Покушај хришћанског размишљања: 24. март 1999.

Март је, више него опомињући месец у српској историји: 1941, 1999, 2003..

Светоотачко предање Православне Цркве март сматра веома важним месецом – тада је саздан свет; тада су биле Благовести, као почетак његовог пресаздања; тада ће, сматра се, бити и Страшни суд, када ће векови, као сплавови, по речима Бориса Пастернака, допловити Христу на вечну проверу.
У марту се и Србима, од 27.3.1941, преко демонстрација 1991, бомбардовања 1999. и убиства премијера Ђинђића 2003, дешавају опомињућа страдања. Велики је пост, а то је доба када се треба преиспитивати и кајати за грехе личне и свенародне. А таквих није мало. Јер, оно што се назива казна Божја је Божје педагошко повлачење, када Творац неба и земље препушта своја створења делима њихових руку, да жању оно што су са ђаволом сејали. И чека њихово покајање и обраћење, да би их повео ка светлости вечног и непролазног.
Али, наравно, они који су Србију и Црну Гору бомбардовали 1999. године немају никакве везе са Богом, осим што им је Бог допустио да се у историји појаве јер је човечанство пало у идолопоклонство Западу и његовом лажном систему вредности. Како је сведочио Владика Николај у својој књизи „Рат  и Библија“, на старозаветни Израииљ, изабрани народ, насртали су они чијим су се идолима Израиљци клањали кад су заборављали Бога живог и  истинитог. Клањају се египатским идолима – дођу Египћани и разбију их; клањају се вавилонским идолима – Вавилонци их седамдесет година одведу у ропство.
Јер, није мали грех поклонити се Ваалу вавилонском и Астарти: Ваалу су приношена на жртву прворођена деца,а Астарти су дизани храмови ритуалног блуда, чије су жречице биле проститутке – новац од проституције био је прилог храму.
А коме су се Срби клањали деценијама ако не америчком филму, америчкој музици, америчкој поткултури, америчким идолима? У Титовој Југославији се мислилио да је Америка инкaрнација слободе и демократије, а она је била само и једино ГУЛАГ са маском Дизниленда.
Један народ, који је Богом призван на завет са Христом, и чији су свети преци на Косову и Метохији пролили своју крв светиње ради, није могао а да не осети бич безбожника који успостављају Нови поредак, и чији је the american way of life у ствари технички софистициранија верзија оног одвратног, домаћег У СЕ, НА СЕ И ПОДА СЕ. Када бисмо ми схватили да прави хероји и жртве нису били каубоји, него Индијанци, да нам у март 1999.
Америка није дошла на врата и искезила своју одвратну тоталитарну њушку ? Зар нас НАТО не би привлачио да на нас нису бацили тридесет хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, па сад сваке године имамо  преко двадесет хиљада новооболелих од тумора? Так кад су насрнули на Косово и Метохију, сетили смо се да без Косова и Метохије не можемо живети и дисати.
Сурова школа је ипак школа: сада знамо да је напад на Либију злочин који нема никакве везе с демократијом, људским правима и сличним будалаштинама, него им је циљ да понизе, покоре, униште, отму. Ко је био у Либији на привременом раду, зна да је тамо ,захваљујући нафти, живот био такав да ми о либијском стандарду можемо само да сањамо. И онда су зликовци дошли, измислили „народне немире“, па подигли авијацију,маскирани одлуком у злу Уједињених нација, чије се средиште налази у срцу Империје, и чији је ауторитет у овом тренутку раван нули (и ми смо, 1999, осетили како је УН силна организација, коју Америка користи као тоалет папир – употреби, па баци.)
Да подвучемо: са Србима се десило оно што се десило са старозаветним Израиљцима – на нас су кренули они чијим смо се идолима клањали кад смо отпадали од Живога Бога. Не могу само Лујза Чиконе и Мерилин Менсон – уз њих, као неопходан, мада нежељен, додатак стижу и бомбе са осиромашеним уранијомом. Или, ако волите Холивуд, морате волети и Бондстил, јер је све то део једне исте приче…
Наше југословенско детињство се, изгледа, завршило 24. марта 1984. године, када је Бранко Ћопић, с чијим смо књигама расли, извршио самоубиство, скочивши са моста. Он, најнасмејанији, он, који је писао о срећном добу у коме је победила револуција, скочио је с моста, препун бола због изгубљених илузија. Још у предговору за „Башту сљезове боје“, Бранко је, пишући свом другу из младости, Зији Диздаревићу, убијеном у Јасеновцу, наговестио црно доба у коме светом хода смрт са косом.
И није могао да поднесе црну слутњу; тачно петнаест година после његовог пада, НАТО авиони су кренули на нас… И ми смо се заувек растали са илузијама, осим оних који су плаћени да  у њих верују и да нас лажу  како ће нам бити боље кад и ми у то поверујемо…
Наравно, читајући храбре Американце, попут Ноама Чомског, схватили смо да је и амерички народ жртва истог тоталитаризма који је и нас ударио 24. марта 1999. Зато ми не мрзимо жртве Империје, али Империју одбацујемо и не пристајемо на њена правила. Томе нас је учио Свети кнез, по духу и врлини цар, Лазар, кога смо , под влашћу комуниста, заборавили, и на кога нас је Бог подсетио у Великом посту пре дванаест година.

Аутор: Жарко Огњановић

Извор: ДВЕРИ