Прича о Србину који је био први предсједник ХДЗ у БиХ

Породична лоза Периновића корјене вуче из Билеће. Даворинов прадеда је био прота, деда директор сарајевске Гимназије, а отац љекар интерниста.

А Давор је угледан доктор ортопед у Сарајеву, а тек ријетки познаваоци сјећају се да је управо он био један од оснивача Хрватске демократске заједнице у БиХ, и њен први предсједник. Као рођени Србин!

Периновић је рођен у Загребу 1949. у згради у Улици Бечићеве стубе 2, гдје је касније било сједиште предсједника Хрватске Фрање Туђмана. Са њим ће му се путеви укрстити 90-их година. У Загребу је живио са мајком до 1956, а његов отац је као неподобан по казни премјештен на рад у Сарајево 1949. гдје је Даворов дјед раније саградио кућу. У Сарајеву је навукао омразу на комунистички режим, што због личног искуства, што због супруге чија је родбина страдала од комуниста и за чији гроб се не зна.

На политички аганжман наговорио га је жупник дон Анте Јелић. Периновић се до тада двоумио између приклањања Марку Веселици из Хрватске демократске странке и Туђману из Хрватске демократске заједнице. Након читања Гласника ХДЗ-а одлучио је приступити ХДЗ-у јер је био “импресиониран племенитим идејама њихова покрета” како је навео у писму у којем је изразио жељу за приступањем.

У ХДЗ се нашао вјерујући у антикомунистичку борбу, учествовао у организовању странке у Сарајеву и бива изабран за првог предсједника. Али брзо долази до незадовољства централе у Загребу, и Туђман тражи смјену. То не успјева у Сарајеву, па се у септембру 1990. скупштина ХДЗ БиХ одржава у Загребу. Ни након пар кругова гласања смјена не пролази, док сутрадан Туђман не вади за присутне неочекиван адут.

– Туђман је изашао за говорницу и рекао да се гласа поново, и наглашава да ако се не гласа за моју смјену, ХДЗ стаје на страну Срба. И показује тај папир и каже, ово је крштеница Даворина Периновића, из Српске православне цркве. Ја потврдим да је то истина, да је моје поријекло српско, и услиједи смјена. Увијек се поставља питање шта је прави разлог те смјене. Сигурно да је ишао на најнижи ударац, али оно што је Туђман заборавио, или се правио да је заборавио, је то да је његова кћерка била удата за Србина, и његова два унука су исто тако Срби. Па сам поставио питање зашто није махао њиховим крштеницама. Ми се од почетка нисмо слагали. Ја сам у почетку ишао у оснивање ХДЗ јер сам и са католичким свештеницима разговарао, и они су ми рекли да је то борба за демокрацију, не ову садашњу, већ за оно што смо тад сматрали за то, а то је борба против комунистичког једноумља.

Периновић истиче да су га прије тога притискали и нудили му да се повуче, те да за свог насљедника предложи Миру Ласића. Одбио је јер је Ласић био истакнути комунистички функционер.

– И дан данас се за њега прича, хтио је да буде већи комуниста од Тита, па се доказивао. Као директор фестивала Малих и експерименталних сцена забрањивао је сваку представу са хрватским призвуком, које су после ишле у Београд и несметано извођене. Ја сам био апсолутно против таквих нагодби, видио сам да се комунисти позиционирају, и да се спремају међунационални сукоби, а све да би се заштитио комунизам, колико год то прадоксално звучало. Ми смо хтјели неку врсту лустрације, то им није одговарало.

Након тога у Сарајеву дојучерашњи пријатељи Хрвати од њега окрећу главу. Срби и Муслимани у већини понашају се као да ништа о поменутим дешавањима не знају, и не запиткују. Пред сам рат учлањује се у проусташку Хрватску странку права, коју води Доброслав Парага. Напомиње да ни ту ствари нису црно – бијеле, јер је Парага први открио и јавности предочио спискове побијених Срба у Госпићу.

– Он је први о томе проговорио јавно, и мислим да је због тога морао да бјежи и да се склони. Исто тако, Анте Параџик, касније убијени командант ХОС, критиковао је Туђмана због моје смјене. Говорио је да је то један изразити расизам, и да је лицемјерно промицати хрватске културне вриједности уз такве расистичке ставове.

Са почетком рата одлази у Њемачку, гдје је раније докторирао медицинске науке, и једно вријеме био војни доктор у америчкој војној бази у тадашњем западном Берлину. Добио је посао на универзитету у Хајделбергу и одличне услове за рад и живот. Али 1993. узбуркао је јавност фељтоном за НИН у коме је писао о феномену конвертитства Срба у Хрвате.

– Сматрао сам да оно што није написано – није се ни догодило. Мени су толико приговарали, онај Србин, онај Србин. И хајде онда да видимо какво је ваше поријекло. Бавио сам се истраживањем поријекла своје породице, историје Херцеговине. Нисам то радио као историчар, али има и довољно историјских извора који говоре о томе. У Херцеговини нема католичке цркве која је старија од 150 година. Самостан у Крешеву је био надлежан за Херцеговину јер их тамо није било пуно, и одатле су долазили за задовољавање вјерских потреба. Док су ми неке ствари биле свјеже издиктирао сам то у диктафон, и на 20 касета послао у Београд, код Срете Петровића, који је то приредио за штампу. И Добрица Ћосић је то видио, рекао је да нема неку политичку вриједност, али да би био гријех према историји да се то не објави.

Иако о томе није размишљао, објављени фељтон је имао утицаја на његов будући живот. Тадашњи аустријски амбасадор у Београду, Волфганг Петрич, пажљиво га је читао и имао планове за њега. Када се Даворин након послова у Новом Зеланду и Аустралији одлучио вратити у Сарајево, негдје 2000. године. Ситуација је била другачија, некадашњих симпатија није било, а изостанак икакве реакције на објављени фељтон био је надокнађен великим анимозитетом.

– Толики је био отпор мом повратку у Сарајево, опструкције и игноранција на сваком кораку. И моја жена, и дјеца, и ја. Али ту долазимо до фељтона и Волфганга Петрича који је био одушевљен њиме, и који је сад у Сарајеву високи представник са неограниченим овлаштењима. Сазнао је да сам дошао у Сарајево, и јавио ми се да помогне. Ја сам једини љекар специјалиста који је од 1992. примљен на ортопедску клинику у Сарајеву, а да није муслиман. И кад су ме питали како сам се вратио, кажем врло једноставно. Довољна је само једна веза, високи представник који користи Бонска овлаштења и бави се само тобом. И њему у таквој позицији треба осам мјесеци да то уради. Он је тада морао да смијени гувернера Кантона Сарајево, смијени тадашњег генералног директора Клиничког центра Сарајево, и тек кад је на то мјесто дошао Фарис Гавранкапетановић, који ми је упутио позив да се вратим.
Након свега, прилично је сигуран да је Петрич од њега очекивао да се врати у политику, али то није хтио учинити.

– Очекивали су многи од странаца, доста амбасадора и функционера. Са Петрићем никад нисам о томе директно разговарао, јер он је врхунски дипломата, и све је говорио између редова. Ја сам схватио да су они мене требали да уђем у политику као њихов човјек. А право да кажем, превише сам дуго живио на западу, да бих мислио да је нека срећа бити западни човјек у политици. Увијек сам сматрао да треба радити супротно од оног што траже или очекују, и кад год сам тако радио, добро сам прошао. Са Петрићем сам имао пријатељске односе, ишао сам и код њега кући у Швајцарску, али послије тога наши односи су се прориједили, јер није успио да ме уведе у политику.

Са стране ХДЗ је било одређених намјера да га “рехабилитују” и врате у странку, али то се дешавало тек кад је стао на ноге и већ поново постао угледан љекар у Сарајеву. Међутим, испрва није наишао на добродошлицу ни од католичких удружења и цркве.

– Ко ме је у Сарајеву дочекао на нож. Прво сам се јавио католичком жупнику ког сам добро познавао. Требао ми је савјет како да се снађем, јер он је био ту током рата, знао је ситуацију. И каже он мени: Хрватски народ је имао превише пропалих политичара, најбоље се ви вратите у Нови Зеланд. Представници католичке цркве и Напретка су ми говорили да сам побјегуља, шта си дош’о, врати се, ми те овдје не желимо. Мојој дјеци су у католичком школском центру говорили да нису ни за шта способни, и да иду на Нови Зеланд да шишају овце.

Додаје да је по повратку у Сарајеву његова породица и он били практично искључени и под стакленим звоном.

– Мени су знали долазити највиши политички функционери Бошњаци и Хрвати, али траже термин некад рано ујутру или касно увече, да га не би видјели други да је доводио дијете код мене. У најкритичнија времена, највише контаката су са мном имали пријатељи и рођаци Срби. И нико од њих није ниједном рекао ти си онај усташа, или бивши усташа. Није било пребацивања, и кад сам ишао у Билећу на гроб свом оцу, нико ми ништа није споменуо. И моја жена која је права Хрватица највише сарађује са Србима из источне Херцеговине, и то је некако у складу са политичким приликама у Босни и Херцеговини.

Извор: ФРОНТАЛ