Годишњица почетка једне од највећих битака током агресије на СРЈ 1999. године. У жестоким окршајима погинуло 108 припадника Војске Југославије
Извор: Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ ;
Аутор: РАДЕ ДРАГОВИЋ/Ј. Л./Г. Ћ. , април 2019.
НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.
У рано јутро 9. априла 1999. године, падинама Јуничких планина и Проклетија загрмела је снажна минобацачка и артиљеријска паљба. Киша граната која се просула по положајима на граници са Албанијом означила је почетак једног од највећих сукоба Војске Југославије и терориста Ослободилачке војске Косова – битке на Кошарама. Бој који се следећих недеља одвијао на самој граничној линији постао је симбол херојске одбране земље 1999. године.
„Ни корак назад. Отаџбина се мора бранити!“, гесло је које је спонтано рођено током драматичних априлских дана 1999. године. На Србију је тада кренула велика сила. У истом строју нашли су се терористи ОВК, регуларна војска Албаније, авијација НАТО, неколико десетина „паса рата“ и муџахедина. Укупне снаге које су се обрушиле на СРЈ бројале су и до 15.000 људи. Копненом офанзивом хтели су да пробију линију одбране и да војном силом, уз одобрење Запада, направе аншлус Косова и Метохије. Планови ОВК и њихових западних стратега, међутим, пали су у воду пред јуначком одбраном српских бораца.
О жестини окршаја на ободима Проклетија најбоље сведочи број жртава – свој живот је на Кошарама оставило 108 припадника Војске Југославије. Међу њима, било је 18 официра и подофицира, 50 војника на редовном служењу војног рока, 13 резервиста и 24 добровољца. Број погинулих терориста није потврђен, али се претпоставља да је већи од 250.
Жестина напада, број жртава, снага воље бранилаца, као и сила којој су се супротставили учинили су да Кошаре постану метафора за одбрану Србије на Косову и Метохије. По овој караули названа је битка која је вођена на фронту који се дуж граничне линије протезао готово 20 километара. Борбе су у најтежим условима – по снегу, киши, по дубоким шумама и стрмим висовима, вођене и у рејонима караула Морина, 7. јули и Ђеравица. Граница је тих дана буквално горела, али непријатељу није било дозвољено да начини ни корак ка Србији.
Некадашњи командант Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић наглашава да је битка на Кошарама била копнена инвазија под командом НАТО – покушај масовног борбеног продора у дубину Метохије.
– То је био део примене НАТО стратегије ваздушно-копнене битке. Овај план сачињен је у Пентагону, а припремили су га амерички стручњаци. Имао је назив „Стрела“. Копнену инвазију покушало је да оствари више десетина хиљада терориста, припадника оружаних снага Албаније, НАТО снага лоцираних у Македонији и Албанији, и одвијала се у две етапе: „Стрела 1“ и „Стрела 2“. Циљ је био да непријатељ у најкраћем року, за недељу дана, поломи кичму одбране Војске Југославије – наводи генерал Лазаревић.
Бројчано неупоредиво надмоћнији непријатељ покренуо је бесомучну ракетну, ваздухопловну, артиљеријску и сву другу офанзиву по положајима бранилаца. У тренутку првог удара, у караули Кошаре било је свега 130 војника, распоређених на линији од 13 километара. Њихови положаји били су делимично утврђени, у буковој шуми, на стрмом терену, на коме се непријатељ кретао низбрдо. Повређенима је тешко указивана помоћ, храна и муниција споро су дотуране. Офанзиву је авијацијом подупирао НАТО, а борци и данас памте звук обрушавања авиона А-10 „тандерболт“, чији је топ калибра 30 милиметара силовито засипао линију одбране.
„Нема повлачења!“, била је неписана и неизговорена команда коју су као један прихватили сви борци на Кошарама. Раме уз раме, официри и војници 53. граничног батаљона, 125. моторизоване бригаде, 63. падобранске и 72. специјалне бригаде јуначки су се бранили. Својом борбом и својим животима они су исписали последњу страницу хронике ратничке части српског народа.
О херојима са Кошара, из различитих разлога, дуго се говорило упола гласа. Тишина о њиховој борби, међутим, била је гласнија од сваке кампање. Отпор агресору на падинама Проклетија 1999. године ширио се од човека до човека и постао један од највећих националних митова новог времена. Тек последњих година јунаци одбране државе добијају третман у јавности какав и заслужују. По херојима са Кошара данас се називају улице, тргови, они добијају споменике, посвећују им се књиге и филмови.
РОБЕРТ АНТАЛ О ТЕШКИМ БИТКАМА: НИ РАНА МЕ НИЈЕ СПРЕЧИЛА ДА СЕ ВРАТИМ НА КАРАУЛУ
Регрути са само пола године војничког стажа, међу којима је био и Робер Антал, из нишке касарне „Стеван Синђелић“, почетком 1999. пребачени су у Пећ. Гранате НАТО авијације дочекали су у селу Поношевац, у близини Дечана. Тек тада су били свесни тога шта се дешава.
– Када смо, пењући се по оним брдима, осетили мирис барута, знали смо да је нешто озбиљно. Са једне стране војска ОВК, са друге НАТО авиони који нас косе бомбама. Детонације, звук пушака, мирис крви, сваког дана неко настрада… Нисмо ништа знали, слушали смо капетана Душана Јокића, људину од човека, и старијег водника Остојића. Њихова реч за нас је била закон.
Роберт није био једини Мађар на Кошарама. Поред њега. у 125. моторизованој бригади био је и његов вршњак Тибор Церна, који је трагично настрадао.
– Био сам војник своје земље и никад због националности нисам имао проблема, ни ја ни Тибор. Често сањам дан када је погинуо – сећа се са кнедлом у грлу.
И Роберт је рањен на Кошарама. Са осталим војницима наишао је на минско поље.
– Један војник је стао, а мене је детонација одбацила и стомаком сам пао на стену и добио унутрашње крварење. Био сам у болници више од недељу дана и поново се вратио у јединицу – наставља Антал. – Сада сам знао где се враћам, али нисам имао дилему. Тамо су моји другови. Моја земља је била у опасности.
СЕЋАЊА ВОЈИСЛАВА ВУКАШИНОВИЋА: ПРОШЛИ СМО ПАКАО, АЛИ НЕПРИЈАТЕЉА СМО ПОБЕДИЛИ
Сви моји саборци са Кошара сложиће се са мном да је та караула постала нераскидиви део наших душа, наших младих али већ увелико напаћених живота. Ми смо тамо, на српско-албанској граници, имали задатак да не дозволимо непријатељу да пробије одбрамбену линију. И то смо испунили! Двомесечним даноноћним борбама, спречили смо копнену инвазију из Албаније.
Овако, двадесет година после НАТО агресије на Србију и рата на Космету, за „Новости“ говори Војислав Вукашиновић (40), из Матарушке Бање, кога је орденом за храброст одликовао бивши председник СРЈ Слободан Милошевић.
Према његовим речима, на готово непроходном терену и по веома тешким временским условима, одред „Џокери“ имао је задатак да код карауле Кошаре на Проклетијама пробија баријере и отвара пут за улазак у борбена дејства осталих јединица 125. моторизоване бригаде. Боравак у метохијским гудурама отежавао је и снег, који је, како се присећа Војислав, достигао висину од чак два метра.
РАТ ПРЕ РАТА
Први војник који је погинуо на државној граници СР Југославије и Албаније био је Ђула Дорни, припадник 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса. Било је то 7. маја 1998. године. У рејону села Јуник, крајем јула, у акцији 63. падобранске бригаде, погинуо је начелник штаба ове јединице, потпуковник Горан Остојић. Ратни дневници из тог времена сведоче да је током 1998. године, од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније на планини Богићевица, па до села Дунава у Косовском Поморављу, погинуло око 20 припадника ВЈ.
– На целој одбрамбеној линији било је 1.300 српских бораца, од којих седамдесетак у нашем одреду, а на непријатељској страни више хиљада до зуба наоружаних војника – додаје Вукашиновић, који је рањавање једва преживео.
Три месеца је био у коми, а годину дана због оштећења очног нерва потпуно слеп. Ипак, после свега што је преживео, каже, све би учинио исто.
НАЈЛЕПША КАРАУЛА ВЈ
Кућа од црвене фасадне цигле у питомој удолини, окружена столетном буковом шумом, са државном заставом на јарболу, слика је карауле Кошаре коју памте генерације граничара ВЈ. Због свог изгледа, функционалности и опремљености, овај објекат подигнут 1990. године носио је епитет најлепше граничне карауле СРЈ. Стратешки положај, међутим, није био добро одабран. Караула је подигнута на 250 метара од граничне линије, у подножју планине која припада Албанији. Због таквог терена, браниоци су се 1999. године нашли у веома тешком положају. Тек повлачењем на резервни положај, који је значио и препуштање карауле, фронт је стабилизован.
БЕСМРТНИ ТИБОР ЦЕРНА
Један од бесмртних јунака са Кошара је и Тибор Церна (21), из Дебељаче, војник 125. моторизоване бригаде Војске Југославије, који је као командир стрељачког одељења погинуо у одбрани карауле Кошаре 1999. године.
Како су сведочили његови ратни другови, Церна је током борби 27. априла 1999. својевољно напустио заклон како би помогао да се открије положај непријатељског снајперисте, највероватније припадника француске Легије странаца, који је данима сејао смрт по положајима бранилаца. Након што је напустио ров, Церна је погођен метком у груди, али је, иако тешко рањен, успео да се одржи на ногама до следећег метка, што је било први пут да је снајпериста пуцао двапут са истог места. То је омогућило његово лоцирање и ликвидацију.
У знак признања и почасти држава је подигла споменик војнику Тибору Церни у његовој родној Дебељачи, а бисту су 2017. заједно открили његова мајка Ката и председник Србије Александар Вучић.
Аутор: РАДЕ ДРАГОВИЋ/Ј. Л./Г. Ћ.
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ – 07. април 2019.