и на које се позива Хашки суд у реченој најновијој пресуди. Тако већ 22. коловоза 1995. Радић без ширих правних објашњења казује Туђману да ће досељеним Хрватима предметна имовина једноставно бити предана „на кориштење за десет година, а након тога постали би власници“.
Предсједник Хрватске и потпредсједник Владе нису се тад отпрве сложили баш око свега. Јуре Радић покушао је објаснити Туђману како би стратешке опустјеле локације требало „хитно колонизирати Хрватима“, док се опћенито не би смјело допустити да ту „икад поновно буде више од десет посто Срба“, а потоњи му је на то одговорио: „Нити десет посто.“ Свједочећи пред Хашким судом о томе рачуну – памтимо још тај спектакл – Радић је покушао разјас-нити како он и Туђман у цитираном дијалогу под „Хрвати“ нису имали на уму етнички крите-риј, него је тај субјект за њих двојицу био „сви хрватски грађани који прихваћају хрватску државу“. Досљедно таквом обрату, „Срби“ из тога разговора су тек „мањина оних који су се борили против хрватске државе“. Али, судећи по коначном налазу судског вијећа, изгледа да Радић баш и није успио увјерити трибунал у своје маштовито накнадно тумачење.

Демографска будућност
Транскрипти из Предсједничког уреда откривају да се Јуре Радић веома здушно био посветио осмишљавању пројекта, па је Фрању Туђмана међу осталим увјерио како би најдјелотвор-нији ефект остварили насељавањем хрватских војника и њихових обитељи по назначеним под-ручјима. Дан касније, 23. коловоза, Радић је службено упознао и војни врх с приоритетом такве политике у пограничним опћинама Книн и Доњи Лапац, знаним по дотад маленом удјелу Хрвата у укупном броју становника. Истога дана усвојен је на затвореној сједници Владе и први, заправо темељни правни акт у служби описане политике, оно што ће одмах по-том ступити на снагу као Закон о привременом преузимању и управљању одређеном имовином. Њиме је избјеглим Србима био задан рок од 30 дана да се врате у Хрватску и затраже натраг пуно право на своју имовину, а нећемо посебно објашњавати – више је не-го познато – зашто је то углавном било немогуће испоштовати.
Јуре Радић, пак, препознао је на тој сједници нови закон као „повијесни документ који одређује демографску будућност ослобођених подручја“; и био је увелике у праву, доиста им је то одредило будућност, онако као што само удружени злочиначки потхват умије. Без обзира на то што се Радић на оном свједочењу у Хаагу измотавао како је законски рок био одређен тако кратким управо на корист избјеглих Срба, наиме, ради што бржег одазива свих људи који се желе вратити на своје. А понегдје, додуше, стварни пројект и није донио очекиване резултате, па су Радић и Туђман морали осмишљавати додатне планове, као у Предсједничким дворима 31. ожујка 1999. године, а поводом слабог поврата Хрвата у Вуковар.
„Циљ је приче мало промијенити слику“, вели Радић свом врховнику, а ми преписујемо из транскрипта који ће годину дана касније доспјети у јавност, „јер данас у Вуковару имамо девет до 10.000 Срба, и мање од тисуће Хрвата“. Туђман му на то одговара да требају „15 до 20.000 Босанаца населити“, а Радић закључује да „у првој фази можемо то постићи, да буде 5.000 Срба, а 7-8.000 Хрвата“. Након краће, повлађујуће Туђманове упадице, Радић додаје још да, кад би се одједном обновило тисућу станова у Вуковару, „у тих тису-ћу би ушли Срби“, и затим поентира: „Зато то сада обнављам на капаљку.“
Ето, па нека домаће и међународно правосуђе још једном види за какве занемарене ка-питалце од пројектаната, дакле, сушти извођачи радова морају гулити вишедесетљетне затвор-ске казне.

Игор Ласић

Извор: SNV