Људи, бјежимо болан, побиће нас!

Невероватни су путеви којима је ово сведочанство о последњим данима живота нашег деде и прадеде стигла до нас, његових потомака.

Мјесто и вријеме догађаја: СФРЈ, Тузла, октобар 1976.

Здраво, ја сам Зоран, изгледа да ћемо бити цимери – рече младић отворивши врата на скромој собици у студентском дому.

Други момак, свјетло смеђе косе и свијетло плавих очију погледа га пријатељски – Јесте, бићемо цимери, ја сам Владимир.

Ријеч по ријеч и стигоше двојица новопечених цимера и будућих пријатеља до породичне историје.

Обрад, отац мој, био је момак, као ми сад, кад су га усташе четрдесет прве ухапсиле – рече Зоран. Одведоше га, отеше из рођене куће у Љубији. Убацише у један од сточних вагона са осталим Србима.

Везаше му руке жицом и ту жицу омоташе око руку другог момка, тако да им се она онако танка и оштра усјецала у месо. Вагони препуни људи… Јаук претучених, страх се могао сјећи ножем, причао ми отац. Јун мјесец, врућина, није се могло дисати. Људи без хране, без воде…

Воз стаде у Приједор пољу и мој ти Обрад рече – Људи, бјежимо болан, побиће нас!

Синко мој, што да бјежим, нисам ништа скривио, сигурно нас само воде на информативни разговор – рече мушкарац од неких педесетак година. Црна коса слијепила му се за чело, зној му се сливао низ лице. У његовим свијетлим очима нека нада и мир човјека који је свој живот живио поштено, ником не чинећи зло …

И неко д‌јетиње вјеровање да ће све бити добро, иако му је низ шаке текла крв из ране око зглобова везаних као бритва оштром жицом.

Био је то Симо Љубанић, машиновођа из Љубије, отац петоро д‌јеце – причао ми мој Обрад, а он и онај други момак искочише заједно из вагона и потрчаше колико су их ноге носиле. Усташе запуцаше, али снага и жеља за животом двојице момака побиједише зло.

У том воз крену даље, све до пакла које је прогутало небројено Срба, крену пут концентрационог логора Јадовно.

Тај ти је Симо Љубанић био мој д‌јед по мајци. Убише га усташе. Не знамо му за гроб – рече Владимир.

---

Мјесто и вријеме догађаја: Србија, СЕНТА, 22. Април 2026.

Владимир, један од студената, мој је ујак, мамин млађи брат. Он и момак чији је отац побегао из вагона у јуну 1941. године, били су цимери у Студентском дому у Тузли.

Невероватни су путеви којима је ово сведочанство о последњим данима живота нашег деде и прадеде стигла до нас, његових потомака.

Ову причу посвећујем Сими Љубанићу, Србину и човеку који је свој живот живео часно и поштено. Захваљујући Музеју жртава геноцида у Београду, сазнала сам да је он убијен у злогласном концентрационом логору Слана на острву Паг.

Не зна му се за гроб.

Милка, његова жена, а моја прабаба и Наталија, једна од њихових пет кћери, убијене су 1942. године током непријатељске офанзиве на Козари.

Клањам се њиховим сенима. Мир и спокој њиховим душама.

Да се никад не заборави.

---

Свједочила Горјана Стојковић, Србија

---