NEĆE MOĆI: Nismo mi Indijanci

Kakve veze imaju američki Indijanci, nemački Jevreji i kosovski Srbi? A u čemu je razlika između partizana i terorista

Godine 1935, baš negde u ovo vreme, 15. septembra, nacistička Nemačka usvojila je dva radikalno diskriminatorska zakona – Zakon o državljanstvu nemačkog rajha i Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti koji su postavili temelje za progon jevrejskog stanovništva i Holokaust. Za ove zakone ste sigurno čuli pod njihovim kolokvijalnim imenom – Nirnberški zakoni, ali verovatno vam nije na kraj pameti gde su nemački pravnici predvođeni ministrom pravde Francom Girtnerom i državnim sekretarom u tom ministarstvu, a kasnije predsednikom Hitlerovog Narodnog suda Rolandom Frajslerom našli uzor.

Prema Džejmsu Vitmanu, profesoru na Pravnom fakultetu univerziteta Jejl, kada su se odlučili da zakonski obesprave i diskriminišu jevrejske građane Nemačke, oni su pažljivo proučili zakonodavstvo ni manje, ni više, nego “svetionika slobode” i “najuzornije pravne države” – Sjedinjenih Američkih Država.

“Amerika je na početku 20. veka bila vodeća zemlja na svetu u rasnom zakonodavstvu. Zbog toga su nacistički pravnici bili veoma zainteresovani za to zakonodavstvo i veoma ga pažljivo proučavali”, naveo je on u knjizi “Hitlerov američki uzor”. Američki zakoni o segregaciji crnaca su im bili privlačni, ali nedovoljni jer su oni i ovako već bili obespravljeni i siromašni, dok su nemački Jevreji bili moćni i bogati. Bilo im je potrebno nešto moćnije, pa su pogled bacili na tretman američkih Indijanaca koji su imali status nedržavljana, iako su živeli na teritoriji SAD.

Taj model je bio temelj Nirnberških zakona kojim je Jevrejima oduzeta većina građanskih prava. Mešoviti brakovi između belaca i pripadnika drugih rasa bili su zabranjeni u 30 od tadašnjih 48 američkih saveznih država. “SAD su ubedljivo imale najstrože zakone o tom pitanju. U nekim državama zakon je predviđao stroge kazne za mešovite brakove. To je bilo nešto zašta su nacisti bili veoma zainteresovani da sprovedu i u Nemačkoj”, naveo je Vitman.

Pitanje koje se sada postavlja je da li se i Aljbin Kurti ugledao na američke zakone i da li je na umu imao ovakvu vrstu segregacije kada je u nedelju ujutro, u 10.15 po rečima predsednika Vučića, odlučio da jednim potezom pera jedan deo građana Kosova i Metohije kojim defakto upravlja učini građanima drugog reda i diskriminisanim “nedržavljanima”.

On za razliku od Girtnera i Frajslera nije morao mnogo da lupa glavu oko zakona, nego da donese uredbu o proglašenju “zone antiterorističke operacije” u četiri opštine na severu Kosova i Metohije. Tim činom je praktično sve Srbe koji tamo žive ne samo lišio građanskih prava, jer u tom slučaju prestaje da važi civilno zakonodavstvo, nego ih je praktično sve pretvorio u teroriste koji se mogu ubijati po slobodnoj volji. Pre njega, sličnu stvar je uradio i bivši predsednik Ukrajine Petro Porošenko, odmah po dolasku na vlast, u Donbasu, a Kurtijev idol Vladimir Zelenski nastavio s tom praksom.

U poslednjih godinu i po dana svi gledamo do čega je dovelo proglašavanje celog jednog dela građana teroristima. Ima li osnova da Srbe, čak i one pobunjene, koji su uzeli oružje u ruke, i Kurti, i njegovi zapadni sponzori proglašavaju teroristima, je tek posebno pitanje. Kako je relacija terorista-heroj vrlo subjektivna i zavisi od ugla posmatranja, neću se njome baviti.

Svi u svojim srcima znate ko su u ovoj priči teroristi, a ko heroji. Mnogo je zanimljiviji političko-pravni i naučni pristup u kojem se pravi objektivna razlika između teroriste i partizana (ne u onom četnici-partizani smislu, te dosadne podele bih preskočio).

U tom smislu ćemo se osvrnuti na rad jednog drugog nemačkog pravnika, čoveka čiji ugled, za razliku od Girtnera i Frajslera, ni rad u vreme nacizma u Nemačkoj nije uspeo da ukalja, pravno-političkog teoretičara Karla Šmita, koji je bio inspiracija najrazličitijim misliocima od ikone američkog neokonzervativizma Lea Štrausa, preko jedne od najuticajnijih političkih filozofa 20. veka Hane Arent, do čuvenog francuskog postmodernog levičarskog filozofa Žaka Deride.

Šmit je još u vreme Hladnog rata, šezdesetih godina prošlog veka, smatrao da je veoma važno razložno objasniti razliku između “partizana” i “revolucionarnog borca”, koji se decenijama kasnije pretvorio u “teroristu”. Otud je nastalo njegovo delo “Teorija o partizanu”. Prema Šmitovim rečima, partizan ima ciljeve generalno ograničene na teritoriju koja je njegova, najčešće u želji da okonča stranu okupaciju, i njegova akcija se sprovodi u odnosu na tu teritoriju. On, dakle, ima logiku zemlje.

S druge strane je “revolucionarni borac”, danas “terorista”, koji se, iako ima brojne sličnosti s partizanom, od njega umnogome razlikuje. On se identifikuje “apsolutnom agresivnošću jedne ideologije” ili pretenduje da otelotvori ideal “apstraktne pravde”. On nema karakter tla i nije vezan samo za jednu teritoriju. Naprotiv, čitava Zemlja je polje njegove akcije. Dovde, bi u okvir definicije “partizana” mogli da se svrstaju i pripadnici terorističke tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, ali za njih ipak kažem da su teroristi.

Zašto?

Zato što su oni tokom svog delovanja na Kosovu i Metohiji, ali i na jugu Srbije (OVPBM) i Makedonije (ANA) preuzeli jednu važnu karakteristiku Šmitovog “borca revolucije”, odnosno “teroriste” koji se lišava svih ograničenja u izboru sredstava i, uveren da vodi apsolutno “pravedan” rat, radikalizuje se istovremeno i u ideološkom i u moralnom smislu. Njegov neprijatelj je apsolutan, a rat beskonačan.

I u tom beskonačnom ratu, apsolutni neprijatelji su svi – i vojnici (policajci) i civili. I žene, i deca, i starci, za koje nema milosti. Učke su nam to jasno pokazale.

Takođe, cilj im nije bio da se oslobode neke vlasti, nego jednog naroda. Celog. Ako u ovaj okvir postavimo one Srbe, koliko god da ih je bilo, koji su učestvovali u onom tragičnom incidentu u Banjskoj, jasno je ko je šta jer, šta god da je bio cilj njihove (nerazumne) akcije, jasno je da je motiv protivljenje okupaciji u kojoj se nalaze. Oni su partizani.

Teroristi mogu biti samo za okupatora i njegove saradnike (ne mislim na četnike).

A mi nismo Indijanci

(Filip Rodić, Večernje novosti)