SUSRET SA ISTORIJOM: Pavelićeve ustaše švercovale drogu za Al Kaponea

Priča o Vladeti Milićeviću, važnom obaveštajcu prve Jugoslavije.

RANI prepodnevni sati na južnoj železničkoj stanici „Zid banof“ u Beču, 14. januara 1929. godine. Najavljen je dolazak voza iz Zagreba. Dvojica gospodina u redengotima koji neodoljivo podsećaju na ogrtače viših oficira bivše Austrougarske vojske pogledima traže spavaća kola.

Prvi je Stjepan baron Sarkotić od Lovćena, habzburški general-pukovnik, a drugi, mlađi po činu, Ivan fon Perčević, potpukovnik. Obojica su ostala upamćena po strahovitim zločinima nad srpskim življem u Prvom svetskom ratu.

Sa nestrpljenjem očekuju svog istomišljenika, Antu Pavelića, koji je šestog dana po uvođenju diktature kralja Aleksandra Karađorđevića odlučio da beži iz zemlje. Na susretu bivših bečkih časnika, sa čovekom koji će ispisati najkrvavije stranice istorije Južnih Slovena, prvi put će biti demonstriran ustaški pozdrav „Za dom spremni“. Sa stanice odlaze u Sarkotićev stan, gde će biti udaren temelj budućoj postrojbi „Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO), čija su programska načela bila da organizuje propagandne akcije, atentate, diverzije i dizanje ustanka za borbu protiv Jugoslavije.

Glavni grad Austrije bio je, u to vreme, centar okupljanja različitih emigrantskih pokreta, stecište raznih obaveštajnih službi, i velikih i malih sila. Svoje utočište našle su tu i dve terorističke organizacije sa Balkana – Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) i albanska iredentistička organizacija „Kosovari“. Jednima je cilj bio pripajanje Makedonije Bugarskoj, a drugima prisajedinjavanje Kosova Albaniji. Bile su tu i centrale komunističkih organizacija balkanskih zemalja koje su po nalogu Kominterne, takođe, radile na razbijanju Jugoslavije.

RITUALNI susret hrvatskih separatista na peronu bečkog južnog „banofa“ nije prošao nezapaženo. Iz prikrajka stanice, kao slučajni putnik, sve je to posmatrao jedan stasit gospodin gustih, crnih brkova. Bio je to Vladeta Milićević. On je zvanično bio jugoslovenski delegat u Interpolu. To je, zapravo, bila maska za njegovu pravu misiju, kako bi mogao da slobodno „vršlja“ po Beču i posmatra i prati aktivnosti terorističkih grupa koje su pripremale i izvodile različite akcije uperene protiv Jugoslavije.

Naravno, već sutradan, na stolu šefova jugoslovenske obaveštajne službe bila je informacija o susretu Pavelića, Sarkotića i Perčevića. Biće to samo početak detaljnih obaveštenja o ustaškim aktivnostima koja su slata za Beograd.

Vladeta Milićević će uspeti da pridobije bliske saradnike budućeg poglavnika NDH da sarađuju s njim. Uspeo je da u svoju obaveštajnu mrežu uvuče i dr Mila Budaka, zagrebačkog advokata, koji je 1931. godine napustio Jugoslaviju. To je onaj isti Mile Budak koji će docnije, za vreme rata, biti Pavelićev ministar propagande, a kasnije i ambasador u Berlinu. U „kandžama“ jugoslovenskog predstavnika u Interpolu našla se i Jelka Pogorelac, ljubavnica spomenutog Gustava Perčeca, koja mu je, usput budi rečeno, rodila i ćerku.

PREKO ovih „živih usta“ Milićević je imao precizne podatke o diverzijama koje ustaše pripremaju, pa su tako otkrivene dve paklene mašine u vozovima koji su bili zaustavljeni na jugoslovenskoj granici u Jesenicama. Eksplodirale su nekoliko časova kasnije, na jednom slepom koloseku, bez ikakve štete po ljude ili materijalna dobra.

U jesen 1933. godine, kada se saznalo da kralj Aleksandar namerava da u Zagrebu, početkom decembra, proslavi svoj rođendan, Pavelić i Perčec su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirana su dva tima odabranih terorista.

Ove grupe su predvodila dvojica mlađih ustaša – prvu Petar Oreb iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste. Na scenu stupa Jelka Pogorelac i Milićeviću dojavljuje ustaški plan i imena terorista. U Zagrebu, Dragi Jovanović uspešno osujećuje antentat i zato biva unapređen u načelnika Opšte policije Beograda.

Godinu dana ranije, na jednom sastanku Odeljenja državne zaštite u Beogradu, koji je vodio Dobrica Matković, šef Vrhovne policijske uprave, i na koji je pozvan Vladeta Milićević, da referiše o ustaškim aktivnostima, iznet je plan: odeljenje za droge izvršiće prepad na jedan međunarodni „kanal“, koji je preko Kraljevine Jugoslavije, sa Bliskog istoka, vodio do Rijeke i Trsta.

U okolini Skoplja radila je prava mala fabrika koja je prerađivala sirovi opijum, koji je stizao preko tajnog prelaza na grčko-jugoslovenskoj granici. Iz Skoplja, prečišćeni morfijum prebacivan je dalje, ka lukama na Jadranu, u ogromnim količinama, basnoslovne vrednosti. Nabrajajući imena vođa švercerskog kanala, načelnik odeljenja za drogu spomenuo je Antu Godinu.

NA SPOMEN imena Milićević se trgao. U njegovom registru najvažnijih ljudi u glavnom ustaškom stanu, neposrednih Pavelićevih saradnika, bio je Ante Godina. Za njega je znao da je rođen 1899. godine u Istri, da mu je otac bio Slovenac, a majka Hrvatica, da je 1912. otišao za Ameriku, da je sa ustašama počeo da sarađuje još u Americi. U Italiju je stigao 1931. godine i vrlo brzo postao ustaški funkcioner u logorima.

U trenutku je shvatio da je „njegov Godina“ stajao na drugom kraju ove krijumčarske arterije. Uspeva da zaustavi akciju Vrhovne policijske uprave. Na saslušanju uhapšenog vlasnika „fabrike“ za preradu sirovog opijuma u Skoplju, izvlači njegovo priznanje da ta ogromna količina morfijuma, koja je bila veća nego što je tada cela Evropa mogla da konzumira, zapravo odlazi za Čikago. Morfijum je prihvatan na dva punkta blizu jugoslovenske granice u Italiji, a šef tih „račvi“ je bio Ante Godina, jedan od Pavelićevih najbližih saradnika.

Vladeta Milićević na ovom saslušanju saznaje da je Godina delegat mafijaškog klana Al Kaponea, koji je poslat iz Amerike u Evropu da drži krijumčarski kanal preko Kraljevine Jugoslavije. Kapone i Godina bili su vrlo bliski jer su im majke bile iz Rijeke, i to je Antu preporučilo da bude u najužem krugu telohranitelja Big boja, kako su zvali Kaponea. Pre hapšenja u oktobru 1931, Kapone shvata da se bliži kraj zabrane slobodne prodaje alkoholnih pića i čitavu gangstersku organizaciju orijentiše na kocku, prostituciju i drogu. Zato šalje nekoliko poverenika u Evropu i Aziju.

Skopski prerađivač opijuma daje jugoslovenskom obaveštajcu šifru za susret sa Godinom.

U LETO 1932. godine, u separe najluksuznijeg bečkog hotela „Zaher“ ulazi sinjore Godini. Nosi prugasto odelo sa prslukom, prugastu košulju i jednobojnu leptir-mašnu i „kolt“ ispod pazuha. Šef jugoslovenske kontrašpijunaže odmah otvara karte i daje mu spisak njegovih švercera i zaliha droge koje su „zamrznute“ u tajnim magacinima na jugoslovenskoj teritoriji.

– Ko ste vi, gospodine? Šta u stvari želite? – reagovao je Godina.

– Vladeta Milićević, specijalni policajac delegat Kraljevine Jugoslavije, opunomoćen da vam učini izvesne ponude…

A ponuda je bila „zaštita“ njegovog krijučarskog kanala kroz Jugoslaviju, uz uslov da sarađuje sa Milićevićem i javlja sve što se dešava u Glavnom ustaškom štabu.

– Šta ako ne prihvatim taj vaš uslov? – bio je kratak sinjore Godini.

– Zaplenićemo svu drogu i istovremeno pohapsiti sve vaše ljude na teritorije Kraljevini Jugoslaviji. Ova akcija biće obelodanjena u celoj evropskoj štampi, uz obavštenje da se gospodin Ante Godina sastao sa jugoslovenskim policijskim delegatom u bečkom hotelu „Zaheru“. Tako će vaše gazde u Čikagu saznati ko je izdao kompletnu krijumčarsku mrežu izvesnom gospodinu Milićeviću.

Sa gangsterom je napravljen „gangsterski aranžman“. Godina je bio lojalan saradnik, obaveštavao je o gotovo svim planiranim akcijama protiv Jugoslavije. Sredinom septembra 1934. javio je i da se sprema atentat na kralja Aleksandra. Na sam dan atentata u Marselju, odnosno osam sati pre ubistva Aleksandra Karađorđevića, uputio je Milićeviću u Pariz otvoreni telegram sa imenima atentatora.

U Pavelićevoj državi Ante Godina je postao šef tajne policije. Posle rata, po Milićevićevim saznanjima, sklonio se kod svojih prijatelja mafijaša u Čikagu.

KO JE BIO VLADETA MILIĆEVIĆ

VLADETA Milićević je rođen 21. maja 1898. godine u selu Samaila, u okolini Čačka. Za vreme Prvog svetskog rata školovao se u Francuskoj. Po završetku rata zapošljava se u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Od 1927. bio je stalni jugoslovenski predstavnik u Interpolu. Milićević je 12 godina pratio aktivnost ustaša širom Evrope. Od 1937. do izbijanja rata biće na specijalnoj dužnosti u ambasadi u Rimu.

U toku Drugog svetskog rata jedno vreme je bio ministar unutrašnjih poslova i pravde u izbegličkoj vladi. U poratnom periodu 10 godina bio je sekretar kralja Petra II. U zemlju se vraća 1966, tri godine pre smrti. Dobro obavešteni krugovi tvrde da je došao sa „tri stotine kila papira“, odnosno dokumenata o ustašama, kralju i srpskoj političkoj emigraciji.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)

Pavelić se vraća na Balkan, ali ne u Hrvatsku