Ustaški logor „Danica“ 1941. godine

(Iz neobjavljenog rukopisa preživelog logoraša iz „Danice“, prote Dimitrija Joke)

– U selu Drnje kod Koprivnice, osnovan je logor, i zgrade napuštene fabrike „Danica“ biće upotrebljene u logorske svrhe. Iz naše zgrade, 600 zatvorenika odmah je otpremljeno tamo. Nas je sada ovde bilo nepunih 400 ljudi. Govorilo se da ćemo i mi za njima… tako je i bilo sa našom sobom.

Na železničkoj stanici bilo je dosta putnika, ali odjednom se oko nas nagomila silni narod, neprijateljski prema nama raspoložen, i svi se ustremiše na nas. Biju nas kamenicama, pokidaše plot, pa nas onim letvama sabiše u jedan ćošak, pljuju, viču, pesniče, hoće da nas linčuju… Zolić (natporučnik sprovodnik) je morao da puca povrh te razjarene mase raznog uzrasta. Jedva je uspeo da nas utrpa u jedan teretni vagon, koji su odmah železničari zaplombirali… Sav vagon bio je ispisan i iscrtan: „Roba za klanje“, „Opasni četnici“, „Krvnici hrvatskog naroda“, „Banditi, krvopije“, „Pobijte skotove!“ itd. Te etikete pisali su još u Bjelovaru…

Stigli smo u samu zoru. Izvan stanice su nas istovarili i preko njiva uputismo se u Koprivnicu… Od Koprivnice do sela Drnje, gde je formiran logor „Danica“, ima preko 3 kilometra.

U logor smo prosto utrčali pod batinama od strane pratioca. Kada smo ušli – bili smo popisani: ime, prezime, godina rođenja, zanimanje i mesto stanovanja. Valjda u oskudici pisaćeg papira, bili smo popisani na dva omota savskog duvana, sa one unutarnje strane. Na svaki omot po 21 ime sa drugim podacima. Svaki je bio dobro pomeren od dvojice „žutih“ ustaša, koji su stajali do pisara. Zemljoradnik je morao da pokaže dlane. Za to zanimanje, kao uostalom i za karakter čoveka, ruke su najbolja legitimacija. Rekli smo svi da smo seljaci. Svima su gledali dlanove. Srećom sam pre hapšenja izriljao svu moju baštu pa su mi ruke bile pune žuljeva. Kada sam rekao da sam seljak, jedan od ustaša zavrteo je glavom i malo detaljnije pogledao u moje dlanove, onda je poverovao i tako sam, na moju sreću, upisan kao seljak. Svi osim seljaka bili su „gospoda“ (tako su ih zvali), a prema njima je bio sasvim drugi režim; svaki dan dva puta su ih tukli i, čim se pokaže prilika za streljanje, odvode ih streljaju pojedinačno, noću, ili ih prve guraju u transport za streljanje. Nestajalo ih je tako, i nikad se nisu vratili.

Posle popisa ušli smo među barake i odjednom se pred nama stvoriše neke ustaške glavešine, a među njima trojica „žutih“ (to su ustaše emigranti, koji svuda vode glavnu reč). Jedan će kad nas spazi:

– Osnovali smo logor, daj da ga krvlju odmah prekrstimo, – te naredi našim pratiocima da nas poredaju uza zid zgrade, koja je bila vrlo dugačka. Stajao sam na samom ćošku te zgradetine i moj zaštitnik iz naše pratnje dograbi me za ruku i uvuče iza ćoška, a onda povuče na prostor gde su, do same latrine, klečali ljudi iznakaženi i krvavi od batina. Bilo ih je više od stotinu i svi su izgledali jadni i poniženi. Njih su malopre pretukli ovi isti „žuti“ ustaše i, kada su hteli da ih pobiju, zaštitio ih je Pavel Gaži, komandant logora. Tako isto je zaštitio i moje sapatnike, zbog Slavka Ratkovića, sa kojim je drugovao, nije dao ni da ih tuku. Tako smo se našli pomešani sa onima koji su klečali nad latrinom. Dugo se Pavel Gaži borio sa „žutima“, jer su oni zaista hteli da se vrate i likvidiraju jedne i druge.

– Zar ste logor osnovali za mrtve ili žive? – pitao ih je.

– Za žive, rekli su, što ih je malo pokolebalo, ali, odlazeći, izjavili su da će se možda nekada navratiti. Uveli su nas u najlepšu baraku kod malog ulaza, upravo, to je jedna stambena zgrada na ovome kraju, a sve ostale služile su kao ostave za materijal, prerađenu robu i ko zna što još. Osim onih koje su bile u ruševnom stanju, bilo je na ovome kraju šesnaest zgrada, a udrugom delu, s one strane vodovodne kule, bilo je još i više zgrada, koje su služile ustašama kao vojničke sobe, kancelarije i dr. Tamo su postojali ogromni magacini, među koje je ulazio voz da odveze robu, a sada iz tih magacina odvoze ljude i oni obično sada služe za prenoćišta onima koji se odmah otpremaju dalje, neki transport, tako su rekli, za Lonjsko Polje, ali, verovatnije da je to sve išlo u Jasenovac, a neki su zaista otišli u Gospić, (na Jadovno), ili neznano kuda. Bili smo svedoci čestih odabiranja, prozivki po noći i odvođenja manjih i većih grupa u jedan od tih magacina, u koji može da stane i hiljadu ljudi, i iz njega su obično tovarili zatvorenike u teretne vagone i odvozili na likvidaciju.

Po instinktu osećali smo svaki put kada će neki transport da se formira; drukčija je atmosfera, poseban režim u logoru.

U našoj zgradi, u prizemlju, bili su Bjelovarčani, da nabrojim nekolicinu: Nikola Ban, katiheta; Đorđe Milojević, sveštenik iz Novih Pavljana; Jovo Bakiš, profesor; Milan Bakić-Baja i brat mu Aca Bakić; sudija Vukobratović; Mitar Tomić, trgovac; lugar Dobričić itd., ko sve da ih pobroji poimence.

Oni su pre nas bili zatvoreni u Staroj vojnoj bolnici, a pravi su, kao logoraši, u ovome logoru. Za njima su doterani seljaci i okoline Grubišnog Polja. Kada smo mi stigli, broj logoraša u „Danici“ već je odavno premašio cifru od hiljadu ljudi.

Sada smo sa Bjelovarčanima u istoj zgradi, koja je po izgledu najlepša, to je ustvari i bila stanbena zgrada. Ležišta su puna vaški, buva i stenica. Ono malo strušene slame na kojoj ležimo, raziđe se po betonu, onda ova gamad počne da „radi. Po čitavu noć se vrtimo, češemo, premeštamo, ali – bespomoćno. Danju se gamad skrije ili po našem vešu, ili u prašinu od slame u kojoj ležimo, više bez sna. Vremenom oguglamo, svejedno nam je, grizu li, sišu li krv – ništa ne osećamo. Poneko postane imun, jednostavno, neće ih neka od ovih dosadnih životinjica, kojih ima svuda, samo mile, mile… Ujutro gledaš nečija leđa, sva išarana tragovima stenica, slično vlažnoj njivi kada ih prošaraju traktori obesnih ili pijanih traktorista. Jedno jutro skupismo se oko dve vaške potpuno bele, a svaka je na leđima imala crveni krst. Bile su krupne, izuzetno velike, pa je neko primetio, da bi svaka mogla da ponese na leđima po desetodinarku… Buve, gledali smo, mogle su da skoče neverovatno daleko i tako brzo i vešto da zavaraju trag. Ti naši mali krvnici jurišali su na nas samo noću, ujedali nas, budili, nervirali, a mi ih lovili i među prstima gnječili, ubijali… No, nije sve zlo bilo u ovim krvožednim životinjicama, zlo je dolazilo i danju i noću od stražara iz logora, od ustaša iz ustaškog stana u logoru. Mi smo bili izvan zakona, a oni puni mržnje, želje da se osvete prosto vidiš – miriše mu krv, pio bi je, kao hijena. Sa svih strana vreba smrt. Čekaš je, ne znaš otkuda će doći, kada će doći i kakva će biti. Ove životinje u ljudskom obliku kuju i planove kako pre smrti da namuče i srce i mozak, da psihički čoveka pripreme, obezvolje, unište, pa da tako namučen, sam zatraži smrt, sam poželi da ga ubiju. Logor je zato valjda i stvoren, da se krvnici i mučitelji ovakvim jezuitizmom „otkupljuju“: čovek je lepo molio da ga ubijem!“ Možda i time ovi monstrumi umiruju neku svoju savest.

Na kraju: ima li savesti ko ubija ljudski život?

O, kako je te godine bilo lepo rascvetalo proleće. Zavidi čovek cvetu, listu, zavidi leptiru, mravu i gušteru… sve je u boljem položaju, a logoraš, crni logoraš…?

Mladi smo, prosečno tu oko 30 godina, hteli bismo da živimo, da stvaramo, da smo među svojima. Neko spominje roditelje, neko ženu, neko decu, neko braću i sestre: uzdiše se, a sećanja su sa suzama. Sve životne radosti svedene su ovde na ogromnu žalost, na tugu, koje polagano siše iz nas čak i samu volju da živimo, svaki elan, i tako stavlja na probu naše strpljenje: hteli bismo da živimo a ne daju nam…

Nečije ludosti, iskrivljene ideje nikle u bolesnome mozgu, profit kao mržnja, organizovali su i naoružali ljude protiv ljudi: da se kolju, da se ubijaju, da se pale i ovako, natenane, uništavaju, a da ni sami ne mogu dati odgovor: zašto? Slika ubijanja stalno nas prati, ubijanje gledamo, o njemu pričamo, događaje prepričavamo svaki iz svoga mesta.

Neki Despinić iz Klokočevca kod Bjelovara priča nam o streljanju Srba u Gudovcu:

Bilo je tu oko dve stotine ljudi iz sela: Gudovca, Prgomelja, Rajića, Klokočevca, Staničića, Bolča, Velikog Korenova, Bostona i dr. Doterali su nas ustaše iz ovih sela, a najviše ih je bilo iz Gudovca, sa zaseoka Rašća, gde su naseljeni sami Zagorci. Kolovođa je bio neki Martin Vusić sa Rašća. Ljude su dizali sa posla, iz polja, pa čak i neke starije i bolesne isterali su iz kreveta.

– Zapoved je stigla: da svi Srbi idu „na preslušanje“, tako su svakome rekli. Dugo smo čekali u opštinskom dvorištu u Gudovcu, ali „preslušanja“ nije ni bilo, nego su nas poveli prema Prgomelju i zaustavili na jednoj livadi. Malo podalje teče rečica Plavnica. Imali smo tu šta da vidimo: reke su bile iskopane, znali smo šta nas čeka. Opkolili su nas i priterali rovovima. Bilo je tu i dece, dečaka ispod 15 godina. Ljudi su se uskomešali. Kada je počelo streljanje – prvi je pobegao jedan Bosanac, sluga, iz Rajića, i za njim Milan Jarić, lugar iz Velikog Korenova, svaki na svoju stranu, prema reci, a ja sam lakše ranjen pao i preko mene padala su mrtva telesa. Pucali su za ovom dvojicom i trčali nizvodno, misleći, što je logično, da će oni da beže niz vodu. Ali, oni su pobacali zimske kapute da ih nosi voda, a sami su uzvodno bežali do šume, i onda je bilo lako. Pomoglo im je i to što su ovi pucali u njihove kapute, pa se tu zabavili, da oni dalje odmaknu. Kada se pucnjava smirila, čuo sam gde rekoše: „Ona nam dvojica pobegoše“. Kad su doneli kreč da nas pospu, a posle zatrpaju zemljom, čuo sam jednog teško ranjenog gimnazijalca, koji je bio blizu mene, gde moli svoga kolegu-ustašu, da ga ne zakopavaju živoga, nego da ga pre ubiju, našto je ovaj potegao pištolj i ubio ga.

Bilo je negde pred mrak, još nas nisu došli zatrpavati. Video sam odjednom nad rekom Nemca, izvukli su ovoga gimnazijalca, bio je to dečak od oko 14-15 godina, i opet su ga vratili. Sa Nemcima bila je Marta Omčikus iz Bjelovara, kao tumač. Poznao sam je i pozvao upomoć. Rekla je nešto Nemcima. Ustaše, koji su tu bili, sklonili su mrtve sa mene i izvukli me na travu, koja je bila sva crvena od krvi. Komad lobanje sa mozgom bio je tik do moje ranjene noge. Ustaša je nogom šutnuo u raku. Nemci su me prebacili u bjelovarsku bolnicu. Vodili su o meni računa, jer, kada sam ozdravio, dopremili su me ovde. Sve one, (ustaše), koji su Srbe streljali, pohapsili su Nemci, ali, već sutradan pustili su ih kućama. „Vrana vrani oči ne kopa!“ I danas su sva ta sela u crno zavijena. Ta ekipa ustaša išla bi i dalje da strelja i po drugim selima, ali im Nemci zabraniše. Bio je rat. I oni, koji su streljali, time opravdavaju svoju prljavu savest, da u ratu i kao civili mogli da ubijaju.

Nismo još navikli na ovaj logorski život. Sklupčavamo se na ležištima, zbijeni kao sardine, a po danu leškarimo, skrivamo se, da smo „dalje od očiju“ stražarima i špijunima, koji se namnožiše, svuda ih ima, osećamo ih ali ne znamo koji su. Do nas u drugoj sobi, kao i na tavanu, ima dosta Bjelovarčana, koji su „manje krivi“. Na tavanu su seljaci iz okoline Bjelovara. Do naše zgrade nalaze se tri barake u koje su smešteni seljaci iz okoline Grubišnog polja. Ima ih nešto preko šest stotina. Išli su svaki dan na rad formirani po grupama. Kao i naša grupa, i oni su zatrpavali protivtenkovske rovove, koje su pre par godina kopali rezervisti jugoslovenske vojske. Do njihovih baraka su Srbi železničari, a do njih Jevreji u dve niske barake, uz kuhinju, koja je naknadno formirana. Desno, u ogromnoj kućerini, nalaze se ljudi doterani mahom iz Slovenije, ima ih iz Osijeka, Borova, Vukovara, pa čak i iz Srema, Mitrovice i Rume. Na sredini čitavog kruga baraka i kuća nalazi se uzvišeni vodovodni toranj sa bazenom na vrhu u koji se pumpa voda za vodovod. U ravnici sa tornjem idući, prema njivama, nalazi se dugačka baraka puna Bosanaca, Banijaca, Kordunaša i Zagrepčana. Zatim, na istoj strani, u istoj ravnici, dve isto takog dugačke barake, gde su izmešteni ljudi, ali obično oni koji su klasificirani kao „gospoda“. Dva velika magacina do kojih dolazi pruga ispunjeni su Bosancima iz Tuzle, Olova i Sarajeva. Ispred samog vodovoda, kod srednje glavne kapije, bila je baraka br. IH, koju su zvali „Baraka smrti“. Dok je tu radila fabrika, to je bila konjušnica. Nad štalama bio je senjak, u koji su zgurali stotinu zatvorenika, a u bivšim štalama vršeno je batinanje. Iz ove barake popunjavali su transporte za streljanje, ali su posebno noću izvodili na streljanja, a uveče i ujutro tukli. Prozovu, pitaju za zanimanje i onda – udri! Zgrada je sa dvorišne strane bila ograđena po širini dvorišta, uz put drvenom ogradom, a po dužini dvorišta stajao je zid srušene barake i taj deo dvorišta bio je obrastao u korov. Ispod te barake bio je visok zid i, tamo gde je stajao sa zidom srušene barake, iz njega je iznikla jedna razgranata zova, te u njemu načinila rupu tako veliku da se može čovek provući. Iza toga zida bili su smešteni železničari i unutarnji njihov stražar „barake smrti“ njenim dvorištem do izlaza kod glavne kapije, gde se obično zadržavao u razgovoru sa stražarem na kapiji.

Železničari i majstori, po ustaškom razvrstanju, bili su nešto između gospode i seljaka. Ja tu baraku posebno opisujem, jer sam veći deo logorovanja u njoj proveo. Od glavne kapije levo vodila je putanja do kancelarija i prostorija gde su bile ustaške prostorije, uprava logora, i tako je ta baraka bila uvek na udaru.

U prvu baraku, gde smo po dolasku smešteni, u nju se išlo uz basamake, koje su bile vrlo strme i istrošene, tako da je svaki korak pravio veliku buku i niko nije mogao da siđe a da ga stražari ne čuju. Stražari nisu voleli da se mešamo sa ljudima iz drugih baraka, što je razumljivo, jer u logorima dogovor je za njih vrlo opasan, može da dođe do pobune.

Bili smo vrlo gladni. Nekoliko dana ništa ne dobijamo, nema kuhinje, nije formirana. O nama niko ne vodi brigu. Kada su osnovali kuhinju, dok ima namirnica ona radi, a kad nestane namirnica ne kuva se. Jednom smo bili šest dana bez kuvanja. Seljaci iz Grubišnog Polja dobijali su pakete, pa smo od njih ponekada dobili hleba. Teško se preživelo to vreme gladovanja. Neki su čupali travu i jeli. Posle su taj prostor, gde je rasla detelina, dali da se prerilja. Mislili smo: pomoriće nas glađu. Jednostavno, kad ustaše ne idu da pljačkaju srpska sela, nema jela, ne radi kuhinja. Po logici ustaša – srpska sela treba da nas hrane…

Bili smo svesni da treba bežati od svake propagande, bar to je zakon logora: pričaj samo sa onim u koga imaš vere, sa isprobanim prijateljem…

Više se tu kod nas ne zna ko za koga propagira. Ovde su prvi zatvorenici bili pod optužbom da su četnici, i već je preko hiljadu oterano i pobijeno. Sada dogone i četnike i komuniste. Za streljanje se ne pravi razlika, izgleda bitno je da si Srbin, Jevrejin ili Ciganin, bez obzira na političko opredelenje. Ustaše su generalisali u pogledu političkog opredelenja, za njih su: svi Hrvati – fašisti, svi Srbi – četnici, a svi Jevreji – komunisti. Posle su tu vršili neke ispravke u pogledu Srba – odjednom su i oni komunisti.

U ovome logoru, moglo bi se reći da je 90% Srba bilo optuženo da pripadaju četničkoj organizaciji, a uistinu, jedan neznatan postotak bio je onih, koji su pripadali toj organizaciji, čak ni 5%, a drugi su bili skoro apolitički raspoloženi, neutralni, dok bi se taj postotak mogao dosta povećati za Srbe nacionaliste, bez nekog specijalnog političkog opredelenja, kao što su bili komunisti, kojih je bilo manje ali su bili organizovaniji. Bez obzira na opredeljenje, prvi transporti za streljanje oterani su pod četničkom firmom, iako je među njima bilo i komunista, i to viđenih, kao što su braća Brkići iz Bjelovara. Svi su oni bili „četnici“, dok Nemačka nije zaratila sa Rusijom; onda smo bili: „četničko-komunistička banda“. Taj naziv ostao je i dalje i isti je tretman bio prema svima. U Istočnoj Bosni ustaše su ratovali sa četnicima, a u Baniji, zapadnoj Bosni i Kordunu sa komunistima (partizanima), pa je prvenstveno za njih taj naziv bio adekvatan. Za njih je to bila neka sprega. Govorili su kako Srbi kolju Hrvate i Muslimane, ali će oni očistiti Hrvatsku od toga „korova“ i Hrvatska će biti „čista“, bez ikakve primese i stranog nanosa. Iste epitete i preteće parole davali su svuda srpskom narodu, i onda – nije to bilo proizvoljno i po nekim lokalitetima, nego je to bio zvanični kurs protiv koga niko nije protestvovao, ni osuđivao ga.

U zadnji čas sam stigao. Još je bilo 10 minuta do polaska našeg, izbegličkog transporta, a u transport (ostalih logoraša) sa „Danice“, po voznom redu, treba odmah iza toga da krene… Prati nas gradska policija u vrlo lepim, plavim uniformama! Naša kompozicija išla je napred, a za nama dugačak teretnjak sa oko 30 vagona, koji su bili natovareni Srbima, Jevrejima i Ciganima. Tu je Srba oko 90%. I sam sam bio pod rednim brojem 3.200, kao poslednji, pa zato mogu da tvrdim, da je toliko ljudi u tome transportu.

U razgovoru sa našom pratnjom doznali smo da ih gone u selo Jadovno (Brušane), na Velebitu. Najpre će sići u Gospiću, a onda će ih goniti u Brušane (Jadovno) „na rad“. Tu je bio podignut ustaški ustanak, koji je u krvi ugušen pred slom Jugoslavije. Na grobovima poginulih ustaša – svi do jednoga biće pobijeni, to mu dođe kao prava osveta.

– Ko će tolikim ljudima da iskopa grobnice, neko logički zaključuje, a stražar lakonski odgovara:

– Sam Bog je tu iskopao rake. Puna je Lika škrapa i vrtača, ima ih dubokih i preko tri stotine metara; eto im grobova na sve strane.

– Ipak je to ljaga za čitav narod – zaključujem ja „debatu“ jer smo ionako stigli na stanicu RK, pred Zagrebom. Prebačeni smo (mi iz izbegličkog transporta) na sporedni kolosek, a transport za Liku taman je stao do nas. Izišao sam na hodnik ne bili koga video kroz male rešetke teretnih vagona. Čulo se žamorenje u vagonima i vika ustaša, koji su bili u kućicama za kočničare. Video sam kroz rešetke mnogo preplašenih očiju i zbijenih glava. Hteli su da saznaju za svoju sudbinu. Bili su baš do mene Jevreji.

– Idete sigurno na streljanje! Spasavajte se! Idete na streljanje! Streljaće vas na Velebitu! Spasavajte se, streljaće vas na Velebitu!

Svaki je vagon čuo moju tužnu poruku, ali, ljudi su bili nemoćni. Prstima nisu mogli da raskopaju vagone i da se oslobode.

U Gospiću, kada su sišli sa voza, čekao ih je vrlo dugačak lanac. Za lanac su žicom vezali dva i dva, te ih oterali u Jadovno gde su ih likvidirali nad provalijom dubokom preko 200 metara, a kroz njeno dno protiče reka ponornica u more kod Sv. Jurija bliže Senja. Mornari su posle nalazili u moru dosta kostura vezanih žicom, koji su se valjda otkačili od lanca, pa ih reka donela u more. Prvi deo te kolone privezane za lanac pobili su, pa su ovi one druge, žive, povukli u tu strašnu, duboku grobnicu. Da li je šta strašnije ljudski mozak mogao da izmisli – od Jadovna?

(Objavljeno u knjizi episkopa Atanasija Jevtića, „OD KOSOVA DO JADOVNA“)

Izvor:

http://sr.wikisource.org