Југославија је нападнута без правног основа; Да ли је српски народ морао бити сурово кажњен?
Бомбардовање Савезне Републике Југославије, које је почело на данашњи дан, 24. марта 1999. године, било је злочин. Тежак, неоправдан, непоправљив и – некажњен. Утолико већи што га је починио развијени, модерни и напредни свет. Да би се обрачунао са једном непослушном малом земљом, цивилизовани Запад погазио је готово све сопствене норме и принципе и у испуњавању својих циљева, бестијалном силом се обрушио на цео један народ и његов иметак
Бомбе које су на данашњи дан пре тачно две деценије пале на Савезну Републику Југославију нису означиле само почетак војне агресије НАТО на једну суверену европску државу. Оне су објавиле долазак новог светског поретка у свом најбруталнијем виду – агресивном, бахатом, рушилачком. Милиони људи у Србији и Црној Гори стављени су уз стрељачки зид и препуштени џелату у чијим рукама су били и нож и погача.
Србија и Црна Гора бомбардоване су без одобрења Савета безбедности, уз тешко гажење Повеље Уједињених нација, завршног документа ОЕБС из Хелсинкија, и Париске повеље – основног принципа међународног права и односа међу државама. Све то је згажено да би се срушио један режим и поразио један народ који је бранио оно што му по свим правним актима припада – суверенитет и слободу.
Запад је, међутим, имао другачији наум. Циљ је био једноставан – Косово и Метохију требало је по сваку цену војно заузети, отргнути од природног стожера и предати Албанцима за намирење њихових националних интереса, чудно уклопљених у геостратешке планове великих сила. Једине препреке били су СР Југославија и њен народ.
Кратер првог пројектила који је у прохладно мартовско вече 1999. године разбио први сан наших грађана постао је тачка преокрета. После њега на свету више ништа није било исто. Глобални односи су од начелног договора, сарадње и равнотеже неповратно заокренути ка неправу, оружаној сили, окупацији, интервенционализму. Дух разобрученог неоимперијализма пуштен је из боце и још увек кола светом, остављајући за собом смрт, безакоње и пустош. Доказа је широм Источне Европе, северне Африке, Азије, па у последње време и Јужне Америке – прегршт.
Пуних 78 дана Србија је била поприште разарања, уништења, демонстрације силе, сирове снаге топуза и нечовештва. Са неба је НАТО изручио више експлозива на нашу земљу него нацисти 1941. Северноатлантска алијанса, користећи опасну и забрањену муницију повела је и хемијски рат ниског интензитета који до данас није окончан.
Југославија је била тешко рањена. Гинули су војници. Али страдали су и деца, људи у домовима, пацијенти у болнацима, путници у аутобусима и возовима. Више од 2.000 цивила својим животом платило је рачун последњег похода на Исток у 20. веку. И без икакве задршке, секунде промишљања или људске дилеме, уз покрет руке као када се брише прашина са стола, јасно је запрећено – ако не пристанете на наше услове – бићете обрисани са лица земље!
Југославија се, ипак, бранила. Колико је могла против неупоредиво јачег противника. НАТО је дигао незапамћену силу: готово хиљаду авиона било је приправно, а пет стотина ангажовано у борбеним дејствима. Ракете „томахавк“ испаљиване са Јадранског и Средоземног мора, авио-бомбе, злоћудне касетне пројектиле и топовске гранате, тешко је и избројити. Од марта до јуна 1999. године њима је потписана нова страница европске историје. Трагови се и данас виде на рушевинама у центру Београда, у Алексинцу, Нишу, Грделици, широм Косова и Метохије.
ПРОЧИТАЈТЕ И: Без извињења и две деценије од бомбардовања
Војска Југославије, њено Ратно ваздухопловство и ПВО, Трећа армија и Приштински корпус, специјалне и инжињеријске јединице водиле су неравноправну борбу у којој ништа није било фер нити поштено. У таквим околностима браниоци су чинили немогуће, а многи од њихових маневара данас су саставни део светског војничког искуства. Војска Југославије, са позиција теорије војевања, није изгубила рат. Његов епилог резултат је невиђеног притиска и претње биолошким нестанком народа.
Две деценије касније и даље је отворено исто питање које је гласно постављано и у пролеће 1999. године – да ли је морало баш тако? Запад и данас верује у исту илузију коју је сам створио пре 20 година. Србија је прошла стазом засејаном заборавом, игнорисањем, па и негирањем НАТО злочина. Резолуција 1244 и Кумановски споразум, као резултати тромесечне одбране земље, и данас су, упркос притисцима Запада, и даље најјачи адути Србије у новом чину вековне косовске драме.
ХРАБРА И ПРКОСНА ОДБРАНА ЗЕМЉЕ
Грађани Србије и Црне Горе током мучних пролећних дана пре две деценије показали су своје најбоље особине. Уједињени, храбри, мирни, али и инатни и пркосни, нису се уплашили здружене силе 19 држава. Одупирали су се колико је било могуће. Неки у униформи, на бојишту, други на својим радним местима, остали Богом и голом жељом за животом – бранили су себе и своје.
Аутор: В.Н.
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ