Кризни штаб општине Оџак крајем маја 1992. године прекинуо је радни однос са 445 радника из 23 предузећа и установе, а међу отпуштенима је било највише Срба, који су 20 дана раније затворени у оџачке логоре.
Највише људи отпуштено је из предузећа „Новоградња“, гдје је радни однос прекинут за 132 људи.
Посао је изгубило и 87 радника предузећа „Посавина“, 30 људи који су били запослени у Дому здравља, 25 радника у Скупштини општине, 24 запослених у Основној школи „Братство и јединство“, 23 у „Пластици“, 21 радник у „Превоз туристу“, 13 у пошти…
Укупно су 23 предузећа и установе са чијим радницима је Кризни штаб прекинуо радни однос, а одлука о томе донесена је 30. маја 1992. године.
Почетком маја са оџачког подручја 1.300 Срба заробљено је и затворено у логоре у Основној школи и у Фабрици „Стролит“, док су српске жене затваране и по приватним кућама и становима гдје су се над њима сексуално иживљавали припадници ХВО-а, кажу у Удружењу логораша „Оџак `92“.
У одлуци о прекиду радног односа наведено је да је то учињено јер се 18. маја нису појавили на радном мјесту, десетак дана након што су заточени у логоре.
Према наводима из одлуке, то су људи који су позивани да се јаве на посао путем локалне радио-станице, а из тога су биле изузете мајке са дјецом млађом од седам година и припадници ХВО-а.
Чланови Кризног штаба су узели у обзир могућност да рјешења о престанку радног односа неће моћи да уруче свим радницима, па су поручили да ће бити истакнута на огласној табли у предузећу и да ће се сматрати да су уручена.
Логори у Оџаку били су под командом 102. Оџачке бригаде Хрватског вијећа одбране.
Из оџачког Удружења логораша подсјећају да су над српским заробљеницима у логорима у Оџаку примијењене 132 метода мучења, а да је 62 људи убијено. Српске жене, дјевојке и дјевојчице биле су силоване. Најмлађа жртва имала је десет, а најстарија 60 година.
Извор: СРНА