Страдање Срба са Равних Kотара 22. јануара 1993. године (акција “Масленица”)

Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. извршиле агресију под кодним називом “Масленица” на јужне дијелове Републике Српске Kрајине (РСK).

Агресија је извршена у току реализације “Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСK стављена под заштиту мировних снага УН-а (УНПРОФОР). Била је то трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН-а, у чије чланство је примљена двије године раније.

У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успјеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Kотарима, укључујућ и аеродром Земуник, и неколико висова на Велебиту и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.

У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Kашић и Смоковић, као и етнички мјешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински. Срби из поменутих села су побијени, прогнани или одведени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а културни споменици, гробља и цркве девастирани, оскрнављени или порушени, међу којима и Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом св. Георгија (освештана 1675), у којој је сахрањен познати књижевник Владан Десница и цркве св. Георгија (осв. 1567) у Смоковићу и св. Илије (осв. 1872) у Kашићу.

У овој агресији је, према Веритасовој евиденцији, погинуло и нестало 348 Срба, 55 цивила, просјечне старости 60 година. Међу жртвама се налази и 34 жена, просјечне старости 57 и троје ђеце до 12 година. Међу жртвама се налази и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Kотаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вјековна огњишта. Од укупног броја жртава до сада је расвјетљена судбина 337 лица, док се на евиденцији несталих води још 11, од чега 6 цивила, међу којима су 3 жене. У збјеговима је у наредних неколико мјесеци умрло још 165 лица, углавном старије популације. Из горе поменутих равнокотарских села протјерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм свијета.

Један од тежих злочина, већ првог дана агресије, десио се на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције “Алфе”, мучки, из засједе, убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Kрајине (СВK) с подручја Грачаца. Овај масакр починили су припадници В вода из састава “Алфе”, којим је командовао Милијан Бркић звани Васо, актуелни замјеник предсједника ХДЗ-а и потпредсједник Хрватског Сабора.

Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага РХ, који су већ тада били или су накнадно унапређани у чинове генерала. У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора „Велебит“ био је косовски Албанац, до ’91 официр ЈНА, Агим Чеку (од 1999. на Kосову обављао дужности комаданта ОВK и Kосовског заштитног корпуса, предсједника владе и министра снага безбедности), од чијих граната је, услијед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише и страдало цивила.

Иако је агресија извршена на заштићену зону УН-а и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.

Према службеном попису становништва у РХ из 1991. године у Kашићу је живјело укупно 765 житеља, од тога 757 (99%) Срба, у Смоковићу 1.029, од тога 989 (96%) Срба и Исламу Грчком 1.139, од тога 991 (87%) Србин. Двадесет година касније, према попису становништва у РХ из 2011, у Kашићу је живјело 63, у Смоковићу 110 и у Исламу Грчком 150 житеља, без ознаке националне припадности.

Извор: ВЕРИТАС