Нуклеарни отпад нови притисак на Србе

Од нашег специјалног извештача
Банија – Черкезовац је уроњен у падине најпознатије банијске шуме и планине. Њу су кроз историју упорно и званично звали Зрин по месту које су, као једно од ређих на овом простору, насељавали Хрвати. У целом овом крају су већином живели Срби. Они су банијске горе између Уне и Купе звали једном речју Шамарица. Велика брдовита шума опевана је у Другом светском рату као слободарска. У њој се српски народ скривао од усташког ножа, а ту су Срби и Хрвати основали прве оружане партизанске јединице. На Шамарици се скривао и последњи војник РСК Живко Кораћ. Вешто избегавајући хапшење, није хтео да се повуче из завичаја, а извршио је самоубиство, шест година после „Олује”, када су га опколиле хрватске полицијске снаге.

Шамарица је у последњих неколико година у жижи јавности, од када се хрватска власт изјаснила да је баш село Черкезовац у општини Двор најповољније место за одлагање нуклеарног отпада.

На целој Банији се сви углавном противе одлагању отпада у овом крају. Срби сматрају да, хтео то неко да призна или не, депонија значи још једно етничко чишћење. Отпад би био депонован у војној бази која овде одавно постоји. Осим информација да је хрватска влада најавила да за то постоје озбиљне намере, нема прецизнијих информација. Када смо хтели да фотографишемо предвиђено место није нам дозвољено, а полиција је захтевала да се униште фотоси капије направљени из далека.

Протести су организовани у свим банијским општинама, противе се и Срби и Хрвати, али људи с којима смо ових дана разговарали сматрају да народ неће нико ни да пита. Изгледа да ће хрватска власт имати веће проблеме с народом Републике Српске, па и онима из кантона БиХ. Черкезовац се налази два-три километра од Уне, која је овде граница. Под шамаричке горе спада и Радоч, највиши врх овог горја, али он се налази с босанске стране, па се не сматра банијским.

Зашто хрватска влада мисли да је ово напуштено село тако погодно за опасно смеће? Двор се налази на врху троугла чије су две стране готово једнако удаљене од Јасеновца на истоку, односно Глине на западу, симбола злогласног и најсуровијег етничког чишћења Срба у историји. Можда и због великог шумског склоништа у Двору су цивили најмање страдали па је ова општина и данас након „Олује” већински српска.

Када су се петрињски Срби у овом погрому повлачили пред хрватском војском – која је, постоје докази, заостало становништво кад није било сведока углавном убијала, а после се правдало да је реч о паравојсци – одступало се управо преко Шамарице, а старијем народу који памти претходни рат било је јасно да Крајине више нема. Ова област у Другом светском рату никад није пала, а овај пут је напуштана. Разочаране жене су бацале кључеве од кућа, свесне да им више неће бити потребне.

На другом шамаричком путу, прозваном Дворска цеста, који води од Глине, такође су схватили да од спаса у шуми, као некада, неће бити ништа. Осим Банијаца ту су пресецане колоне избеглица и с Кордуна. Преко такозване суве међе, на обронцима планине, надирали су муслимани, у међувремену названи Бошњацима. Они који су преживели масакр цивила из колона на „Дворској цести” тешко израњављени завршили су и у загребачким болницама где их је одвезао Унпрофор.

Припадници међународних снага, са задатком да штите цивиле, ту су се нашли пошто се стање смирило. Крајишници су причали да су тада схватили да крајишка војска није ни планирала да се одупре нападачима на резервним положајима баш на Шамарици, а то је народ очекивао. Хрватски медији су после тог масакра, емитујући слике разбацаних трактора, приколица па и крвавих трагова, лажно тумачили да је све урадила српска војска тенковима јер јој је у бежању и спасавању својих глава народ био препрека. Требало је две деценије да се огласи дански батаљон Унпрофора, који је открио да су у основној школи у Двору мучки побијени инвалиди у колицима, који су се у „Олуји” повукли из петрињске болнице, аутобусом. У близини су били и Данци који су фотографисали тела побијених у колицима.

Да ће да нађу спас Банијци су веровали јер је та шума у њиховој свести значила слободу за коју су пале огромне жртве. На почетку Другог светског рата у близини највишег банијског врха, на такозваном Чавић брду, основан је партизански покрет. Овамо су преко Саве прешли сисачки Хрвати и договорили се с многобројнијим Србима да дигну устанак против окупатора и усташа. Поред велике базе овде је основано и низ партизанских јединица, па и чувена Седма банијска ударна дивизија. Већину тих јединица чинили су Срби.

Прва оружана акција био је напад на жандармеријску станицу у Банском Грабовцу 23. јула 1941. Вођа напада је био Васиљ Гаћеша, који је после проглашен за народног хероја. После акције партизани су се повукли у шамаричке шуме. Наводно су погинула три жандарма, а онда су усташе кренуле у одмазду. Извели су из банијских села 1.290 (како пише на пригодном обележју) мушкараца Срба, недужних цивила, одвели их на пољану, наредили им да ископају јаме и ту су их поубијали и сахранили, једне преко других.

Следеће године у подшамаричком селу Брубањ у усташкој заседи погинуо је Васиљ Гаћеша, а у начин погибије до данас се сумња. После рата у Банском Грабовцу је обележаван само устанак као велики подухват у организацији Комунистичке партије, а и после рата деведесетих година прошлог века овде се окупљају антифашисти, десничари негодују, а медији спекулишу бројем страдалих и постепено га умањују.

Извор: ПОЛИТИКА