Ескалација насиља над Србима на Космету 17. марта 2004. године није била издвојени инцидент, већ део ширег плана протеривања Срба који је планиран и почео да се спроводи годину дана раније. Ово, у ексклузивном интервјуу за „Вести“ тврди Рафаеле Јубини, бригадни генерал у пензији и некадашњи командант италијанског контингента снага Кфора.
Као командант падобранског батаљона, генерал Јубини је током седам месеци 2003. године предводио Мултинационалну борбену групу Запад, чија се база налазила близу Пећи. Захваљујући њему те, али и следеће године спречен је егзодус Срба из енклава у овом делу Метохије, а посебно око Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани.
Због овог херојског чина, Свети синод СПЦ је 2004. одликовао његов батаљон Орденом Светог Саве другог реда. Било је то први пут да се додељује признање страним војницима.
– Узнемиравајуће тензије су почеле у првој декади 2003. нападима на изоловане српске енклаве. То је био јасан индикатор да се нешто припрема, али је у то време ситуација још била под потпуном безбедносном контролом Кфора. Међутим, показало се да је то била увертира за много озбиљнију ескалацију насиља која је уследила марта 2004, али тада већ нисам био на Косову, већ у Италији.
Да ли сте и ви на Косово стигли са предрасудом о Србима као „злим момцима“?
– Стицајем околности 1997. сам боравио у Албанији и имао прилику да чујем доста ствари о ономе шта се догађа и припрема на Косову. Међутим, сваки војник, па тако и ја, не извлачимо закључке на основу рекла-казала, већ чињеница које утврдимо на терену.
До ког сте закључка дошли на терену?
– Видели смо да постоје веома мале српске заједнице које се називају енклавама и да су људи у њима у опасности од бандита који су били ван сваке контроле. Њихов једини циљ је био да се изазове и повећа напетост како би Србе отерали са Косова.
Истовремено, почели су и напади на манастире и цркве?
– Тако је. То ми је било несхватљиво, јер током свог боравка на Косову схватио сам да српске цркве и манастири нису само светиње за Србе, већ су део светске културне баштине. Дакле, није реч ни о религији ни о политици, већ о цивилизацијској норми да се заштите како би и будуће генерације могле да им се диве. Отуда је и наша обавеза била да их заштитимо као веома значајан део светске историје.
У тим напорима сте се суочавали са екстремним Албанцима. Колико је било опасних ситуација?
– Било је неколико таласа насиља и више напетих ситуација и када је реч о нападима на српске енклаве, али и српске светиње. Међутим, ти инциденти никада нису ескалирали до нивоа да нисмо били у могућности да се са њима изборимо. Ипак смо као војници обучени да се суочимо са опасним ситуацијама.
Шта је за Вас била најтрагичнија слика на Косову?
– Неколико их је. Прва је чињеница да су Срби из енклава на сваки начин покушавали да опстану у својим домовима и да су буквално изградили одбрамбени менталитет. Друга је сцена из Пећке патријаршије када ми је мати Добрила донела да видим полуизгорелу икону, не сећам се из ког века. Био сам веома погођен и нисам могао да разумем порив да неко уништи такав симбол. То је за мене био чист знак нечијег лудила. Размишљао сам колико мало треба глупости или лудости, па да свет остане без дела своје историјске баштине, а у Пећкој патријашији се баш то догодило. Нешто веома битно је изгорело и то због чега?
Која је још била мисија током вашег мандата на Косову?
– Наш контингент се на почетку углавном бавио повратком Срба у своје домове. Реч је о људима који су 1999. избегли у Црну Гору и Бијело Поље, а затим је, иницијативом српских власти и међународне заједнице, покушан њихов организовани повратак. На почетку је та мисија имала успеха, али убрзо је поново дошло до пораста насиља и тај повратак је био онемогућен у већој мери.
На крају, који сте утисак стекли о Србима са Косова, а који о Србији?
– Срби на Косову су због тог непријатељског окружења успели да развију одбрамбени менталитет. Они су давали све од себе како би и поред тог окружења остали у својим домовима, али уместо тога су били принуђени да их напуштају. Мисија моје јединице је била да их заштитим и ја сам видео сироте људе који имају стравичну жељу да све врате у своје домове, а да то није било могуће.
А Србија?
– Србија је модерна држава са Београдом као веома лепим градом у коме су људи отворени и пријатељски настројени. Срби воле Италијане као што ми волимо Србе. Повезује нас много лепих, заједничких ствари из историје.
Компликована прича
Да ли је ситуација на Косову црно-бела?
– Реч је о много компликованијој ситуацији од црно-беле приче, зато што не постоје искључиво добри и искључиво лоши момци. Историја је кључ одговора на сва питања везана за ситуацију на Косову. Чињеница је да су Срби били настањени на већем делу територије, а онда су, временом, од већине, постали мањина. Међутим, не верујем да су Срби због тога били „лоши момци“, као и да су вршили пресију над Албанцима. Међутим, такође не верујем ни да су Албанци „криминалци“ који желе да побију што више Срба.
Прва помисао
Шта сте прво помислили када сте дошли на Косово?
– Помислио сам исто оно што сам помишљао видевши друге државе захваћене ратом и међунационалним сукобима. Запитао сам се како је могуће да у овој, модерној ери у тако лепој земљи, са тако богатом историјом људи пуцају једни на друге. То је нешто што ни данас не могу да разумем.
Мисија у Ираку
Где сте били после Косова?
– Шест или седам месеци 2005. године сам провео у Ираку. Тамо сам се сусрео са потпуно другачијом реалности од оне на Косову. Ирак је био окупирано подручје у коме су се сукобљавале наоружане фракције међу собом, са централном владом која је покушавала да ствари врати под контролу.
И било је много опасније него на Косову. У Ираку је било веома ризично кретати се, а и поред тога што тамо више нема отворених сукоба и даље постоји могућност да се ситуација погорша. Сумњам да ће се ситуација задуго тамо променити набоље.
Аутор: Ђ . БАРОВИЋ
Извор: ВЕСТИ ОНЛИНЕ