Војислав Шешељ: Осам година робије

Политички процес против председника Српске радикалне странке професора др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом траје већ осам година, противно свим правилима међународног права

Расправа о захтеву председника Српске радикалне странке проф. др Војислава Шешеља да буде ослобођен по правилу 98 бис, одржаће се 7. и 8. марта ове године. По правилима Трибунала Претресно веће може због недостатка доказа одбацити целу оптужницу или неке од њених тачака, или оценити да су тужиоци изнели довољно доказа против Шешеља по свим тачкама оптужнице.
Уколико судије у потпуности не ослободе Војислава Шешеља, процес би био настављен доказним поступком одбране.
Председавајући судија Жан-Клод Антонети је на последњој административној конференцији рекао да ће Претресно веће одлуку о Шешељевом захтеву за ослобађање донети неколико недеља после расправе на којој ће, почетком марта, саслушати аргументе обе стране.
На истој административној конференцији Шешељ је истакао да – чак и ако у овој фази поступка судије одлучују по мерилима најповољнијим за тужиоце, одлука Већа мора бити ослобађајућа, зато што тужиоци нису доказали ниједну од оптужби против њега.
Војислав Шешељ се налази већ осам година у притвору Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКСЈ). Шешељ је добровољно отишао у Хашки трибунал 24. фебруара 2003. године. Тужилаштво је оптужницу написало 15.  јануара 2003. године, и то на захтев званичног Београда. Тадашњи тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте је у својој књизи изнела чињеницу да је оптужница написана на захтев Београда. Према њеним речима, Зоран Ђинђић, тадашњи премијер Србије, рекао јој је током састанка 17. фебруара 2003. године: „У вези са Војиславом Шешељем имамо само један захтев – водите га и не враћајте нам га више.“
У наставку текста износимо делове документације које је „Печат“ добио од Тима за одбрану др Војислава Шешеља.
Војислав Шешељ је тако постао једини оптужени пред Хашким трибуналом који је у време сукоба на тлу бивше СФРЈ био опозициони политичар. Њему се суди због његове идеологије, политичких ставова, због наводно вербалног деликта који је укинут у свим демократским земљама.
Током овог политичког процеса, Шешељу су прекршена сва процесна и људска права: право на живот, право на правично суђење, право на суђење у разумном року, право на одбрану, право на обавештавање о свим аспектима оптужбе и право на комуникацију и посете.

ОПТУЖНИЦА МЕЊАНА ПЕТ ПУТА
Сама оптужница против др Шешеља је доказ да је у питању монтирани политички процес. Оптужница је састављена на основу лажних доказа и нетачних навода. Да Тужилаштво не располаже доказима против Војислава Шешеља потврђује и чињеница да је оптужница мењана чак пет пута, последњи пут је измењена 7. децембра 2007. године када је суђење већ почело.
У марту 2007. године, Војислав Шешељ је тражио да се покрене поступак за непоштовање суда против тужилаца Карле дел Понте, Данијела Саксона и Уерц Рецлафа. Понудио је доказ од 34 судски оверене изјаве сведока из разних предмета који су претрпели тортуру од представника тужилаштва, које је од њих тражило да лажно сведоче. Тај захтев Војислава Шешеља није одбачен, нити одбијен, већ је 15. маја 2007. године Претресно веће донело налог да ће се по том захтеву одлучивати када се оконча главни процес. Следећи поступак за непоштовање суда, крајем 2007. године, Шешељ је покренуо против тужиоца Кристин Дал, уз десетак изјава сведока који су били предмет њене обраде.

НАМЕТАЊЕ БРАНИЛАЦА
Да се против Војислава Шешеља примењују посебне методе у Хашком трибуналу, постало је јасно већ на самом почетку процеса. Тужилаштво је већ 28. фебруара 2003. године, затражило да се Војиславу Шешељу на силу наметне бранилац. Једно од неприкосновених права које јемчи савремено кривично-процесно право јесте право на одбрану, по којем оптужено лице слободно бира начин на који ће се бранити. Његово право је да одлучи ли ће он сам да се брани или ће то чинити адвокат кога изабере. Као врстан правник, професор права, изузетан познавалац историје, др Шешељ је проценио да је у његовом најбољем интересу да се сам брани. Током процеса доказао је да је донео исправну одлуку, иако је за њу морао да се бори током читавог процеса. У више наврата, Војиславу Шешељу Трибунал је на силу именовао браниоце у приправности који су требали да преузму његову одбрану.
По отпочињању суђења и већ са првим назнакама да ће Шешељ успешно разобличити лажна сведочења, тужилаштво је предложило, а судско веће кршењем међународног права усвојило да му се наметне принудни бранилац. После скоро четири године проведених у притвору, бранећи своја људска и процесна права загарантована свим међународним конвенцијама, Војислав Шешељ је био приморан да 10. новембра 2006. године започне штрајк глађу.
Престао је да узима храну, лекове за висок крвни притисак и астму, одбијао је сваку медицинску помоћ, није пио ништа осим воде. Драматичан штрајк, током којег је Шешељ био на ивици смрти, прекинуо је 8. децембра 2006. године када су му испуњени основни услови поштовања људских и процесних права. Нови захтев за наметање браниоца тужилаштво је поднело јула 2008. године. Тај захтев, као и захтев да се прекине поступак, одбијени су од стране Претресног, а затим и Жалбеног већа.

ПРЕКРШЕНО ПРАВО НА ЕКСПЕДИТИВНО СУЂЕЊЕ
Током овог маратонског процеса, незабележеног у судским аналима, промењене су чак четири претпретресне судије, а сам судски поступак прекидан је и започињан неколико пута. Фрапантна је чињеница да је суђење започето тек после четири године од његовог боравка у притвору. Ни дан-данас није дат одговор на питање зашто се крши његово право на експедитивно суђење. Чак је и председавајући судског већа Жан-Клод Антонети упозорио да је дужина поступка против Шешеља оборила светски рекорд.
Шешељ је још у фебруару 2004. године поднео захтев да буде пуштен на слободу јер је било очигледно да се са почетком суђења непотребно одуговлачи. Захтев је одбијен са образложењем да ће тужилаштво у јулу, а најкасније у децембру 2004. године, почети  са извођењем доказа, што се није десило. Крајем 2005. године Војислав Шешељ је поднео захтев да му суђење почне до 24. фебруара 2006. године, а ако не почне да се пусти на слободу. Захтев је одбијен.

РЕСТРИКТИВНЕ МЕРЕ ПРОТИВ ШЕШЕЉА
Хашки трибунал је до сада 16 пута мењао Правилник о поступку и доказима. Најдрастичније измене Правилника спроведене су са циљем да се Војиславу Шешељу отежа и онемогући одбрана. Те измене се односе на забрану комуникације са свима, укључујући и правне саветнике и породицу. Друга измена омогућава да се у судски спис уврсте изјаве сведока без саслушања, па чак и сведока који су у међувремену умрли.
У децембру 2003. године Војиславу Шешељу је забрањена комуникација са спољним светом, укључујући правне саветнике и породицу. Забрана је трајала до 14. јула 2004. године. Тек неколико месеци по увођењу те ригорозне изолације, Шешељу је дозвољено да размени писма са својом породицом, супругом и четворо деце. У јулу 2006. године уследило је ново условљавање и притисци на Шешељеву породицу. Да би се видела са својим супругом, Јадранка Шешељ је морала претходно да потпише додатну изјаву да никоме неће причати о здравственом стању Војислава Шешеља.
У августу и септембру 2006. године, Јадранки Шешељ је поново забрањено да посети супруга, јер је наводно обелоданила имена заштићених сведока. Да је ово било исконструисано једино са циљем да се отежа положај Војислава Шешеља, потврђује и чињеница да је судија Алфонсо Ори у октобру, на статусној конференцији, констатовао да је то немогуће јер Војиславу Шешељу до тада нису била обелодањена имена заштићених сведока.
Прва посета правних саветника одобрена му је тек 21. децембра 2006. године. Шешељу је 2008. године била забрањена привилегована комуникација са правним саветницима и члановима Стручног тима који му помажу у припреми одбране. Није постојала могућност да се Шешељ са Стручним тимом договара о предмету, да размењује податке, информације итд. Иако Хашки трибунал другим притвореницима плаћа трошкове одбране, Шешељу та средства  никада нису одобрена.
Шешељу се ускраћује чак и право на адекватну здравствену заштиту. Због упорног занемаривања његовог здравственог стања, драстично му се погоршала здравствена ситуација и живот му је доведен у опасност јер су ескалирали срчани проблеми – аритмије и тахикардије. Тек крајем октобра 2010. године, Шешељу је извршена хирушка интервенција – аблацио. У болницу је примљен под псеудонимом, лекари га нису обавестили о исходу интервенције и враћен је у притворску јединицу без надзора лекара. Мада је одобрено, до данас није омогућено Међународној лекарској комисији да прегледа Војислава Шешеља.

ПЕТИЦИЈА ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ
Према речима Шешељевог правног саветника Зорана Красића, Тужилаштво до данас, чак ни помоћу лажних сведока, није успело да докаже ниједну тачку, очигледно монтиране оптужнице. Још увек се не зна када ће се окончати процес који траје већ осам година и упорно и непотребно се одуговлачи.
„Шта су очекивали да ће се десити у међувремену да би правоснажно утврђено непоуздано сведочанство и сведочење могло да постане поуздано и релевантно, са доказном снагом, у предмету против Војислава Шешеља? Мора да постоји нека црта преко које једноставно не може да се иде. Идентична је ситуација и за друге локације: Босански Шамац, Сарајево, Бијељина, поготово за Зворник. Да не причам о Херцеговини, Мостару и Невесињу, где је једина веза између Војислава Шешеља и неког стања на том простору била та што су они који су имали браду били шешељевци, како рече један сведок, па га Војислав пита: „Добро, Ви видите мене, има исту браду као ја?“ Сведок каже: „Па, Ви не носите браду.“ „Чекајте, како онда, ја не носим браду, а они који носе браду су моји. По чему постоји нека сличност?“ Нема одговора. Како је то могуће да неки сведоци, у изјавама које су дали надлежним органима који су се бавили кривичним гоњењем од 1991. до 1995. године, и да не набрајам све године, па све тамо до 2004. године, не помињу Војислава Шешеља, нити добровољце СРС, а онда у изјавама тужилаштву 2004, 2005, 2006. године прецизирају своје изјаве: „Па ето, онај који је имао браду је шешељевац.“ Значи, како човек стари, све се боље сећа шта се десило пре 20 година, а тог дана када му се то десило и шест месеци после тога није могао да разазна неке ствари. Јавност има право да каже да ли су закључили људи да је неко доказао кривицу Војислава Шешеља. Ево, ја још нисам срео човека који каже да су они доказали његову кривицу. Свакодневно ме сусрећу људи и питају кад се враћа Војислав Шешељ. Јер никаквом осуђујућом пресудом никога не могу да убеде у исправност једне такве пресуде. Није наш оптимизам без разлога, јер очекујемо врло повољну пресуду већ крајем марта и скори долазак Војислава Шешеља. Није то пука жеља, већ постоји милијарду разлога, а ваљда је најважнији разлог да испод неког минимума не може да се иде. Прикупљамо потписе за Петицију за ослобађање Војислава Шешеља, преко наших општинских одбора и на други начин, у зависности од тога како се снађу наши активисти на терену. Позивамо све грађане који деле мишљење да не постоји кривица Војислава Шешеља, на бази ових сазнања која имају пратећи снимке суђења из Хага, да се обрате нашим активистима. Позивамо грађане, уколико сматрају да је Војислав Шешељ невин, да му својим потписом дају подршку да што пре буде на слободи“, истакао је Зоран Красић.

Извор: ПЕЧАТ