ПРЕНОСИМО: ПЕЧАТ У ХРВАТСКОЈ: Ни Косова ни Јадовна

Јун 30, 2010. –  20:00 – Пише Наташа Јовановић

Убиjање Срба и Јевреjа у Јадовну траjало jе само 132 дана. Више од пола века касниjе, обрачун са преосталим Србима претворен jе у Домовински. Над Шарановом jамом прошле недеље  репортери „Печата“ присуствовали су првом званичном помену над жртвама после 69 година. Јесу ли се времена променила или jе приступ друкчиjи? Шта би било да жртве устану са дна велебитских jама или проходаjу кроз камену пустињу на острву Пагу?

Да jе Јадовно jедно тужно место, потврђуjе и само његово име. Данас jе то село у Хрватскоj пусто, и има само два становника. Зову се Катарина и Антун Новачић. Они су jедини становници Јадовна над земљом. Под земљом jе друкчиjе. Ту леже кости око 40.000 Срба и Јевреjа зверски мучених и побиjених на врхунцу усташког лудила током Другог светског рата. Први пут после 69 година масовни злочин почињен у Јадовну престао jе да буде предмет опште негациjе и лаког заборава. Потомци и поштоваоци пострадалих Срба и Јевреjа 26. jуна 2010. на помен жртвама можда су први пут могли доћи без претходног лутања по велебитским шумама кроз коjе ниjе водио ниjедан путоказ коjи би упућивао да су на том месту, кроз уске зидове неке од постоjећих jама некада везани ланцима, по стотинак у колони, стрмоглавце летели њихови ближњи.

ЈАМА ЈЕ ГУТАЛА

Будак, Трновац, Личко лешће, Гвоздена планина само су неки од назива места кроз коjе пут води до коначног исходишта нашег пута и извориштва безумља толиких размера какве људски разум тешко може да поjми. Милорад Милошевић наш вођа на путу кроз Хрватску, родом из околине Госпића, подсећа: „С леве стране jош увек неочишћено минско поље“, с десне срушена православна црква, иза оних брда родно место Николе Тесле са разбиjеним спомеником, овде убиjено 200 људи, тамо нестале читаве породице…“ Злокобна топонимиjа стариjа од злочина извршених на овим просторима као да сведочи да се страдање коjе се може мерити само с оним старозаветним, митским, могло препознати. Али ни данас, приближаваjући се тим подземним градовима закланих, тешко, а без претходног сазнања, можете наслутити зло коjе jе некада, те 1941. године клиjало из ове питоме земље. И после jош jедном,1991. Госпић- Јадовно. Прво обележавање настрадалих Срба и Јевреjа у комплексу НДХ логора Јадовно 1941. године. У свом обраћању присутнима Душан Басташић, председник потомака и поштовалаца комплекса усташких логора Јадовно 1941, рекао jе да jе ово место за тиховање, помињање и опраштање. Истовремено, за потомке оних коjи су овде чинили злочине 1941. године, али и оне коjи су скидањем обележjа 71. и 91. поново убиjали жртве, ово jе место за стид, каjање и милитву за спас душа. Јадовно, као што само име каже, говори о jаду, чемеру и тузи преголемоj.
На каменом платоу са кога су одавно однесена спомен обележjа, из свих краjева бивше Југославиjе и иностранства пристизали су рођаци, потомци и поштоваоци српског страдања. Некима од њих ово jе била прва посета Хрватскоj након завршеног последњег рата. Многи су,пак, били спречени да дођу на наjвеће српско стратиште. И то неће моћи све док год се њихова имена налазе на хрватским потражницама. Насупрот овоj чињеници, на некадашњоj новчаници од 1000 куна налази се слика комплекса логора Јадовно. И само ту. О њему се иначе ћутало. И тако годинама. А на простору бивше НДХ готово да нема ни jедне српске породице чиjи сродник ниjе невино настрадао у Јадовну. Оваj комплекс jе помно планиран од стране Павелићевих људи НДХ, а место пажљиво одабрано jош пред почетак рата. Маj 1941. године на Велебиту, пропланку у Чачић долу на 1200 метара надморске висине, дубоко у шуми, под ведрим небом, дужине 50 и ширине 25 метара основан jе логор „Јадовно“. На уласку у логор стаjала jе слика Анте Павелића са натписом:Спремни за дом. С обе стране дежурали су по jедан усташа и jедан домобран. Планина Велебит пуна крашких безданих jама, морске дубине велебитског канала, камена пустиња Слане са нешто земље на подножjу, била jе идеално место за масовну и брзу ликвидациjу. Та стратишта тешко jе било наћи и jош теже истражити. У марвеним вагонима те 1941. године са натписом „покварено воће“ из целог подручjа НДХ допремани су у Госпић мушкарци, жене, деца, труднице. Многи до логора нису стигли. Побиjени су успут у jамама или распорених стомака, да не испливаваjу, са камењем око врата, бацани у море. Завоjити пут кроз шуму води до злогласне Шаранове jаме.

Миран као свештеник, хрватски председник опевао jе све жртве у Хрватскоj, од Блаjбурга до Јадовна

ЦРНИ ГОСПИЋ

Усменим предањем остала jе, захваљуjући неколико преживелих Срба, прича да jе прилазећи jами, jедна четворогодишња Српкиња питала усташког чувара: Чико, има ли живота после смрти?
„Када бих jа причао шта сам видео онаj град доле се не би звао Госпић, него Црни Госић. А, jама пред вама, таjна jе коjа криjе наjмонструозниjе злочине коjе jе само рука касниjе проглашеног блаженопошег Алоjзиjа Степинца могла да благосиља. И нико више и нигде више на белом свету. Лежали смо омеђени жицама, осуђени на наjстрашниjу смрт само зато што смо православни. Под ведрим небом, гладни, настрадали чекали смо без страха. Из овог логора, али и Госпића неколико пута дневно кретале су колоне људи везаних жицом, двоjе по двоjе. Када би се примакли jами, дежурни усташа jе, гледао сам, забадао нож у срце првима у реду, гураjући их у понорницу. Везани, за њима су летели живи људи. Јама jе гутала. Јао, има сцена када бих све причао пао бих у несвест. Дугачак ауто, испод цераде у маjицама и гаћама људи. Они коjе ће за дан два, кундацима и ножевима избити и бацити у ову бездушницу, jаму гору од сваког пакла. А нама, млађима, на коjе jе jама тек чекала наређено jе да бришемо крв са камења око jаме. Мазали смо рукама и сећам се крв, помешана са песком лепила се по длановима. Све се ноћу дешавало, jао…“, прича нам сузних очиjу jедини преживели, 88-годишњи Личанин, коjи jе успео да побегне из Јадовна.
На првом заjедничком, српско хрватском помену жртвама Јадовна, поjавили су се представници такозване званичне Хрватске и увек незванични Срби са свих страна. Једнима jе било стало да покажу како су прошли (или управо пролазе) кроз катарзу, те да покажу Европи како им jе антифашизам дуговечниjи, мада мање негован од фашизма. Другима jе више од пола века ћутања о Јадовну било превише па су дошли на ово стратиште упркос мучном „протоколу“. . Присутнима су се обратили председник СНВ Милорад Пуповац и председник Координациjе jевреjских општина Огњен Краус. Пуповац jе казао да нам ови логори мораjу бити поука да никада не смемо дозволити да се ствараjу државе и друштва у коjима ће део њихових становника бити проглашаван нељудима. Краус jе нагласио да се сваки злочин мора осудити, али да се злочини не могу изjедначавати. Многи нису ни дочекали ову 2010. годину да чуjу како хрватски председник над jезивим стратиштем претвара неправду у правду и повезуjе два времена у jедно време говорећи да су “…Хрватски антифашизам и борба партизана темељ хрватске државности, а та се борба претворила и у праведни и обрамбени Домовински рат коjи jе довео до самосталне и демократске Хрватске…“.

Над jезивим стратиштем потомци оних под земљом одали су почаст невиним жртвама домовинске идеjе

ДОМОВИНСКА ИДЕЈА

Убиjање Срба и Јевреjа у Јадовну траjало jе само 132 дана. Више од пола века касниjе, обрачун са преосталим Србима претворен jе у Домовински рат о коме хрватски председник говори над jамом препуном невиних жртава те исте “домовинске идеjе”. Јесу ли се времена променила или jе приступ друкчиjи? Шта би било да жртве устану са дна велебитских jама или проходаjу кроз камену пустињу на острву Пагу?
Поред jаме хрватски официри, протоколарно размештени, чекаjу долазак званичника. Опасан сабљом, у униформи кроjа идентичног оном НДХ- ових воjника, очито надређени, лупка цокулама. Црне цокуле поређане у низу, ваљда пред стравичним сазнањем да су сличне тапкале и оне 1941. тера окупљени народ да се тиска у страну. У муклоj тишини крцкање гранчица под ногама звучи као ломљава. Неко плаче…Граница између њих и нас ниjе ствар историjског помирења.
Долази владика горњекарловачки Герасим са свештенством. Почиње опело.
У Шарановоj jами 1941. године смрт jе задесила и 73 свештеника Српске православне цркве, већином из горњокарловачке епископиjе, епископа Саву Горњокарловачког и Митрополита Сараjевског и Дабро-босанског Петра Зимонића.
Више од пола века затирани су трагови страшног злочина. Бетониране су jаме, летели су споменици у ваздух, владао jе закон ћутања. Кад jе коначно неко проговорио да се наjвећи српски град под земљом налази у Хрватскоj, у Јасеновцу, почео jер лов на „србочетничка чудовишта“. Сваки jе Србин у Хрватскоj постао мета. Онда су и Срби одговорили. Почео jе jош jедан рат у коме jе Хрватска добила дивну прилику да намири своjу колективну савест и настави прогон и убиjање Срба са мандатом такозваних савезничких снага.
Пред Шарановом jамом стаjали су и момци удружења Образ обучени у маjице са на леђима одштампаним називом СрбИН. На грудима слика Вукашина из Клапаца у Херцеговини. То jе навело присутне да се присете старог сељака коме jе усташки воjник у покушаjу да га натера да за њим понови поклич „Живио Поглавник“ секао део по део тела. Када jе проговорио старац Вукашин jе само рекао: Само ти дете ради своj посао. „Погледаjте наше мученике коjи су гинули са вером. Зато ми овде данас с поносом иако су наши мртви по туђим земљама од Косова до Јадовна кажемо да знамо своjе порекло. Због Вукашина и осталих страдалника ми чувамо православље“, каже Миломир Ћопић, Србин коjи jе у претходном рату остао траjни инвалид“ . Пре неколико година Српска Православна Црква прогласила jе Вукашина из Клепаца за мученика и светитеља.

ЉУДИ ОД ЈАДОВНА

Али, не треба заборавити: Јадовно jе било увод у Јасеновац. Његов претеча. Праизведба усташкога ножа. Зато jе 26. jун 2010. године био важан датум у нади да ће круг зла бити заувек затворен мада не и памћење. На стаблу поред Шаранове jаме стоjи урезано „У поново у jаме, 2005. година“.

Девоjка из Образа Александра Миловановић ухапшена jе у Јадовну због изношења српских обележjа из аутобуса

Девоjка коjа jе допутовала са нама из Београда, а коjа jе на место сада девастираног комеморативног центра дошла са српском шаjкачом и заставом ниjе могла присуствовати одавању поште настрадалима. Она jе, како jе то касниjе саопштила полициjа Личко-сењске жупаниjе будући актер „инцидента“, приведена jер се „сликала са заставом и капом на коjоj се налазио грб Србиjе, двоглави орао. Чланови асоциjациjе избегличких удружења као суорганизатори одласка из Београда на комеморациjу, запитали су се да ли Срби у Хрватскоj према Конвенциjи о људским правима и слободама и другим позитивним законима Хрватске имаjу право на своjа обележjа и знамење. Да ли на таквим местима на коjима присуствуjу изасланици председника државе мораjу бити обележjа оних ради коjих се одржаваjу овакви комеморативни скупови.
На овом месту тога ниjе било. Изнад некадашњег комеморативног центра, над главама говорника виjорила се само хрватска застава са шаховницом, оном истом у чиjе име jе настрадало jош стотине хиљада Срба.

Јадовно 2010. године ниjе видео српски председник Тадић коме jе деда по маjци ту убиjен. Уместо њега била jе његова мама, Невенка. Неко се сетио да jе и амерички председник Џими Картер на Титову сахрану послао своjу маjку, али то су били друкчиjи разлози…Зато jе хрватски председник, миран као свештеник, опевао све жртве у Хрватскоj, од Блаjбурга до Јадовна. Поклонио се и партизанима и усташама, и домобранима и домољубима. Злобни коментар у дневном листу „Слободна Далмациjа“ додао jе да се сад чека подизање споменика четничком воjводи Момчилу Ђуjићу и обилазак четничких жртава. Али, шта год ко мислио о њему, Иво Јосиповић, хрватски председник, левичар и син бившег извршног секретара ЦК СК Хрватске, одлично кохабитира са ХДЗ владом. Слично и Тадић ради у Србиjи, само што он прича о Косову а Косова нема, помиње Јадовно а Јадовна нема…

Остали су они „од Јадовна“ да причаjу што су им причали, онима коjих таквих прича „ниjе преко главе“ и тамо где их, у духу савремене српске политике, неће проценити као клерофашисте. На териториjи Хрватске они су могли да проведу тачно унапред договорен броj сати. На граници, при повратку, сваки пасош jе прегледан, а броj оних коjи су ушли и коjи сада излазе морао jе бити подударан.

Остала jе прича како су ове jаме jечале данима након што су Хрвати под притиском Италиjана затворили логор Јадовно. Када се примакнеш главу земљи, чуjеш како из њене утробе запомажу преживели. Бранко Цетина jедан од преживелих, причао jе како jе из земље допирао глас „Адонаj, адонаj“, „ело хим, ело хим“. Касниjе после рата чуо jе да то на jевреjском значи. „Боже спаси ме, Боже помози ми“. Иако до данас не постоjи званичан податак о тачном броjу настрадалих у Шарановоj jами, енглески спалеолози су jош 70-их година приликом првог уласка jаму проценили да унутра лежи пет метара сабиjених људских костиjу. По кубном метру, израчунали су, ту би требало да jе настрадало преко 40.000 људи.
Али, како Хрватска живи посттуђмановску „повиjесну збиљу“, тако се и десило да jе истог дана у коме jе траjао помен жртвама Јадовна, организована комеморациjа у Пакрацу поводом годишњице смрти првог припадника такозваног Збора народне гарде на почетку ратова из деведесетих. Та jедина жртва пакрачког обрачуна са Србима 1991. Године, била jе вест дана у хрватским медиjима исто као и оних 40.000 у Јадовну.

Прикривање истине о Јадовну, рекао jе окупљенима Басташић, омаловажавање жртава и понижавање њихових потомака траjе у континуитету до данашњих дана. Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница jе допринело да се истина не сазна, криjући од заинтересованих где се налазе места злочина, тако да су она неминовним променама у природи, новим густим растињем, толико обрасла да jе многима заметнут сваки траг. Да се истина о Јадовну и данас не сакрива, не би потомци жртава недавно лутали Велебитским „парком природе“ трагаjући са др Ђуром Затезалаом, без чиjе потпуне посвећености теми Јадовно скоро да се ништа би знало,за местом самог логора, тумарали по каменоj пустињи Слане тражећи место разбиjене Спомен плоче и „свиjећом“ у Метаjни тражили некога ко jе вољан показати место бившег логора за жене и децу. „Погледате ли око себе то ће вам бити потпуно jасно“.

Истина jе: већа мизериjа од рата jе цинизам према жртвама у миру.

Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ