Има један кућерак у Срему и у њему – Стјепан Месић. У викендици Александра Попова на Фрушкој гори, чувени мртвозорник СФРЈ учествовао је на конференцији о антифашизму наводећи да се „Јасеновац и Блајбург не смеју изједначавати“.
Сасвим природан став, рекло би се, али је неприродно то што га изриче баш Стипе. Ево једног подсећања како је током говора у Аустралији, почетком деведесетих, баштинио тековине борбе против Трећег рајха:
– Немамо ми Хрвати коме да се извињавамо. За разлику од других ми смо два пута победили. Први пут 10. травња 1941, када су нам силе Осовине признале државу (НДХ), а други пут после рата када смо се са победницима нашли за истим столом.
И ово што нам траже, клекни у Јасеновцу, клекни овдје, клекни тамо; немамо ми зашта да клечимо…
Није ту крај. Чувени антифашиста је 1992. у Новској говорио да су људи послати у Јасеновац „практично спасени“ и да је то био „радни логор“. Тиме је устоличио монструозну тезу о мучилишту као летњиковцу, малтене месту добре забаве, коју заступају Игор Вукић и остали беспризорници.
Поносни растурач Југославије у живописном крајолику изрекао је још једну подједнако опасну оцену. Казао је и да је „баук фашизма захватио Хрватску и Србију“. Какве ли огавне симетрије за чије разбијање заиста не треба трошити слова.
Но, Стјепан сигурно зна да је овде плодно тло за његову бригу, пошто имамо батаљоне НВО карикатура и уцвељених ждерача бурека које нас јуначки бране од фашизма којег нема.
Најбољи пример су несрећнице у црном које су на Дан победе у центру Београда отпевале Интернационалу на албанском „у знак солидарности са Албанцима који трпе погром у Србији“?! Ето толико…
Аутор: МИЛАН БАБОВИЋ
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ