Стоје саме, избраздане и смежуране временом. Празни погледи полупаних окана и крезуба искешена врата.
Тишина их трњем облачи.
Из сломљене кичме кровова болна ребра стрше, црна од година, вјетрова, сунца, киша…
Давно је замукао дјечји плач, кикот дјевојака, топот ногу… Одавно се нити лавеж не чује, ни јутарњи усклик пијетла, нема звекета ланца на колима. Давно је замрло њиштање коња и брундање трактора.
Угасла огњишта. Натрухе сјећања шапћу кроз снове димњака. Дани и ноћи испуњени пепелом заборава.
Само роса плаче над њима.
Извор: Банија онлине
Везане вијести: