Историја није црно-бела

Пресуде и документација Хашког суда користи се да се Срби прогласе за главне кривце, а све оно што се дешавало у Другом светском рату полако пада у заборав

Недавно одржан скуп у Сарајеву под називом “Злочин геноцида над Бошњацима” покренуо је многа питања, као што су на пример да ли можда имамо покушаје мењања неких историјских елемената и чињеница. Професор Смаил Чекић, директор Института за истраживање злочина против човечности и међународног права Универзитета у Сарајеву, рекао је да је над Муслиманима у Србији, Македонији, Црној Гори, Санџаку и БиХ у протеклом веку извршен геноцид који је резултат српске фашистичке идеологије и политике. У ову политику, како је рекао Чекић, укључени су угледни српски интелектуалци попут Добрице Ћосића на којег је утицао Милорад Екмечић, као и СПЦ.
“Генерализација једног народа за геноцидни не стоји, а поготово да Добрица Чосић стоји у осмишљавању тога. Такве изјаве користе се у кампањи да се ревидира Дејтонски споразум и смање овлашћења Републике Српске, све можда у циљу стварање унитарне БиХ. Мислим да је ово пробни балон да би се виделе реакције српске стране, и да се на овај начин жели утицати на међународну заједницу и да се докаже да је РС геноцидна творевина“, каже историчар Ненад Антонијевић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду, који притом не негира да је било злочина и на једној и на другој страни, али да је повезивање „Горског вијенца“, идеологије СПЦ и интелектуалне елите злонамерно.

Какву поруку шаље Чекић својим изјавама?
Мислим да је то покушај да се иде по оном шаблону из деведесетих година када су у јавном мњењу, поготово западном, Срби представљени као лоши и да је то било сувише поједностављено тумачење историје уз злоупотребљавање злочина у Сребреници. Хашки трибунал је објавио податке о 100.000 жртава у БиХ, а знамо да се деведестих година говорило о много већем броју. Бивши председник САД Бил Клинтон помињао је 200.000 жртава. Истраживачко-документациони центар Мирсада Токаче из Сарајева такође је утврдио сличан број жртава.

Група интелектуалаца са простора бивше Југославије покренула је иницијативу за формирање Покрета за аутономију Санџака. Како то коментаришете?
У питању је деликатна ствар јер се Покрет залаже се за аутономију територија које се сада налазе у две независне државе – Србији и Црној Гори. Треба истаћи да је још Комунистичка партија током организације власти увидела да би стварање још једне аутономне јединице у оквиру Србије било компликовано питање. Ту постоје двоструки аршини у коришћењу неких догађаја који су се збили у блиској прошлости. У Другом светском рату постојала је партизанска аутономија Санџака. Постојало је Земаљско антифашистичко веће од новембра 1943. до марта 1945. Када је 1939. формирана партијска организација на том простору била је спојена са партијском организацијом Црне Горе и Боке. Практично је месни одбор КП Бијелог Поља радио партијске послове за Санџак, јер ту није био развијен комунистички покрет. Касније, средином 1943, Народноослободилачка војска је ослобађала делове територија и тада су формирани органи власти. Та аутономија Санџака се сада користи да би се показало да постоји вишевековна тежња за аутономијом. И за време Османлијског царства постојао је новопазарски Санџак који је обухватао део старог Колашина и Косовску Митровицу. Партизанска аутономија обухватала је у Црној Гори Бијело Поље и Пљевљу, а у Србији Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Нови Пазар, Сјеницу и Тутин.

САРАДЊА ПОКРЕЋЕ ИСТРАГУ
Сарађивали сте са Центром „Симон Визентал“ из Јерусалима на прикупљању документације о случајевима кривичног гоњења нацистичких ратних злочинаца из Другог светског рата који су учествовали у холокаусту.
Посебна помоћ центру пружена је у прикупљању документације у доказивању злочина Иве Ројнице, усташког стожерника у Дубровнику 1941. године и др Шандора Капироа, официра мађарске жандармерије, учесника “Рације”, погрома над Србима и Јеврејима у јануару 1942. године у Новом Саду. Најзначајнија грађа прикупљена је приликом дуготрајног истраживања у Архиву Југославије (СЦГ). Посебан значај имао је проналазак копије осуђујуће пресуде мађарског суда из 1944. године, која се чува у Архиву Југославије (СЦГ), што је допринело да правосудне власти у Будимпешти покрену истрагу против Капироа.

Идеју о Санџачкој аутономији је пре пола године покренуо и муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић.

Зукорлић злоупотребљава постојање већа селективно, када му одговарају антифашистичке тековине онда је у реду. Он сада жели да оснује Музеј геноцида над Муслиманима, да се прича о погинулим припадницима муслиманског народа који су били на страни нациста, а који се представљају као невине жртве комунистичког терора.

На скупу у Крагујевцу, где је било речи о хрватском концентрационом логору Јасеновац, руски амбасадор у Србији Александар Конузин говорио је о покушају фалсификовања историје Првог и Другог светског рата.
Он је на том скупу наговестио ту чињеницу, с обзиром на то да се приближава 2014. година, односно 100 година је од избијања Првог светског рата. Знамо који је био повод избијања, и по његовом мишљењу постоји тежња у једном делу међународне заједнице да се Русија и Србија прогласе за главне кривце за избијање Првог светског рата и да се Гаврило Принцип прогласи терористом. Амбасадор је упозорио и руску и српску страну да спремно дочекају то обележавање.

Злоупотребљавају се и ратови ‘90-тих година?
Историја не може да се тумачи црним и белим тоновима, а поготово ратна збивања, и мислим да још увек постоји та тенденција да се Срби прогласе за највеће кривце. Дефинитивно ће се пресуде и документација Хашког суда користити да се Срби прогласе за главне кривце, а све оно што се дешавало у Другом светском рату, да су Срби највећи страдалници, полако пада у заборав. Усташки геноцид у НДХ се заборавља. Сматра се да је непожељно рећи хрватски злочин, хрватски логори, иако је већина хрватског становништва подржавала НДХ, а усташе били Хрвати. Имамо и тенденцију да се немачки логори у Београду без имало суздржавања проглашавају за српске логоре, иако су имали немачка имена и били под немачком управом.

ОПАСНА ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА
“Увек у својим предавањима кажем да не треба генерализовати. Али шта рећи за Чекићеву тврдњу да се Његошев ‘Горски Вијенац’ и истрага потурица сматрају за геноцид? Онда стварно више не знамо шта можемо да очекујемо. Против сам генерализације. Мислим да није ни добро што КПЈ у склопу политике помирења народа, иначе хумане и добре идеје која је дала резултате, није довољно говорила о злочинима и да кривци нису кажњени. Многе усташе нису одговарале захваљујући тим такозваним, ‘пацовским каналима’, улози Ватикана, о томе да су Срби морали да ћуте“, каже Антонијевић.

Доста коментара изазвало је издавање у Сарајеву “Приручника за историју региона”, који се користи као приручно средство за наставу савремене историје у средњим школама. Аутори овог пројекта, историчари из региона, дошли су до закључка да су уџбеници служили политичкој и војној елити и да су интерпретације историјских догађаја различите. Колико је добра ова идеја?
Уџбеници су често мењани, мислим да се чак и прерано ушло са темама о ратовима деведесетих, јер многи историјски извори нису доступни, чак и за Други светски рат. Мислим да је то једна вештачка тежња. Недавно је и др Чедомир Антић, наш познати историчар, рекао да и у СФРЈ нису били уџбеници јединствени, а говорили смо о политици братства и јединства. Сложио бих се с њим да је то једноставно вештачка тежња унификације историје. Не мислим да су у начелу ти уџбеници лоши, али неће решити проблеме.

Драгана Бокан

Извор: AKTER ONLINE