Спавање у Јагодића штагљу

Иду према путу они са десне стране, а онда се огласи и наш командир: „Крећи“, па и ми зависмо за осталима. Ускоро се види колона свију испред нас. Иду узбрдо. Идемо по два у колони па испаде много дугачка. А има их још доста и иза нас. Коначно савладасмо то подугачко и доста стрмо брдо и идемо по равници кроз село. Једна колона иде путем, а друга (десна) стазом. Таман смо се некако одморили од оног бријега и некако увагали кораке, гледајући лијево и десно, а оно вичу: „Стој! Одмор“. Посједасмо на суху брину обрасле грабе, а командир нас обилази и каже да подесимо обојке, чарапе, обућу и капуте. Пушке узимају други у тројки. Код мене је то Здравко, дечко са Козаре. Он је негдје из горњег краја или из Брђана, па га не познајем. Са њим ме упознао Милан, а њега су другдје распоредили. Ма лијепо је то носити пушку. Са њом си прави војник, партизан, али је она и потешка. Особито узбрдо. Сунце је почело да залази кад нам рекоше да смо у Малој Ператовици. Опет стој. Поново сједи на брину грабе. Командир нам каже да Грубишно није далеко – још три, четири километра. Нама је одређено да спавамо у штагљу друге куће од врха села, са десне стране. Значи, у Јагодића штагљу. Познам штагаљ, то су прве комшије мога ујака. Отјерани су у Србију, а досељени усташа је одселио своју породицу па је све зарасло. Прије спавања, за вечеру смо добили повелик комад круха и на њега масти. Воду смо ишли пити на Ђукића бунар. Тамо су однекуда донијели канту и ланац. Било је гужве, али битно је да смо се напили воде. Док сам дошао са тога појила, већина вода смјестила се у парму гдје има нешто сијена и сламе. Мјеста има само у увозу, а ту је гола земља. Има нас пет, шест који гласно гунђамо – како то да нема мјеста, не можемо спавати на земљи… Из парме изађе командир и у мраку поче правити ред, поравнавати једног до другог и некако нас смјести. Баш лијепо, вечер је топла. Мало сам и знојан па сам се пружио цијелом дужином и одмарам. Важно је да сам под кровом и да испод има сламе, сијена. Не знам од чега сам се пробудио, али ми је било јако зима. Капут није био довољан. Видим да неки ходају, пуше и туже се једни другима како је хладно. Неки би ложили ватру, други кажу да се не смије јер могу наићи авиони. Скврчио сам се у клупко. Капут некако покрива, али никако не грије. Не знам шта је горе – остати на логи која је ипак са једне стране топла или дрхтати ходајући по увозу. Вртим се сад на једну, сад на другу страну и тако дочекам глас: „Устај, доручак“! Нитко нити препоручује, нити тјера на умивање. Коначно, немам ни ручника, па какво онда умивање? Још и дрхтим. Доручак па ћемо послије видјети што ћемо. Немам порције. Има још доста таквих и то је озбиљан проблем. Командир преброји нас који немамо порцију, па кад смо дошли пред казан, даде нам жлице и различитог суђа у које смо могли примити доручак. Ја сам добио некакав лончић од двије литре, са једним ухом. Доручак је добар и следовање добро – крумпир са месом, чорбасто и масно. Добили смо и по добар комад круха. То ме је окријепило и некако вратило у живот и задовољство. К врагу и онакво спавање, важно да је прошло.

Пронесе се глас – тко хоће, може да си задржи порцију коју је добио. Опрао сам лонац хладном водом, провукао лачињак кроз оно једно ухо лончића и тако обезбиједио основно наоружање за самоодржање. Построји нас командир и нареди чишћење оружја. Борци нам показују растављање пушке, па затварача. Донесоше нам и некакву јаку шпагу са крпом за чишћење цијеви. Онда су донијели уља за подмазивање. Састављање је ишло спорије, али било је успјешно. Ту смо још мало посједили, проходали по башти, па онда лешкарили. Сад нас купе да идемо слушати политичку наставу. Идемо доље у шљивик. Сједамо уз стабла и по трави, а у средину стао неки официр – има на рукавима чинове. Млад је и некако је блијед. Доста је тога исприповиједао, а нитко није имао питања. Ваљда је било све јасно. Командир се поздрави са тим другом и нама даде знак руком да даље сједимо. Затим рече: „Другови, нама ускоро предстоји марш. Идемо у Подравину. Подесите обућу и сву осталу опрему. Марш ће бити нешто дужи него јучер. Ручат ћемо нешто касније у Вукосављевици“.

< У Билогорском партизанском одреду                                     Садржај                         Маршовање за Вукосављевицу >