Обарање Ф-16 – пад сокола у Ждраловац (ФОТО)

Како је 2. маја 1999. године судбина спојила ракеташа Тиосава Јанковића, данас команданта 250. ракетне бригаде ВС, и пилота Дејвида Голдфејна, садашњег команданта Ваздухопловних снага САД

ај ратни догађај је подједнако важан као и обарање „невидљивог” авиона Ф-117А, али се о њему готово и не говори. У години када обележавамо две деценије од агресије НАТО-а навршава се 20 година и од подвига тадашње Војске Југославије – обарања америчког авиона Ф-16 код Накучана 2. маја 1999. године.

Овај авион оборили су припадници Трећег ракетног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздушне одбране (ПВО), исте јединице која је претходно оборила Ф-117А. Руковалац гађања био је мајор Бошко Дотлић, који је био на челу тима од још 11 старешина и војника. Дејствовали су ракетним системом „нева”, са положаја у рејону сремског села Карловчић у 2.08 часова те ноћи, а авион је погођен на висини од око 6.000 метара, у тренутку док се налазио 11 километара од положаја ракеташа.

Податке о овом случају прикупио је Славиша Голубовић, у време агресије НАТО-а капетан прве класе на дужности командира батерије за вођење ракета управо у Трећем ракетном дивизиону, којим је командовао Золтан Дани. Голубовић, данас пуковник у Министарству одбране, учесник је и сведок свих тих збивања.

Да би сачувао истину, поред честих фантастичних теорија о обарањима авиона које се могу чути у јавности, понекад и различитих интерпретација тих догађаја од самих актера, објавио је књигу „Пад ноћног сокола” у издању Медија центра „Одбрана”. При томе је користио изразито документарни приступ, са потписаним изјавама саговорника, бивших сабораца, и фотографијама, од којих је многе лично снимио током рата.

– Обарање Ф-117А је догађај коме посебну тежину даје чињеница да је реч о авиону који је представљан као радарски „невидљив”, то је једини авион тог типа који је оборен у ратовима које су водиле САД и један од најзначајнијих догађаја у новијој српској војној историји. С друге стране, обарање Ф-16 било је опасније по нас јер је тај авион био део групе летелица које су се појавиле управо са задатком да униште наш дивизион – објашњава пуковник Голубовић.

Био је 40. дан рата. Ракеташи су били прилично исцрпљени сталним премештањем по Срему, често кроз блато, под сталном претњом и ударима противрадарских ракета. Али и одлучни да бране земљу.

– Дивизион који је нанео озбиљан губитак непријатељу, ометао га у извршењу задатка, а притом одолевао сталним нападима, представљао је озбиљан проблем за НАТО. Од неколико група авиона планираних за дејство у ноћи између 1. и 2. маја, део њихових снага је издвојен на правцу вероватног распореда дивизиона, с циљем да га пронађе и уништи – каже Голубовић.

Из базе Авијано у Италији полетела је група од четири авиона Ф-16, позната и под називом „борбени соко”, у ловачко-бомбардерској варијанти, наоружана ласерски вођеним бомбама и ракетама ваздух-ваздух. Авиони су били опремљени и радарским мамцима, које авион вуче на каблу за собом и који својим сигналом збуњују ПВО скрећући пажњу на мамац уместо на авион. Групу је предводио потпуковник Дејвид Голдфејн, командант сквадрона чији је позивни знак био „Хамер 34”. Авион је на себи имао ознаку 555 („Трипл никл”), што је означавало сквадрон којем је припадао.

Амерички авиони по уласку у ваздушни простор Србије крећу у лов на ракеташе. У једном тренутку из групе се издваја авион којим управља Голдфејн, вероватно с намером да испровоцира реаговање ПВО и откривање положаја ракеташа.

Храбром и трезвеном одлуком руковаоца гађања мајора Дотлића, послуга „неве” захвата циљ и лансира ракету „Наталија”, која је, као и све остале, добила име по женама или девојкама војника. Почиње акција чије се трајање мери секундама.

На радару се превише јасно види циљ, због чега потпоручник Тиосав Јанковић, официр за вођење ракета, претпостављајући да је реч о мамцу, ракете усмерава на знатно мањи одраз. Лансиране су две ракете, али послуга има контролу над само једном, која убрзо погађа циљ. Искључују радар, неколико секунди касније чују се две удаљене експлозије противрадарских ракета.

Авион Ф-16 нагло је губио висину, остављајући траг дима за собом, крећући се према БиХ. Изнад шабачког села Варна претворио се у ватрену куглу. Пилот се у последњем моменту, на веома малој висини, катапултирао и падобраном се спустио у околину села Синошевић. Авион је пао у Марјановиће, заселак села Накучани, у шуму звану Ждраловац.

Активности авијације НАТО-а над овим подручјем су прекинуте и почела је акција спасавања пилота. Око два сата касније стигли су хеликоптери у ниском лету. Сведоци кажу да су се појавили изнад кровова кућа јер су видели лица специјалаца.

Дошло је чак и до размене ватре са локалним становништвом, при чему, срећом, није било повређених. Око 4.40 часова пронашли су Голдфејна и пребацили га у Тузлу, а одатле у Авијано.

Где су данас сви поменути? Пилот обореног Ф-16 је генерал, и то на дужности команданта Ваздухопловних снага САД. Золтан Дани је неколико година после рата пензионисан и отворио је пекару.

Бошко Дотлић је пуковник у пензији, никада се није експонирао због заслуга у обарању овог авиона. Тиосав Јанковић, који је као млади официр приликом обарања Голдфејна донео правилну одлуку при навођењу ракета, сада је бригадни генерал и командант славне 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства Војске Србије.

Аутор: МИЛАН ГАЛОВИЋ

Извор: ПОЛИТИКА