Меркаил Сабас, кад падне коцка љута

На Бечком универзитету се у организацији Славистичке катедре овог уторка одржава свечани скуп поводом 200 година од издања првог Српско-немачког речника Вука Караџића. РТС ће у својим дневним емисијама извештавати о обележавању момента који је донео прекретницу у развоју модерне српске нације. Читаоцу се овде нуди само исечак из богатства референци тог догађаја који и данас обликује српску културу.

О Вуку сви знају све, као о фудбалу или политици – да је дошао у Беч после слома Првог српског устанка, да је поседовао брзи ум, огромну енергију и несаломљиву мотивацију, да је реформисао српски језик и књижевност и увео их у друштво европског академског погона, за који је Србија до тада била изгубљени случај у тамном османском вилајету.

Чак и овако кратка скица открива необавезујуће импресије о Вуку као усамљеном генију који побеђује упркос свим препрекама на зацртаном путу, херој из века романтизма, коме је захвална Србија подигла световни храм у Тршићу.

Таква Вукова слика рециклирана је својевремено у београдским гимназијама. Успут, кроз једну такву прошла је и ауторка овог текста.

Мимо те уопштене легенде о Вуку, постоји и делује, и хвала им на томе, уходано друштво славистичких катедри, професора, историчара и културолога између Београда, Беча, Берлина или Минхена и шире.

У преданом академском раду они сакупљају, похрањују и увек изнова интерпретирају знање о Вуку и о томе како се његово време огледа у данашњици.

Ми о Вуку, а вукови на врата…

„Митологизација Вука је почела у Србији тек између два светска рата, са Александром Белићем“, каже др Гордана Илић Марковић, која на Институту за филологију Бечког универзитета предаје босански/хрватски/српски језик и књижевност.

Тачна академска функција би била „senior lecturer“, у опуштенијој терминологији би се рекло професор-лектор за српски језик.

Гордана Илић Марковић је креативна снага иза свечане академије поводом двестоте годишњице Вуковог српско-немачког речника, spiritus movens који ће идуће седмице у Бечу окупити десетак врхунских европских слависта који су, свако кроз свој ужи фокус и дуге каријере, радили на контекстуализацији Вуковог дела.

„Вук“ се у исходу таквих скупова појављује као кôд за разумевање српског друштва данас, његове политике, културе и сталних, исцрпљујућих дилема о припадности Истоку или Западу.

Успут, пре шест година, у припреми за документарни филм о Вуку и Доситеју који никад није снимљен, ова новинарка је разговарала са професором емеритусом Радославом Катичићем, шефом бечке катедре за српско-хрватски језик до 1998, оно што је данас Гордана Илић Марковић.

„Одаћу вам тајну“, рекао је Катичић. „Срби су у ствари Запад, само што то они не знају. На моменте делују дезоријентисано јер се налазе на источном крилу Запада. Али ту су где јесу, нема бежања на Исток, неко други је већ давно одлучио за њих.“

РТС-ова новинарка је на разговор код Катичића отишла с предумишљајем, да скупи материјал за оно што би социолози назвали „свакодневном теоријом“, у конкретном случају за лаички суд који и данас кружи модерном Србијом, а према ком је Доситеј Обрадовић водио Србе ка Европи, а Вук Караџић их враћао у балканску изолацију.

Рецимо овако – у стан професора у пензији Катичића ушла је тада Доситејевка, а изашла Вуковка. Један у политичком смислу хрватски националиста, у академском уредан научни радник, научио ме је да се дивим Вуку, оно што ни све београдске школе, које су преносиле митологизовану Вукову слику, нису успеле! Живот је заиста пун неочекиваних обрта.

Разлог што се овде наводи та истинита анегдота је да би се сликовито показала актуелност догађаја од пре два века, кад су српски језик и књижевност „пробили“ османску блокаду, у наставку и све политичке рачунице хабзбуршког апсолутизма, те кренули у борбу за позицију у породици европских култура.

Као прво, Вук никад није био сам, већ је деловао у логистичкој мрежи јужнословенске интелигенције с подручја Хабзбуршке империје и српске кнежевине.

Они су били „тим“ за штанцовање илирског језика. То ни за јоту не умањује Вуков лични допринос, само га ставља у контекст социјалне конструкције знања.

Свака генерација „предаје лампу следећој“, писао је Емил Диркем 1921. „Стојим на раменима гиганата“, дослован је превод књиге социолога Роберта Мертона из 1965.

Вук је стајао на туђим раменима као што се данас стоји на његовим, преузимао је лампу и давао је даље.

Српска лингвистика од Белића је из неког разлога створила чистину око Вука, усамила га, претворила у национални мит, користила га као дугме на механичкој направици за иритирање Хрвата.

По резултату испада да није Вук само поједноставио писмо, него су његови каснији следбеници поједноставили и науку занемарујући све оне на чијим је раменима Вук израстао.

Рецимо, јадни раб божји Сава Мркаљ, филолошки геније рођен у селу Сјеничак на Кордуну вероватно 1783, умро у лудници у Бечу сасвим сигурно 1833.

Сало дебелога јера

Већина података о животу и муци Мркаља потиче из рада Гордане Илић Марковић, презентованог на симпозијуму 2010. у Бечу, 200 година од објављивања Мркаљевог манифеста „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“.

Резултати истраживања Илић Марковићеве објављени су у тематском зборнику о Мркаљу у серији „Philologica Slavica Vindobonensia“ (Бечка словенска филологија).

Сава Мркаљ се у писаним сведочанствима први пут појављује код уписа у загребачку гимназију, и то као „Mercail Sabbas“, латинизиран на стандардном језику хабзбуршких школа.

Кад је тачно рођен не зна се. Кроз тај кордунски заселак је од тада прошло више војски, тако да су све црквене архиве уништене; оне у Сјеничаку за време Другог светског рата, не сада у рату деведесетих.

Оно што се зна је да је био таленат за језике, учио брзо, студирао у Загребу, Пешти и Бечу, те постао доктор хуманистичких наука.

Како је то могао као дете из црне немаштине – па тако што је Монархија имала социјалне механизме за помоћ даровитој деци из сиромашних породица, поготово у време просвећеног апсолутизма, кад су државе откривале моћ знања у интегративним друштвеним процесима.

Нико од њих није постајао богат, имућан, чак ни само долазио до пристојне егзистенције, али – паметна деца су студирала ако су хтела. И Вук је читавог живота био сиромашан, деца су му умирала у беди и хладноћи; и Јернеј Копитар је био сиротиња, без обзира на то што је радио као царски библиотекар.

У то време Срби су користили хибридни славеносрпски језик разумљив само онима који пишу. Тај дизајнирани језик је настао у надметању Беча и Москве за културну душу српске дијаспоре која је бежала од Турака и насељавала се у Војводини и другим деловима Хабзбуршког царства.

Три године пре Вуковог доласка у Беч, Сава Мркаљ је 1810. објавио свој „Азбукопротрес“ са ортографском реформом тог хибридног писаног језика.

Избацио је знаке црквенословенског језика (као дебело јер…), „очистио“ писмо, припремио га за пут у књижевне висине и у крајњем ефекту припремио тло за оно што је после постала Вукова азбука.

Реакција Српске православне цркве је била страховита. Да је Сава био саздан од јачег материјала, он би давао обећања и лево и десно, цару царево, богу божје, а у суштини и даље радио по свом – оно што је у крајњој линији читавог живота радио Вук.

Али Сава је био танана српска душа с војне границе Хабзбуршког царства. Био је верник, желео је да докаже да мисли добро, да не хули, да редуковано писмо ствара мобилну културу, отвара је према… е да, ту се одмах поставило питање, да ли је отвара према немачкој култури, или је затвара према руској!

Да врати милост Цркве, Сава се закалуђерио 1811. и за две године као јерођакон Јулијан променио три манастира – Гомирје, Св. Ђурађ и Јаску. Не да није помогло, него је тек тада био изложен бесу Цркве и, данас би се рекло, мобингу манастирске браће.

Кад Вук 1813. стиже у Беч и отвара серију академских достигнућа, Саво Мркаљ је већ несретни путник, уклети српски Ахасвер, који ради као приватни учитељ у паланкама и селима Монархије и Кнежевине.

Било би то достојно најбољег филмског сценарија, кад би се сад рекло – Вук је искористио „Азбукопротрес“ и одбацио његовог аутора, узео шта му је требало и заборавио Саву, али није тако било.

Сви историјски документи откривају да је Вук увек цитирао употребљене изворе. У „Писменици Сербскога језика“ из 1814. Вук је записао „…не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо за Сербски језик лака и чистија не може бити од ове“.

Проблем међутим није био Вук, него Сава.

Мој грех, мој грех, мој велики грех

Мркаљ убрзо (1817) пише „Палинодију“ (античка писмена форма у којој се аутор посипа пепелом по глави) у којој се покајао због „Азбукопротреса“ и повукао све што је тамо написао. Нека се врати дебело јер и са собом доведе све старословенске ортографске рођаке, само ми опростите!

Црква није опростила. Штавише, сад се на Саву наљутио и Вук, јер се осетио издан – с једне стране он већ користи Мркаљеву ортографију, с друге стране је и он сам нападан од цркве, и то све жешће, али не бежи у манастир, не пада у депресије, не добија нерве сломове, него ради оно што је себи зацртао као задатак.

„Са Мркаљем треба да ступите у везу. Добри се морају повезивати, као што се и нерадници држе једни других“, пише Копитар 1815. Вуку. Вук, међутим, вођен начелом да је један живот прекратак за све што је планирао, има мало времена за Савине осетљивости.

Вук нема превише времена ни за властиту породицу, а камоли за плахог Меркаила, који не излази на крај са грубостима света и Цркве. На моменте се чини како не може ни да схвати од чега то Сава пати, кад мисли да су сви у обавези да га воле.

У референци на римског песника Хорација (први век пре Христа), који је такође писао „палинодије“ и јавно се кајао, Вук 1817. пише: „Кад је Хорације онако певао, као што је Мркаљ сада запевао, њега је била уплашила грмљавина на ведром небу. Али шта је уплашило Саву Мркаља, да он, онако изненада, удари на траг од свог сала дебелога јера, то не знамо.“

Иди у манастир!

У лутању по две домовине, Сава Мркаљ се око 1825. нашао у Карловцу тражећи место државног учитеља. Да би он као православни поданик Монархије добио место у школи, било каквој и без обзира на свој докторат, била му је потребна дозвола Цркве.

Епископ горњокарловачки Лукијан Мушицки и карловачки митрополит Стефан Стратимировић (први из хрватског Карловца, други из Сремских Карловаца) одбијају његову молбу.

И тако Сава седи у Карловцу, нема ни егзистенције, ни подршке, ни милости где год погледа. На то му долази неки локални учитељ цртања коме је Сава давао инструкције из латинског и пита га, да ли може да му преведе крштеницу на латински? Да ли он, доктор филологије из Пеште и Беча, зна да преведе један документ од три реченице?

Сава је добио нервни слом и постао агресиван. Позвани су жандари, по свој прилици је и њих извређао, тако да су га измлатили, ставили у ланце и бацили у затвор. Тамо је написао стихове „Јао! Јао! Јао триста пута! Пала нам је коцка љута; Море зала ов’ је свет!“

Прави Савин мартиријум тек тада почиње. Најједноставније би било рећи да га је сломио систем Монархије, али није тако. У управи Војне Крајине за Карловац се врло брзо дошло до тога кога то они држе у тамници.

Доведени су немачки доктори, направљене су експертизе, препоручено је да се Меркаил пошаље „негде где је чист ваздух, где владају мир и тишина, и где ће моћи да се бави научним радом“.

Најбоље у манастир. Из карловачке и загребачке Војне управе су више пута писали и молили најпре Мушицког, онда и самог Стратимировића, да Саву тако сломљене душе узму и сместе негде, јер је „заслужио мир“, како би рекао Булгаков. Нудило се и покривање трошкова.

Има ли неко да узме овог сломљеног човека? Епископ Мушицки и митрополит Стратимировић су остали неумољиви. Они немају никог ко би се бринуо о психичком болеснику. У манастирима сви раде, „па би примање душевно оболелог човека представљало изузетно велики терет“.

Мркаљева судбина је тиме била запечаћена. Гордана Илић Марковић каже да се не зна када је пребачен из Карловца за Беч, али је извесно да је најкасније од 1830.

Сава је смештен у прву аустријску психијатријску болницу. Прву у смислу да се ту више нису само затварали „лудаци“ да би били склоњени од света, већ се њихово стање третирало као болест коју треба лечити као и сваку другу.

Сава је остао у вези са Вуком. Вук га посећује и доноси му књиге – које онда чувари Сави узму, или му их милостиво оставе, зависи какав им је дан.

„И даље све знам што сам знао, али више не могу да пишем“, поручује Мркаљ Вуку, а Вук оставља за поколења.

Да ли је Сава до смрти био затворен у „Кули лудака“ (Narrenturm) у којој су били смештени најтежи случајеви, или је био у Лазарету до ње и кроз решетке на прозорима само гледао на Кулу, није познато.

Није се знало ни када је умро. Тек је у једном од звезданих тренутака каријере, након месеци проведених у копању по несређеним архивама Патолошког музеја у некадашњој „Кули лудака“, Гордана Илић Марковић пронашла Мркаљеву осмртницу. Умро је 24. 8. 1833. „од болести плућа“.

Али то је било све. Проналазак осмртнице био је истовремено и велики успех, и велико разочарање. Само то, и ништа више – ни извештај о обдукцији, ни место сахране, ништа више, за сада, није пронађено. „Кула лудака“ чува своје тајне.

И зато, кад се у уторак увече у Свечаној сали Бечког универзитета на Рингу окупи национално шарено друштво јужнословенских филолога да прославе Вуков Речник од пре двеста година, они неће одати почаст само њему.

Сетиће се и немирне душе Меркаила Сабаса, кордунашког доктора-филолога, који је Вуку додао лампу, да би сам умро у мраку.

Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС из Беча

Извор: РТС