Већина преосталих /углавном старијих/ мјештана у засеоку Баре заборавила је шта значи млијеко, јер су им краве, козе и по неку овцу – отели Албанци.
Села Љештар, Ораовица, Грађаник, Ваганеш, Царевце, Криљево, Јасеновик, Божевце и Бољевце, са још десетак засеока у сјеверозападном дијелу општине Косовска Каменица, остају без Срба.
ДОШЛИ У 14. ВИЈЕКУ, А САДА ОДЛАЗЕ
У овом подручју је до 1999. године и уласка мировне мисије УН на Косово и Метохију живјело више хиљада Срба, а данас су на готово хиљаду кућа „катанци разбијени“, а имовина покрадена.
Куће старе по неколико десетина година разидане су и попут авети свједоче о пропадању српства у овој некада већинској српској општини на Косову и Метохији.
Писани трагови свједоче да су Срби у Стрезовац и Ајновце, некадашње центре каменичке општине, досељени око 1350. године – Ајновце су најстарији срез на Косову и Метохији у коме су Срби насељени.
Споменици исклесани у камену стари неколико стотина година, очувани на српском гробљу у Стрезовцу, уз далеко мањи број оних рађених у мермеру, како за Срну каже мјештанин Зоран Арсић, свједоци су српског пропадања.
„Што због лоше безбедности и страха од неизвесне будућности, што због незапослености и, посебно, због страха да ће они који остану временом бити избрисани из српских матичних књига, расељевање Стрезовачке жупе не престаје“, истиче он.
ОД 500 СРПСКИХ ЂАКА ОСТАЛО ТЕК 28
У локалној осмогодишњој школи „Братство“ остало је свега 28 ученика од 500, колико их је било до упада наоружаних Албанаца послије повлачења српске војске и полиције 1999. године.
Срби су живјели од пољопривреде и сточарства, а сви су радили у државној служби или у оближњем Новобрдском руднику и Руднику „Магнохром“, у центру Стрезовца, повезаног са Каменицом асфалтним путем дугим 12 километара.
Преостали ђаци наставу похађају у објекту који је Град Београд 2006. године сазидао на приватном плацу у српском дијелу Стрезовца у засеоку Популанци јер су српски ученици и њихови наставници у јуну 1999. године прогнани из старе школе саграђене послије Другог свјетског рата.
Милош и Иван Ристић, дјечаци из засеока Баре и ученици седмог разреда, са самохраном мајком Соњом, уз још десетак старијих комшија, изоловани од људи, суочени су са болестима и једва преживљавају.
Њихов отац Сретен преминуо је у 35. години прије непуну годину дана. Остали су у немаштини и биједи, свјесни да не смију ногом крочити на другу страну ријеке јер тамо живе људи који, како каже мали Милош, не воле Србе.
Милош би, на основу љекарске документације, требало да живи у некој од нормалних средина, наставу похађа у школи за дјецу са посебним потребама, али његова мајка Соња, која два сина издржава од социјалне помоћи и дјечијег додатка, нема довољно ни за хљеб, а камоли за Милошево лијечење.
ЗА БОЛЕСНОГ МИЛОША НЕМА ЉЕКАРА
„Снашла нас је несрећа и зло, са којима морам да се носим, и надам се да ћу, уз помоћ добрих људи, извести синове на пут“, каже Соња.
Она не зна зашто одговорни из Центра за социјални рад из Косовске Каменице неће да јој помогну да Милоша смјести у неки дом јер су јој, како наводи, неки рекли да за његову болест има лијека.
Соња је захвална невладиној Организацији „Одигитрија“, која ради уз благослов Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско–приморског Амфилохија, за новчану помоћ коју ће искористити да купи Милошу лијек.
Она се нада да ће се наћи љекар специјалиста који ће, заједно са неким из Центра за социјални рад, ипак, примити њеног Милоша и помоћи.
Милошевој и Ивановој мајци је, како сама каже, дозлогрдило да јој се комшије Албанци подсмијавају и свакодневно нуде 1.000-2.000 евра за кућу од стотињак квадрата и око два хектра земље ослоњене на Стрезовачку ријеку.
ШТА ЈЕ ТО МЛИЈЕКО?
Већина преосталих /углавном старијих/ мјештана у овом засеоку заборавила је шта значи млијеко, јер су им краве, козе и по неку овцу – отели Албанци.
„Све су нам узели, изузев кокошака и свиња, па нам је душа жељна капи млека“, наводи мјештанин М.Р, који не жели да му се помиње пуно име, и додаје да је већина преосталих Срба у овом дијелу Косовске Каменице „избрисана из свих књига“.
Срба нема ни у бирачким списковима, па тако нису могли гласати ни на посљедњим изборима у Србији и на самопроглашеном Косову.
Храну им допрема Народна кухиња спасавајући их, како рече М.Р, да не поцркају од глади, мада би, како каже, „сваком од њих Бог душу требао да узме и спаси од живота у беди и страху“.
Аутор:НЕЂЕЉКО ЗЕЈАК
Извор: СРНА