Завера ћутања
По први пут jе италиjанскоj и светскоj jавности доступна књига штампана и обjављена пре више од 60 година. Вест не би била сензациjа, да се не ради о званичном документу италиjанске владе припремљеном и презентираном на Мировноj конференциjи у Паризу 1947. године, непобитном сведочанству и приjави злочина Маршалових комунистичких трупа над италиjанским становништвом у Истри и Далмациjи.
Злочин тим страшниjи jер почињен у годинама после завршетка рата, у савременоj терминологиjи познат као „етничко чишћење“, резултирао jе „нестанком“ више десетина хиљада италиjанских цивила чему jе следио егзодус у Италиjу 350.000 Италиjана, дотада вековних становника ових краjева. Назив књиге jе „Југословенски третман за Италиjане после 8. септембра 1943.“, издавач Палладино едиторе.
Победници, побеђени и завера ћутања
Италиjа их ниjе дочекала топлином. У jеку jе био антагонизам измедjу поражених и победника – италиjанских комуниста коjи су се после капитулациjе 8. септембра 1943. организовали у „покрете отпора“ и придружили доскорашњим неприjатељима, Американцима и Енглезима. У поражене су спадали сви остали: некомунисти, фашисти, они коjи нису прихватили безусловну капитулациjу или коjи, просто, нису могли нити хтели да се преко ноћи одрекну донедавних идеала и заклетви Краљу и Отаџбини. И у самоj Италиjи харали су преки партизански судови, беснео грађански рат, па ниjе ни чудо што су комунистичке власти у Болоњи забраниле да се воз са гладним и жедним избеглицама заустави на станици. Протутњао jе пероном пуним запрепашћених људи, спонтано дошлих да помогну ближњима.
Детаљ сабласно подсећа на лето 1995. када jе Србиjа више дана држала затворене границе са Хрватском, границе на коjе jе стизала маса српског становништва избеглог пред хрватским бомбама и ножем. Сећам се тог ужареног лета, уплакане деце и њихових маjки натрпаних на тракторске приколице, поседалих у пољу краj зрелих кукуруза, поред пута, пред затвореном границом Србиjе.
Али, Италиjани су се коначно изборили за истину, барем jе то тако на папиру. Установљен jе и празник, Дан сећања, да ода пошту свим жртвама рата, оним „исправним“ комунистичким и оним „погрешним“ – у преводу: побеђенима, онима коjи су рат били изгубили. Тако сведочења о догадjаjима, патњама, злоделима и злочинима полако излазе на светлост дана. Званичне власти се правдаjу да „нико ниjе знао“. Документи и преписка тадашњих чланова владе то jасно оповргава. Баш као и ова књига, штампана и обjављена 1947. по налогу Ђулиjа Андреоти и фондовима Министарства унутрашњих послова, да би jе одмах потом прекрила завера ћутања. Наређуjе jе своjим налив-пером и чувеним зеленим мастилом лично Палмиро Тољати. Знали су, итекако су знали. И не само за злочине над Италиjанима.
Усташки злочини над Србима – прво етничко чишћење у Европи
Дакле, књига jе 14. фебруара 2011. поново презентирана. Овога пута Италиjи и свету, да се не заборави. Званично, у Риму, у Сенату Републике, у сали препуноj људима, медиjима, тв екипама. За говорницом jе и шеф групе сенатора партиjе на власти, вишеструки министар Маурицио Гаспари. Али сви чекаjу на говор сенатора Аjмонеа Финестре, непосредног учесника збивања кога многи Срби у Канади памте као говорника на 51. Српском дану 1996. године. Бивши добровољац, берсаљер, коjи никада и ни по коjу цену ниjе погазио заклетву Краљу, човека чиjи jе наjвећи понос ратовање са четницима против комуниста у шумама Велебита. Баш то jе захтевао да се испише поред његовог имена на позивници: бивши градоначелник и командир четника у Лици и Далмациjи.
По први пут, jасно и гласно, у сред Парламента Италиjе, речено jе и у свим медиjима забележено, да jе прво етничко чишћење у Европи почињено над Србима у Хрватскоj. Аjмоне Финестра jе баш тим речима започео говор, описуjући долазак италиjанских трупа у Грачац где запрепашћено наилазе на масовне гробнице, на плитко закопане лешеве побиjених српских цивила, свих без разлике, младих и старих, жена и деце. Италиjани спонтано стаjу на њихову страну, у Грачацу већ следеће вече борним колима се постављаjу пред усташку касарну уперених цеви, окупираjу jе и ослобађаjу заточене српске жене и девоjке. Финестра сведочи о борбама четника против партизана у коjима jе и сам учествовао, речима пуним дубоког поштовања прича о Воjводи Ђуjићу, о Обраду Бjанко, о Владимиру Королиjи, али и о своjим приjатељима, саборцима из борби против комуниста, о националистима браћи Бjелановић, о Андриjи Берићу, о Милораду Гаћеши кога jе поново срео и загрлио после равно 53 године у Ниjагари, о страшном злочину партизана над четником Вукашином Масникосом. Сећа се како jе ’43. на растанку у Задру Бjелановићу поклонио своj аутомат, а Берићу „беретту“. Обоjица су успели да се споjе са Ђуjићевим трупама. Финестра сведочи о jош jедноj истини коjа jе италиjанске цивиле после капитулациjе Италиjе изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и усташком бесу. За време италиjанске окупациjе, усташама jе на италиjанскоj териториjи било забрањено да носе оружjа. Усташама коjи су и без тога мрзели Италиjане и Далмациjу и Истру сматрали само своjом земљом. Усташама од коjих су Италиjани испод ножа отимали Србе.
О овоме не сведоче само Финестрине речи. Последњих 20 страница књиге су оригиналне фотографиjе. Првих 10 страница документуjу италиjанске жртве jама на Велебиту, Истри и Далмациjи. Последњих 10 су нема сведочанства српских жртава, недоклане српске деце ишчупане из усташких канџи, израњављених мушкараца и жена извучених из jама. Ту су и 5 фотографиjа непроцењиве историjске вредности, jединих докумената о постоjању и ужасима усташког логора на острву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у ком jе за само 132 дана убиjено преко 40.000 Срба и Јевреjа. Логора чиjе су затварање наредили Италиjани истог часа кад су преузели власт, пренеражени злочином коjи – цитирам Финестрине речи о ужасима усташког терора над Србима у Лици „људска свест ниjе могла да замисли“. Не само да су италиjанске воjне власти наредиле затварање усташких логора. Италиjани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената, без материjалних доказа, завера ћутања коjа jе досада покривала невиђено етничко чишћење и геноцид над Србима у Хрватскоj, оставила би га и даље као нешто што не постоjи. Малтене, као српску измишљотину. Без људи попут Финестре и без доказа, jаме би дубином ћутње дефинитивно угасиле последњи урлик, смртни ропац побиjених Срба, а море Далмациjе им спрало у честице кости. На Пагу су италиjански воjници документовали усташки злочин са 2 филма од по 36 фотографиjа. Само неколико су досада поседовали Срби, потомци жртава Јадовна. Ова књига их обjављуjе jош 4!
Фотографиjе у књизи не документуjу само усташке злочине над Србима. Ту су и докази злочина партизана над целим српским породицама, кривим што су четничке породице, верне Краљу и Србиjи. Довољно за смрт по кратком поступку. Фотографиjе их приказуjу побиjене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дете од око 8-9 година израњављено али преживело…
Да ли ће Срби икада смоћи снаге да и сами у Србиjи установе Дан помирења? Да jедни другима испричаjу шта се стварно збило? Финестра тврди да jе од 1941. кренуо атак на идентитет прво Срба, па онда Италиjана. Како иначе обjаснити 54 савезничка бомбардовања Задра од септембра до децембра 1943., града у ком jе било свега 500 воjника – пита се. „Борили смо се до краjа. Моного смо ту борбу платили“ – каже Финестра и тражи истину прошлости. Без прошлости нема ни садашњости, ни будућности. Та истина прошлости сигурно да недостаjе и младим генерациjама Срба, ма где год били. Зашто им се негира таj део властите историjе?
Завера ћутања – прилог обjављен у листу: „Глас канадских Срба“, 31. март 2011.
Мила Михаjловић, Рим, Италиjа
Везане виjести:
Сенатор Финестра: Етничко чишћење Срба у Хрватскоj 1941, прво у Европи