Рођен 16. новембра 1930. године у селу Доња Драготиња, Приједор
Казује:
Родитељи су ми се звали Јово и Стоја. Били су земљорадници. Од имовине смо имали: кућу, шталу, штагаљ, курузану, сушану, свињце, кокошињце, пчелињак, осам говеда, четири свиње, петнаест оваца, кокошке.
Нашу фамилију су сачињавали: отац Јово (1895), мајка Стоја (1900), браћа: Душан (1924), Драган (1933), Никола (1937), Славко (1941) и сестре: Душанка (1924), Јованка (1926) и Смиља (1928).
Независна Држава Хрватска је написала проглас да сви Срби предају оружје без обзира на то имају ли на њега одобрење или немају.
Из нашег мјеста није приступио нико у хрватску службу, јер се радило о чисто српском становништву. На власт је дошао муслиман Ариф Надаревић.
Преузели су све грунтовне и матичне књиге. Имали су апсолутну власт. Прва хапшења су почела крајем маја 1941. године. Прво је ухапшен свештеник Кондић Тодор (1908), његова супруга Невенка (1906), синови Владо (1930), Војо (1933) и кћерка Мила (1937).
Представници Независне Државе Хрватске у нашу кућу су дошли 2. августа 1941. године. Тада су стријељали мога оца Јову, брата Душана и сестру Јованку.
Запалили су кућу и све помоћне објекте. Отјерали су сву стоку и узели жито.
У логор су, осим мене, одведени: мајка Стоја, сестре Душанка и Смиља, браћа Драган (1933) и Никола (1937).
Отјерани смо у Дубицу, а из Дубице у Јасеновац. До логора смо дошли пјешице уз стално малтретирање, психичко и физичко. Од нас су одузели све што им је представљало било какву вриједност: разни накити, металне предмете, сатове…
У логору смо највише боравили на пољани и у просторијама сличним шупама, у веома нехигијенским условима. У једној просторији је боравио велики број људи – колко год би могло стати. Исхрана је била веома лоша, храна нехигијенски припремљена и дијељена у малим количинама.
Након неколико мјесеци премјестили су нас у логор Пакрац, а из Пакраца смо након неког времена премјештени у Дарувар гдје смо задржани до краја рата.
Од моје родбине нико није убијен у логору, нити је умро. Из логора су нас одводили сељаци да им радимо физичке послове у домаћинству. Мој усвојитељ се звао Врач Стево, стар око 50 година, из села Батињани.
Никад ми није говорио о мом поријеклу. Називао ме је „Босанац“. Усвојитељ је имао своје четворо дјеце. Имао је кућу која је била његово власништво.
Усвојитељи су према мени били прилично коректни. Нису ме водили у цркву, а нити су ме слали у школу, мада сам за то имао године старости, а и раније сам био ђак.
По завршетку рата отишао сам од усвојитеља, као и сви заточеници.
Посљедице су остале углавном психичке природе због непрекидног осјећања страха усљед сталних пријетњи смрћу и физичког малтретирања у логору. Био сам јако мршав, због неухрањености и душевне патње.
По занимању сам био службеник на жељезници. Радио сам послове чувара пруге, чувара путног прелаза и отправника возова. Сада сам у пензији.