Јубилеј „Новости“: Милан Тепић као Стеван Синђелић

Записи о настанку, прохујалом времену, успону, грешкама и људима.

РАТ! Страшна, злокобна реч, све чешће се исписивала на страницама домаће штампе почетком деведесетих година. Новинари „Новости“ нашли су се на новом, дотад најтежем испиту. Са првим сукобима у Хрватској и Босни и Херцеговини наши репортери појавили су се на првим линијама фронтова.

Туђманов поход на остварење „тисућлетног сна Хрвата“ о самосталној држави пробудио је мрачне духове прошлости у колективном сећању српског народа у Хрватској. Формирање САО Крајине био је израз бунта Срба из Хрватске против њихове маргинализације, повампирења усташтва и рехабилитације тековина НДХ.

И док су око Книна и Пакраца ницале блокаде путева први репортери нашег листа кретали су на попришта предстојећих огорчених борби.

Дописник „Новости“ Раде Матијаш предантно је јављао о одлукама книнске скупштине општине о коришћењу ћириличног писма, српских знамења и аутономним правима за која су се Срби залагали. Прве цеви подигнуте су у Пакрацу, где је с пролећа 1990. данима трајала блокада општинске зграде. Рат се, упркос напетој и мучној атмосфери, још увек писао под наводницима.

Београд је изненада и готово без најаве добио преокупацију чије је средиште било далеко од Книнске Крајине. Девети март и догађаји који су следили постаће угаони камен тек створене српске опозиционе сцене.

„У нередима пала крв“, гласио је наслов на првој страни „Новости“ од 10. марта 1990. илустрован призором колоне тенкова испред Савезне скупштине. Демонстрације иза којих је стајао СПО Вука Драшковића и неколико мањих странака и покрета изазвале су тектонски поремећај у држави, а наш лист повећавао је број страна са извештајима о немирима у сваком својем издању. У београдском – чак девет!

СВЕГА десетак дана раније гост „Новости“ био је Зоран Ђинђић, у то време само члан Главног одбора Демократске странке. У разговору са нашом новинарком Драганом Ђурић, данас Чабаркапом, детаљно је образлагао своје виђење опозиције најављујући велики митинг – за јун.

„Данас је у Србији нападнута највећа вредност нашег народа, а и наше земље. Угрожен је мир. Снагама хаоса и безумља Србија ће се супротставити свим уставним средствима. Државни органи употребиће сва своја овлашћења у интересу грађана Србије и никоме неће допустити да сеје хаос и насиље“, пренеле су „Новости“ на првој страни изјаву Слободана Милошевића изговорену претходне вечери у Дневнику Радио-телевизије Београд.

Међу демонстрантима били су деветог марта и драматичне ноћи која је уследила, као и сутрашњег дана, репортери Небојша Вуковић, Драган Вујичић и Небојша Вучинић. Овај трио извештавао је о наставку протеста, буни у Студентском граду, одласку делегације незадовољних студената код Милошевића…

„Новости“ су у својим извештајима тих бременитих дана објективно преносиле ситуацију на улицама. О томе сведочи и антологијска фотографија Драгане Милојевић са подигнута три прста пред воденим топом испред „Руског цара“, чији је аутор наш фото-репортер Предраг Митић. Захваљујући Митићевој фотографији Драгана је постала симбол деветомартовског отпора Милошевићевом режиму.

Уреднички коментари, међутим, били су на линији режимског виђења догађаја. Демонстрације је у свом коментару под насловом „Ожиљци насиља“ осудио тадашњи главни уредник „Новости“ Раде Брајовић. Новинари Иван Ловрић и Драгослав Спасојевић свакодневно су извештавали о реаговањима највиших државних органа који су, према својим политичким аршинима, имали и визију и објашњење деветомартовских ломова.

ПАЖЊА јавности са политичких превирања у Србији врло брзо је пребачена на Хрватску, где је рат већ почињао. Новинарка Милена Марковић јавља се из Осијека, где се тих дана међу Хрватима увелико крчмило оружје и уз то певало „Ми Хрвати не пијемо вина, него крви брата Србина“. Јован Кесар и Драгоје Лукић у свом серијалу текстова трагају за кореном рата Срба и нове хрватске власти, а репортери крећу на прве линије сукоба.

Дописник „Новости“ из Подгорице Чедомир Прелевић тих дана први пут у каријери постао је – ратни репортер. Његов „сектор“ постало је херцеговачко ратише, са редовним вишедневним „излетима“ у Книн, Сињ, Бенковац, Горски Котар… Новинске ступце наредних месеци готово непрекидно је попуњавао јутарњим, вечерњим и поноћним рапортима из САО Крајине, дубровачког ратишта, Залеђа… Непредвидив репортерски пут навешће га ка Дубровнику под опсадом, где ће бити једини српски новинар који је прошетао изолованим Страдуном. На ратним стазама и богазима друштво су му правили Момир Чабаркапа и Саво Греговић.

Ништа мања искушења нису сачекивала ни наше репортере из Западног Срема, Славоније и Барање. То је био терен Мирослава Стефановића, Милана Жагарца, често Душана Стојића и неуморне Милене Марковић, која није жалила репортерске снаге и умећа да прође свуда одакле су сви други бежали. И данас се памти велики серијал њених репортажа под насловом „Педесет дана у паклу Вуковара“, који је читаоцима верно пренео све страхоте рата.

Са личко-далматинског ратишта јављао се Раде Матијаш, потпомогнут новинарима упућиваним из београдске редакције Бором Међедовићем, Драганом Вујичићем, Угљешом Балшићем, Стојаном Дрчелићем…

НА РЕПОРТЕРСКОМ путу је тих дана био и бард репортаже „Новости“ Властимир Поповић. Крстарио је Славонијом извештавајући о патњи избеглица, мотивима добровољаца, судбинама несталих у вихору братоубилачких сукоба.

Новембра 1991. извештачи нашег листа послали су извештај из Вуковара, после предаје хрватских гардиста, добровољаца и територијалаца. Своје утиске из вуковарског блата и крви овако су забележили:

„Вуковар је град страве и ужаса. Од Негославаца до Борова села на сваком кораку страхоте рата. Разорени домови, порушене цркве, људски лешеви које нико не уклања“, гласи почетак текста. У дну чланка са насловом „Град кога има – и нема“ сасвим обични кратки потписи „М. Марковић и С. Дукић“. Двоје сведока ужаса и страдања, који су своје информације и емоције делиле са хиљадама читалаца „Новости“.

Извештаје са ратишта из Книнске Крајине, Лике, Далмације, Херцеговине, Баније, Славоније, Барање и Западног Срема смењивале су странице на којима се детаљно наводио садржај безбројних мировних иницијатива. Ударни наслов 24. новембра 1991. гласио је „Од Крајине до Барање – ратно стање“.

У разради текста наведено је да се „тежиште ратних операција преноси према Осијеку, а посебно је жестоко око Ласлова одакле стижу противуречне информације“, али и да су одбијени напади на српске положаје у Посавини и Западној Славонији.

ИСТОГ дана више од хиљаду километара далеко, у Женеви, потписан је један од договора између Слободана Милошевића, Вељка Кадијевића, Фрање Туђмана, а уз посредничку улогу Сајруса Венса. Било је то 14. по реду примирје од почетка оружаних сукоба. Један од најважнијих резултата овог споразума јесте мирни излазак снага ЈНА из Хрватске.

Овај споразум није важио неколико месеци раније када су југословенски војници и официри били опкољени у касарни у Бјеловару. Ово је била само једна од база ЈНА на које су се острвиле хрватске јединице састављене од добровољаца из света, страних плаћеника, војника дезертера и локалног становништва. Српски народ први пут је тих дана чуо за име мајора Милана Тепића, који је изабрао смрт пре него предају касарне.

„Милан Тепић као Синђелић“, био је наслов који је неколико дана касније најавио на првој страни нови број „Новости“. Тепић је касније проглашен народним херојем, а данас има и споменик у Београду.

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

У име части – говор мајора Милана Тепића

Одржан помен Народном хероjу, маjору Милану Тепићу