Приче из Војводине: И Буњевци синци мајке Југовића

Шта је у чувеном говору 10. новембра 1918. Блашко Рајић поручио Србима. Одступио од инструкција из Загреба и гласао да се Бачка, Банат и Барања присаједине Србији, а не Краљевини СХС.

НОВЕМБАР 1918. године. На самом југу поклекле Аустроугарске монархије с нестрпљењем су се чекале вести о ослобођењу Србије и крају мађарске власти северно од Саве и Дунава.

Али, свесни да ће слобода за њих значити много више него у другим крајевима, суботички национални прваци, предводници Буњеваца и Срба, нису желели да је дочекају неспремни. Првих новембарских дана, на иницијативу католичког свештеника Блашка Рајића, у стану адвоката Владислава Манојловића одржан је састанак, на ком је одлучено да се оснује Буњевачко-српски народни одбор. Касније, 10. новембра, у хотелу “Хунгарија”, пред око 10.000 одушевљених Суботичана, то је и спроведено у дело.

– Рат је свршен. Ко је добио а ко ли је изгубио у том рату? Изгубиле су рат средишње власти, Немачка и бивша Аустроугарска. А ми? Ми смо добили! – поручио је окупљеном народу свештеник и предводник Буњеваца Блашко Рајић. – Наш језик је југословенски, којим говоре нарочито Срби, Буњевци и Хрвати. Ми смо сви један народ, синци Мајке Југовића. Ми ћемо заједнички, јер смо ми Срби и Буњевци једно.

Не сме да нас раставља начин како се ко крсти, да ли шаком или са три прста. Дакле, ми Југославени, Буњевци и Срби, ми смо добили, јер од сада нас неће псовати, ако код варошке куће проговоримо нашим језиком, неће нам шибати децу ако не знаду у школи решити задатке на туђем језику, неће нас истискивати из цркве коју су наши оци градили…

Говор свештеника Рајића је више пута прекидан клицањем. Био је то први пут, те преломне 1918. године, да је католички жупник цркве Светог Рока у Суботици изашао пред свој народ и јавно позвао на јединство Срба и Буњеваца.

После завршене богословије у Калочи 1911, Блашко се вратио у Суботицу и остатак живота посветио цркви и борби за права Буњеваца, који су га гледали као народног вођу.

Само два дана после проглашења примирја у Првом светском рату, дуго очекивана слобода, 13. новембра 1918, стигла је у Суботицу. Донела ју је, тачно у 10.15 српска војска, односно Осми пешадијски пук Дунавске дивизије, предвођен потпуковником Антом Живуловићем.

Уморне ратнике, очеличене борбом, махом у опанцима у којима су прошли албанску голготу и солунску победу дочекали су народни трибуни. Испред цркве, на Београдском путу, војску је дочекао поп Блашко, благосиљајући светом водицом команданте, војнике, па и српске топове.

– У име 70.000 Срба и Буњеваца који овде станују, част ми је поздравити вас, као вође победоносне српске војске, као ослободитеље потлачених народа испод туђинског режима. Звекет вашег оружја то је глас звона, што најављује васкрсење наше – поручио је жупник.

После ослобођења, Буњевачко-српски народни одбор почео је припреме за одржавање Велике народне скупштине, на којој су Суботичани, предвођени свештеником Блашком Рајићем, одиграли велику улогу.

Велика народна скупштина, одржана 25. новембра у Новом Саду, прогласила је присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.

И док се и ових дана прославља дан када је Војводина постала оно што је данас, ретко се говори о размимоилажењу у политичкој мисли које је тада владало.

Наиме, док је радикалска струја, предвођена Јашом Томићем, била за директно спајање са Србијом, демократска, коју су предводили Васа Стајић, Петар Коњовић и Игњат Павлас, заговарала је да се најпре обави уједињење бивших аустроугарских земаља са Краљевином СХС и да се онда она уједини са Србијом. Због тога је у Загреб на седницу Хрватског сабора био послат поп Блашко Рајић, а дан уочи Велике народне скупштине, прваци словенског живља окупили су се у Суботици и изабрали 75 делегата, а одлучено је да се до уједињења иде путем “загребачке опције”.

По сведочењу православног свештеника Марка Протића, Суботичани су у Нови Сад отишли помешаних осећаја, њихово “ломљење” подгрејали су Банаћани, делегати који су на рукама носили пришивену српску тробојку и натписе “Живела Велика Србија”.

Непосредно пред почетак Велике народне скупштине Јаша Томић изашао је са актом да се Бачка, Банат и Барања одмах прикључе Краљевини Србији, што је изазвало негодовање суботичких делегата, који су имали другачије инструкције.

Седница је била веома бурна све док на говорницу није ступио свештеник Блашко Рајић и потпуно неочекивано, овладан гласом очевидне већине, подржао резолуцију Јаше Томића – објашњава буњевачки књижевник Мијо Мандић.

– Шта се заиста десило у Загребу и због чега је Блашко Рајић променио став, остало је недоречено. Претпостављамо да је сматрао да је судбина Бачке, Баната и Барање сигурнија уколико се оне прикључе директно Србији, која је од самог почетка рата била на страни чланица Антанте.

Изненадни преокрет пратио је и чувени говор свештеника, који је носио ореол отпора мађарској власти, после чега је постао омиљена личност овог дела Војводине.

– Изјављујем да ја овај начин решења нашег питања, како је малочас извршен, са свим срцем поздрављам и уз њега пристајем. А сада дозволите да вам простим пучким језиком кажем како ја све то посматрам.

Наша будућа југославенска држава је као јаје, из кога ће се излећи орао, који ће се дићи небу под облаке.

Но као што јаје, ако је у њему само беланце не вреди ништа, тако ни југословенство само за себе не вреди ништа.

Оно би било само беланце у јајету, а садржај јајета овога је српски народ у Србији – поручио је у историјском говору Блашко Рајић.

– Нећу овде разлагати шта је Србија урадила, јер о томе говори данас сав велики свет, него ћу у име мојега потлаченог, притиснутог, досад на уништење осуђеног народа, јавно пред скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти.

Тако је буњевачки свештеник отворио нову страницу историје српског народа на овим просторима.

Убрзо, две године касније, дошао је Тријанонски споразум у Версају, којим су верификоване одлуке Велике народне скупштине и којим су исцртане нове границе у Југоисточној Европи.

Међу онима који су се борили за интересе нове државе, поред Јована Цвијића, који је предводио делегацију, био је и свештеник Блашко Рајић.

– Идем у Париз као изасланик Буњеваца и Шокаца, јер сам из Суботице, северозападног места наше отаџбине, прилике добро познајем и стога бићу у стању да одбијем нападе Мађара који се тичу народносних одношаја тих крајева – изјавио је жупник, који се посебно залагао да велики део “Бајског троугла” припадне новој држави.

Живот у Краљевини Југославији, међутим, није био онакав каквим га је поп Блашко очекивао. “Небратска” политика, која је вођена према Буњевцима, који нису имали статус народа, иако су ту државу створили, била је разлог да се све више њих окреће ка Загребу, а као пастир свог народа “ћурак наопако” окренуо је и жупник Рајић.

ИЗ ЛОГОРА У ФРАЊЕВАЧКИ САМОСТАН

НА самом почетку Другог светског рата, окупаторске мађарске власти нису заборавиле антимађарско деловање Рајића. Ухапшен је 12. априла 1941. и одведен у један од суботичких логора.

Иако је био на списку за стрељање, залагањем Ватикана, избављен је из логора и послат у фрањевачки самостан.

ВЕЛИКА НАРОДНА СКУПШТИНА

ОДЛУКУ о присаједињењу Бачке, Баната, Барање Србији донело је 757 посланика, и то 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, шест Немаца и један Мађар. Занимљиво је да је суботичка делегација имала највише дама, а међу делегатима биле су Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић, Мара Малагурски и Манда Скендеровић. Срем је, подсетимо, исту одлуку донео дан раније, 24. новембра 1918.

Аутор: Јелена Лемајић

Извор: Вечерње новости