Милованчев: Узроци исељавања Срба из села Рашке области и Србије

Узроци исељавања Срба из Рашке области су заједнички узроци државе Србије и специфични, јединствени узроци за Рашку област. Заједнички узроци су пад наталитета српског народа у Србији, феномен емиграције, а специфични су сиромаштво, суспензи-ја државне потпоре и старања, осећање несигурности, континуитет антисрпског дело-вања муслиманског национализма на овом подручју и опортунистички однос републич-ке власти према исламизираним Србима.

Међутим, академик Милован Данојлић¹, који живи у Француској, има своје мишље-ње о умирању села које је врло песимистичко. Данојлић је родом из Шумадије и каже да исти процес који се дешава са српским селом дешава се исто и са француским селом и даје опис: ,,Покрајина/Оверња, се уморила, сеоски туризам преполовљен, кафане и мале продавнице затворене, куће замандаљене, нуде се на продају по ниској цени,, мали хотели  престали да раде. … празни пашњаци… На сокацима овдеонде понеки спороходећи старац загледан у тачку до које никада неће стићи. Млади се панично раз-бежали, како се већ бежи од гробљанског мртвила.

Мукла мука свеопштег умирања као у мојем родном селу, у Шумадији, а пошто је Француска јака и богата земља, размере пропадања су шире и делују болније. Смрт руралне цивилизације, која је код нас почела средином прошлога века, потврђује се као фатална историјска законитост. Ми се, у Србији, заваравамо надом да се пражњење сеоског простора може зауставити побољшањем животних услова, изграадњом тзв. инфрааструктуре, увођењем водоводне и канализационе мреже, те модернизацијом путева. У Француској је све то изведено, и узалуд”.

,,Према званичној статистици, сваког другог дана по један францусзи сељак изврши самоубиство”².

,,Умирање села је незауствљив процес модерних времена”.³ И да грађанску елиту Србије ,,више брину срушене страћаре у Савамали него пражњење читавих покрајина у унутрашњости Србије.”⁴ Каже да се исто тако односи и француска елита према селу. ,,Ово пустошење, овај помор епохалних размера пратимо са фаталистичком помирено-шћу”⁵, са бежањем из села раскида се и хиљадугодишњи начин живљења, то  је бекство од себе и своје судбине, а то опет значи да тонемо у безизлаз, без правца и ослонца.⁶ 

Јасно је да одвајањем од својих миленијумских корена лебдимо без ослонца и праваца, лутамо добар део свога живота, чак и генерацијама, праћено  личном и коле-ктивно трагедијом, због чега нису срећни ни они што су село напустили ни они што су у селу остали, живимо збуњени са тугом до краја свога живота. То смо лично видели на хиљадама примера а што је илустровала болна прича о заборављеној мајци на почетку ове књиге.

Сељак не бежи од тешког сељачког рада, пољопривредна механизација му је омогу-ћила да лако обради земљу и брзо заврши послове, чиме  добија  више слободног вре-мена за културно самоуздизање, забаву, дружење. Немерљива је чињеница што грађани села живе у средини здравог, незагађеног ваздуха, у мору кисеоника, без неизбежнх иритација, окружен природном лепотом. Али то није довољно да би се живело пуним животом. Радник у граду је заробљен радним временом, губи сате при одласку и доласку на посао и при том трпи многе непријатности, ускраћена му је слобода прави-лима градског живота, отуђује га од пријатеља, родбине, остатак дана живи у затворе-ном оскудном простору високо изнад земље. Практично, живот му поједе окружње, правила, правила.

Сељак је увек слободан, и увек на своме, увек код своје куће, било да ради на њиви или је у селу неком својом потребом. Сеоски живот има своју драж, своју поезију, своју филозофију. Нажалост сељак је усамљен, напуштен, заборављен, као ствар која вам је испала кроз поцепан џеп, живи са  стрепњом за будућност своје породице, слободно време му је сувишно и празно, суочен сам са несавладивим проблемима. Уверен је да у граду има све што му је потребно, живот је организован многим институцијама било културним, забавним, здравственим, безбедносним, саобраћајним, комуналним.

Међутим Данојлић закључује ,,…да је сељаштво окончало своју историјску улогу: изградило је богат језик, уградило се, са пешадијом, артиљеријом и коњицом, у темеље државе, прехранило читаве нараштаје у зноју лица свога, и његова помоћ више  није неопходна. У Америци пет посто становништва обезбеђује храну за остатак живља, као и за један део гладних у свету”.⁷

Данојлић каже да је до демографске неравнотеже дошло  и због гашења сељаштва. Живот на селу је захтевао бројну радну снагу породице, за сељака  рађање је била радост а не обавеза и терет. Пољопривредно земљиште у Србији је изгубило тржишну вредност и перспективу, бројне породице су постале бесмислица, па данас и сељаци планирају малобројну породицу што нема никавог утицаја на бројност градских породица коју је тешко издржавати у савременим градским условима. Рађање је дало појам народа, народ је оно што је мајка  родила. Ни у Србији, ни у Француској сељаци не успевају да се ожене. Село не може бити укинуто из простог разлога јер храна произлази искључиво из земље а ствара је сељак. По томе сељак је чинилац од кога   зависи живот свког појединца. Зар није апсурд што ни раније ни данас сељака нико није ценио и не цени. Какав  нон сенс!

Данојлић истиче да су ратови у 19. веку, први светски рат и  граћански рат у Србији 1941-1945. нарушио демографију Србије⁸. ,,Село се расцепило изнутра, урушило споља, из рата је изашло као разбијена војска која не зна ко ју је, када и како поразио. Ослонци који су га држали у успрвном положају  – религија, монархија, породична солидарност  – пољуљани су и упрљани. Дискредитован од неразумљиве и туђе идеологије, у сопст-веној кући се почео осећати као туђин. Нова власт га је трпела као оживели остатак прошлости, у очекивању да коначно нестане, што се догодило”.⁹

Заиста, сељаштво је после рата дављено бесмисленим дажбинама. Слободан, независан сељак као власник пољопривредног земљишта је предстваљао опасност за власт, за изградњу комунизма, у српској историји сељак је имао незамењиву државот-ворну улогу, редовно ратовао за слободу и остваривао је, учествовао у стварању државе и изградњи државе, успешно извршио смену градског становништва и постигао најви-ше домете у новијој цивилизације Србије, стоворио нову интелектуалну, културну и научну елиту Србије и чврсто се утемељио у основе државе Србије, што значи да су и сви становници градова потомци неке генарације сељака. Са тог становиштва мигра-ција село – град није била узалудна и бескорисна. Али у свему томе највећи губитник је село Србије, сви су добили а село је изгубило себе. Нажалост, сеобе из села се нису зауставиле у градовима Србије, расејали смо бисер свога народа по целом свету и у корист тога белог света а на штету и српског народа и државе Србије. У томе је огромни значај сеобе народа.

Депопулација, одумирање села није само српски проблем, европске државе имају исту демографску слику села. У САД само 5% становништва се бави пољоприредном прозиводњо, храни становништво САД и помаже сиромашне народе.

Ако тражимо најдубље људске разлоге сеоба и демографских промена морамо имати на уму најзначајнију чињеницу да је човек промотер свих људских активности као израз психичких функција и да свака активност човека има искључиви смисао за човека самога. То је кључ за разумевање појма, чињенице и чиниоца човек. Све остало је декор, перформанс.

Човека чини десет психичких функција. То је цео човек – свест, опажање, осећања, памћење, мишљење, пажња, интелигенција, воља, говор и нагони. Нагони су најзначај-нија психичка финција човека, јер су извор психичке енергије и извориште људске активности. Зато су остале психичке функције у служби нагона. Нагона има више, али најзначајнији је нагон за самоодржање човека ( човекова тежња да обезбеди вечити живот а искључи смрт, да заштити здравље од болести и повреда). Нико се не мири са смрћу, свако жели да вечито живи, да је здрав и срећан – задовољан собом и својим животом. Такође, важни су сексуални нагон, родитељски нагон, социјални нагон. Сви ови нагони, као и све остале психичке функције психички здраве личности функцио-нишу као најфинији живи хармонични механизам у циљу да човек вечито живи здрав и неповређен, срећан. Нагони захтевају да буду задовољени што одржава све фунције љуског организма.

Ако се људи исељавају са неког простора значи да је неки од ових нагона угрожен или више њих, и дају налог осталим психичким фунцкјама да заштите нагон и да га за-довоље. Сеобе народа нису хир, мода, размаженост, већ нужда да се заштите и задово-ље нагони.

Сиромаштво, пасивини крај, без могућности да свој живот олакша цивилизацијс-ким додсигнућима као што други живе, несигуран живот у немирним временима угро-жавају нагон за самоодржање сељака и он се сели тамо где тога нема.

Пољопривредна механизација је ослободила сељака тешког физичког рада, механи-зацијом за краће време заврши све пољопривредне радове, остаје му више времена да се посвети себи, културном уздизању, образовању и друштвеним активностима. Проб-лем је у томе што су ове делатности на селу неразвијене, или уопште не постоје, сељак и даље живи без културне конзумације, усавршавања своје личности, телевизиј-ски програми само делимично задовољавају његов социјални нагон (тежња човека да буде задовољан самим собом, да ужива самопоштовање и поштовање окружења која га прихвата као пожељног члана социјалне средине), упућен је на крчму и беспосличење које стврају лоше навике и пороке.

Раслојавањем села раздваја се женска омладина од младића, девојке се запошљава-ју у лакој индустики у градововима, младићи осталју на селу, без могућости да благо-времено оснују брачну, породичну заједницу, задовоље сексуални и породични, роди-тељски и социјлни нагон. Као решење осујећености одлучују се за сеобу магде у Србији или свету.

Рашка област се ослободила дуге турске окупације пре једног века, 1912. године. Исламизација српскога народа је био државни план Османске државе да вештачки путем, политички, од поробљених Срба створи Турке на овом простору како би трајно задржала ове територије у оквиру своје државе.

Ислам је верска идеологија која обједи-њује исламизиране својим куранским програмом ширења ислама. Исламизираним се мења претходна, српска, национална свест и национални идентитет и ствара се турски јединствени идентитет и исламска свест. То се очигледно види на примеру исламизира-них Срба у Рашкој области који упорно настоје да не буду православни Срби иако сви знају да су им преци српскога порекла и упорно се боре да на основу свога исламског идентета и исламске свести остану оно што су постали променом верског опредељења који је њихов основ националне припадности. Они увиђају да је та логика неприродна, страно тело њихове психолошке структуре, које их дезинтегрише и сукобљава са сојим неисламским окружењем, па никако да пронађу себе и смире своју паћеничку душу чак ни после једног века од ослобођења од турске окупације да промене своју политичку националност прихватањем националног порекла својих предака, истинског српскога порекла. У тежњи да имају своју националност прихватали су и променили своју политичку националност дсетак пута, и увидели да немају природну везу са српским пореклом њихових предака. Тренутно су исламизирани Срби своју политичку национа-лност назвали Бошњаци, говоре српским језиком, поштују многе заједничке празнике православних Срба

То је основ и мотив што настоје да створе свој официјелни простор у коме ће да живе и развијају се као посебна нација. А тај њихов изабрани простор је Рашка област, родно место српске државе, православља, српске културе и српске цивилизације, најдрагоценији простор српскога народа који се неотуђује док постоји последњи Србин. Та њихова жеља се брутално изражавала у свим случајевима који су били непо-вољни за православне Србе, како у време турске, аустроугарске и немачке окупа-ције, тако и у време комитетске комунистичке власти и данас у време демократије Србије, када су нештедимице користили и данас користе све околности за ове своје циљеве директно на штету српскога народа Рашке обалсти а тиме и на штету државе Србије.

Демократским системом и другим околностима исламизирани Срби су дуго били на власти на локалном нивоу у национално мешовитим општинама, али су се понашали и власт примењивали само у корист исламизираних Срба. Локална власт се одувек односили према селу као да село не постоји и није учинила ништа да својим граћанима села побољшају услове живота. Многа села Рашке области и данас немају ни макадам-ски пут. Српска села Рашке области су занемарљиво мало, незнатно, сама поправила услове живота у односу на време турске окупације, али су се ти услови данас чак пого-ршали драстичном депопулацијом и вратили на ниво давно прошлих времена веге-тирања народа, јер је село остало без сопствене радне снаге и без било чије помоћи.

Такође, и режими републичке власти су се опортунистички односила и односе према исламизираним Србма, односно муслиманским националистима у општинској власти. Ова два чиниоца као да су се прећутно удружила да што више штете нанесу држави Србији и српском народу, јер резултати су застрашујући, терминаторски, Рашка област остаје без Срба, сваким даном их је све мање и живот у српским селима умире, села постају пуста без Срба, простор је препуштен коровској вегетацији и шуми, небрањен простор доступан свакој врсти српског непријатеља, освајача.

Последица тих антисрпских чинилаца је распад српских породица на селу што је смањило наталитет на селу и коначно, наталитет села је престао, смрт је завладала српским селом Рашке области. Прво су раздвојени српски младићи од српских девојака које су се запослиле у градовима што је зауставило склапање бракова, младићи не могу да нађу девојке за брак јер живе на селу, временом су престарели за склапање фертил-них бракова, потрошено је време давањем првенства својих економских проблема а занемаривање социјално друштвених проблема.

Срећна је околност што је простор трајан, ништа не може да га уништи, мењају се само корисници простора, остале су површине под њивама, ливадама и шумама са изворима воде и чистим ваздухом увек спремни да приме становнике. Односно трајни услови ренасељавања ових простора су трајно остали и нада да се људи поново населе није изгубљена, али потребан је труд човека. Зауставити депопулацију и сеобе Србије најважнији је државни проблем Србије. Србија не сме више поклањати свој највреднији део народа другим државама. Српска дијаспора не може Србију спасити економске кризе, њена помоћ је пролазна и повремена. Само српска памет њених нјваљанијих синова и кћери Србију може покренути напред у будућност.

Србија мора створити услове живота својим грађанима да могу да задовоље све своје животне протребе, све виталне и социјалне нагоне да би могли бити од користи својој друштвеној заједници, држави Србији. Најмање што Србија може урадити за своје неисељене грађане села и окренути смер сеоба је следеће:

-изградња инфраструктуре свих садржаја, путно саобраћајне, комуналне, друштве-не инфраструктуре која ће створити услове да становници села задовоље све своје животне потребе, економске, тржишне, културне, просветне, здравствене што би их изједначило или бар оптимално приближило нивоу живота урбане средине са преднос-тима који пружа живот на селу. Села формирати садржајем варошица или насељима подобним за сеоски туризам који би радо, са задовољством, конзумирали становници урбаних насеља,

-субвенцијама стимулисати становнике села да би имали услове за економско јачање села,

-смањењем државниих дажбина селу, а неке дажбине укинути, социјалне категорија стновништа ослободити свих дажбина,

-стварање културних, забавих образовних услова за духовни развој становника села, како би стварило интелектуалну авангарду села која би реализовала практичне и перспективне програме развоја села,

-укрупњавање пољопривредних поседа индивидуалних поседника и задругарством слободном вољом опредељених појединаца,

-ерадикација свих облика националистичке деструкције, сепаратизма, сегрегација становништва по било којим основама, стварати дух једнодушја да се свако осећа да је свој на својему, да припада друштву које доживљава блиским, својим,

-ослободити сељака зависности од тржишта, селу остваити сам обавезу производње пољопривредних добара са безусловним државним откупом пољопривредних прозо-вода,

-створити апсолутно безбедне услове за живот и здрав хуман правни систем.

Само село може да умре и да поново да ае роди, оживи, поново, а тај живот му даје само човек, јер без људи не постоји ни село ни држава.

Према томе, посветити сву пажњу човеку који је стваралац и мерило свих вреднос-ти живота. Таквим приступом добри резултати су извесни.

Извор: ПЕЧАТ