Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishDa li je i zašto je važna „Tvrđava“?!
Nasmeja me, al’ nekako i razneži pitanje koje mi pre neki dan postavi prijateljica, rođena Beograđanka. Znala bih otkud joj to i da mi nije objasnila. Seriju Tvrđava gledali su i oni kojih se tematika lično ne dotiče, oni koji domaće serije ne gledaju, što „iz principa“, što iz čiste nezainteresovanosti, ali i oni koji o Krajini, Kninu i koloni koja je odvela čitav jedan narod, ne znaju skoro ništa.
Objasnih prijateljici da je reč o detetu, najčešće malom, ali da je bilo i onih koje su roditelji, babe i dede, rođaci pa čak i prijatelji tako zvali čitavog života. Ostajali su „maći“ dok god je bilo onih koji su ih tako doživljavali, a neki su s tim nadimkom i napuštali ovaj svet.
Setih se i kako su naše krajiške žene, posebno one starije, svaku dragu osobu ili milog gosta zvale „majko“. Tako je i mene baba zvala, a desi se da i danas čujem to od ljudi koje još uvek čvrste niti sa Krajinom vežu. Valjda ne postoji lepša reč kojom bi se pokazala ljubav koju prema nekome osećate. Krajiška logika… jednostavna, al’ suštinska!
Pitanje moje prijateljice mi je možda dalo i najbolji odgovor na ono što bi trebalo da bude suština ovog teksta.
Da li je i zašto je važna „Tvrđava“?!
Važna je zato što je podsetila da se, i pored tri decenije zajedničkog života, još ne poznajemo dovoljno.
Važna je zato što je otvorila rane i pustila da izađe gnoj. Jer… nema isceljenja bez bola. Nema ga bez suočavanja sa onim što je ispod površine, sa onim što pokriveno i veštački zakrpljeno pulsira, raste i preti da te dokrajči.
Važna je zato što pričamo i pišemo o njoj. Što se ljutimo ako nam nešto nije bilo „potaman“, što imamo predloge kako je moglo bolje, što smo odgledali sve epizode iako smo ponekad bili razočarani i komentarisali kako je sve to već viđeno i očekivano.
Važna je zbog toga što smo mi, koji smo Tvrđavu odživeli, ćutali satima posle epizoda u kojima smo, sa glavnim junacima, još jednom pakovali živote u dve-tri torbe, kretali u nepoznto i strahovali za voljene tražeći ih u koloni bez kraja.
Još važnija je zato što su, gledajući te scene, plakali i razmišljali oni koji o našoj koloni ne znaju mnogo. Oni kraj kojih godinama živimo, radujemo se, slavimo i tugujemo zajedno, a koji i dalje ne znaju da decu zovemo maći i maća!
Da dodam i jednu, možda pomalo sebičnu vrednost. Mnogo kolega, poznanika i prijatelja pitalo me je u proteklih mesec i po dana šta mislim o „Tvrđavi“ i, što je još važnije, kako se osećam dok je gledam. Među njima je malo onih koji se sete da me nešto slično pitaju početkom avgusta koji svake godine odbolujem.
A priznaću vam šta sam im odgovarala pa sudite kako želite.
Bila sam prilično kritički raspoložena na početku emitovanja. Kao neko ko se generacijski apsolutno može poistovetiti sa Lukom i Darijom, mrštila sam se na mogućnost da se takva ljubav rodila u onakvom zlu. Ne zato što imam nešto protiv ljubavi Hrvatice i Srbina već zato što znam u kakvom smo teskobnom i strahom ispunjenom vremenu stasavali u ljude. Čak i da ste se iskreno voleli, sredina bi vas razdvojila. Strah i mržnja koji su rušili čak i mnogo čvršće odnose od mladalačke ljubavi, srušili bi, sasvim izvesno, i tu malu tvrđavu.
Smetala mi je i, po mom mišljenju, Nikičina prenaglašena odanost Jugoslaviji i to onda kad je već bilo jasno da je više nema. Da, dobro se sećam koliko su Srbi iz Hrvatske verovali u tu ideju, kako su se nadali da JNA neće dozvoliti sukobe i kako su pred sam rat glasali za Ivicu Račana i „ušminkane“ komuniste verujući da tako mogu da zaustave zlo koje im se nad glavom nadvijalo. Ipak, znam i da su vrlo brzo izgubili nadu da će zajednička država opstati i okrenuli se sami sebi.
Posebno sam, kao kliše, ocenila onaj deo serije koji se tiče devedesetih godina u Beogradu. Kriminalci, smutni likovi sa legitimacijama DB-a, ocvali i pokvareni političari, tatini sinovi siledžije i narkomani, „pevaljke“, sponzoruše i zalutali Krajišnici. Reklo bi se, sasvim očekivani likovi i ništa novo u našim filmovima i serijama.
Zasmetalo mi je i što prvu baklju u čuvenom sukobu Zvezdinih i Dinamovih navijača u Zagrebu baca baš naš Luka.
Čitala sam i negativne komentre koje su po društvenim mrežama ostavljali pojedini prilično besni Krajišnici, ali nisam, za razliku od njih, odustajala od gledanja.
Rekoh, hajde da vidimo kako će se stvari razvijati.
A razvile su se onako kako je jedino i moglo.. ukoliko ste pošteni prema sebi i drugima. Ukoliko jasno znate ko je žrtva i ko je izgubio najviše.
Izgubili su, kako se jasno videlo na kraju, mali, obični ljudi koji su samo želeli da žive na svome, onako kako su navikli od rođenja i kako su njihovi preci vekovima živeli. Oni koji svog sina zovu maći, a milu osobu majkom. Ljudi od čije se pesme zemlja trese, iako im je kolo „gluvo“. Mali ljudi koji su pogrešno verovali da ih neće izdati i zaboraviti veliki. U njihove su torbe stali kamen, zemlja i nebo. Zavičaj za poneti… rekli bi cinici.
Ranjeni su oni koji su tek zakoračili u život, poput malog Gavrila. Oni koji, kao Luka, Darija i ja, nisu stigli da uživaju u mladosti. Njihovi i moji roditelji čiji su životi „presečeni“, na svaki mogući način.
Kraj serije otkrio je i najmračniju stranu pogroma. Od trenutka u kojem dojučerašnji komšija i prijatelj Cvare puca Srbinu Momčilu u leđa ne shvatajući (a možda baš i shvatajući) da je i sam srpskog porekla, preko scene u kojoj i njega ubijaju oni za koje je verovao da su njegovi, do strašnih prizora egzekucija civila.
Mnogo je poruka stalo u nekoliko finalnih epizoda, a meni se čini da se „Tvrđava“ razvijala baš kao i sam život. Kreneš u njega naivno, pun želja i nade, uveren da će sve biti onako kako treba, po tvojoj meri. Ubrzo, međutim, shvatiš da je život mnogo više od tvojih želja i mogućnosti. Nailaziš na zamke, zablude te skupo koštaju, a račun je sve duži. Padaš, ustaješ ili odustaješ. Oni koji izdrže do kraja, shvataju suštinu. A suština je baš u onim rečima koje sveštenik u jednoj epizodi upućuje Luki:
„Hristos je na čovjeku cijelu crkvu sagradio i na duši njegovoj. E ta tvrđava je jedina neosvojiva i nesavladiva. I tu tvrđavu prvo ti sagradi u sebi.“
Tvrđava koju gradimo u sebi jedina nam je nada i spas. Zahvaljujući njoj, preživeli smo ono što se teško preživeti može. Gubitke od kojih pucaju i duša i telo pretvorili smo u snagu. Nismo ostali u koloni iako je ona zauvek ostala u nama.
Zato, ne ljutite se Krajišnici moji, ako vam nešto nije bilo po volji u Tvrđavi. Niko ne može da odživi vaš život osim vas samih, ali važno je da živi priča o jednom narodu. O onima koji, uprkos svemu, imaju snage da, baš poput junaka „Tvrđave“, nastave dalje. Zašto bi, ako ne zbog toga, poslednja epizoda nosila naziv „Početak“ i zašto bi se završila pesmom o Krajini i Dalmciji, proslavom Vaskrsa u dvorištu porodične kuće negde u Srbiji i krupnim kadrom Darijinog trudničkog stomaka?!
U takav kraj utkala se i nada da će Luka i njegov maći jednog dana otključati vrata ujakove kuće jer, kako Momčilo reče, to je njihovo i niko im ga oduzeti ne može!
Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš
