Узроци проглашавања и признавања црногорског језика

Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година у успостављању југословенске језичке политике Краљевине Срба, Хрвата и Словенеца, касније Краље -вине Југославије – `троименог језика и народа`. Историчарима и филоло- зима је познато да југословенски језички пројекат нема историјског полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије. И у стогоди- шњем периоду Југославије, када је српски језик званично био заведен називом `српскохрватски`, у Црној Гори је у народу именован српски језик. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у краљевској државној штампарији, 1911. године, пише: `Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.`Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. Битно је навести да у трећем поглављу `Настава` под чланом 26. пише: »У основној школи уче се ови предмети: 1.,наука хришћанска; 2., српска историја; 3., српски језик;4., црквено-словенско читање; … «

Данас, да бисмо схватили питање `црногорског` и српског језика у Црној Гори морамо сагледавати питање српског језика у историјском процесу стогодишњег југословенског политичког језичког програма. Али, и укупног аустрославистичког креирања југословенске језичке политике од почетка 19.вијека, од оснивања Југословенске академије у Загребу, “азбукотреса“  Сава Мркаља, Копитар-Караџићеве реформе српског језика и правописа, Бечког књижевног договора, Даничићевог двоименовања српског језика у `хрватски или српски`, до Новосадског споразума о називу заједничког језика као врхунца југословенских језичких интеграција, а потом преименовања српског језика у црногорски и бошњачки,и друге југословенског `језике`.

Дакле, да бисмо разумјели језичку политику владајуће црногорске партије, преименовања српског језика и преласка на латинично писмо, морамо познавати историјске и текуће процесе југословенске језичке политике. Програм преименовања српског језика у Црној Гори морамо посматрати као последицу, настављање наслеђене југословенске језичке политике и принципа вишеименовања властитог језика, а не првенствено као културно-политички продукт марионетске партије на власти.

Спровођењем југословенског државног пројекта са мапе свијета су избрисане православне Краље- вине Србија и Црна Гора, док су двије римокато- личке политичке нације добиле статус конститу- тивног народа, а у Уставу нове државе српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Краљевина Југославија је уставом и правописом преименовала и вишеименовала српски језика, и изједна- чила латинично и ћирилично писмо, чему се православни народ у Црној Гори вјекови- ма одупирао, латинској лингвистичкој мисији колико и отоманском ропству. Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, од Варадара до Триглава. Мало је Срба знало каква се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и језичког вавилонског пројекта. У свијету до тада нису постојали слични примјери, макар и племенских зајеница централне Африке, да руководство једног историјског народа, а поготову народа историјске предањске писмености, мијења назив властитог језика и прихвата страно писмо. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преимено-вања језика и преласка са свог алфабета на друго и другачије писмо, осим у програмима колонизовања језика колонизованих народа. Аустрославизам се у југословенском колонизовању српског језика се показао дјелотворнији од цјелокупног европског колонизовања језика индијских и афри;ких колонија.

КОНТИНУИТЕТ  КОДИФИКАЦИЈЕ  ПРЕИМЕНОВАЊА  СРПСКОГ  ЈЕЗИКА

Подсјетимо се сажетим прегледом повијести преименовања српског језика у програму југословенске језичке политике аустрослависти- чке катедре, спровођене у мисији прозелитизма према православ- ним Србима. Од средњовјековне римокатоличке мисије на право – славни Балкан у процесу колони – зовања српскословенског језика било је различитих предлога назива језика.Спољашњи притисак прозелити – зма по природи ствари не може имати мисионарског учинка док се у вјерској догми народа над којим се спроводи не изврши религиозна реформа према духовној дотрини колонизатора, то јест у процесу колонизовања језика не изврши реформа природе и правила правописа – као југословенском језичком реформом у српском језику.

Континуитет кодификације преименованих српских дијалеката у нове националне називе језика траје од почетка 19.вијека. Ауто-ритети аустрославизма и европски слависти уопште,  фрањевачка филолошка мисија од средњег вијека, предлагали су варијанте назива језика као латинско лингвистичко и религиозно решење интеграције језика православних Срба, од илирског, југословенског, до српско–хрватског и хрватско-српског. Прво преименовање српског језика са српске стране извршио је српски филолог професор београ- дске Велике школе Ђура Даничић (право име Ђорђе Поповић). Даничића је као представника српских установа, историјског националног и језичког права, позвао бискуп Јосип Јурај Штросмајер, покровитељ Југословенске академије знаности и умјестости у Загребу (касније ХАЗУ), да за Југословенску академију израђује`Ријечник хрватског или српског језика`, и као кодификацију наива `хрватског језика`. Даничић се преселио у Загреб 1867.године, постављен је за секретара Југословенске академије знаности, а предсједник Југословенске академије је био фратар и филолог Фрањо Рачки.

Прије формирања Краљевине Југослваије, уставног преимено- вања и вишеименовања српског језика, Краљевина Србија је 1868. године увела реформисани српски правопис Копитар-Караџић као програм југословенске језичке политике аустрославизма, следеће године после пресељења Даничића у Загреб и почетка рада на Речнику хрватског или српског језика,као признавања назива хрватског језика. Одлуком Књаза Михаила Обреновића је укинут закон забране коришћења Караџићевог правописа и Речника чиме је почело коришћење реформисаног правописа. Програм југословенске језичке реформе српског језика и право -писа је подразумијевао двоименовање српског језика. У југословенском језичком програму српски језик је био кодификован као `хрватски или српски` или `српски или хрватски језик, а реформисани српски фонетски правопис креиран компатибилним новоформираној варијанти хрватске латинице новоименованог хрватског језика.

Доктринарни документ југосло- венског језичког програма за одређивање назива и правописа језика, вишеименог вишецентри- чног заједничког југословенског језика, је Бечки књижевни договор 1850. године. Документ договора су са српске стране потписали Вук С. Карџић и Ђура Даничић, пет хрватских и један словеначки филолог. Назив заједничког језика у Бечком књижевном договору се не наводи. Документ је написан и потписан варијантом југословенске хрватске латинице и од стране Караџића и Дани – чића. У потписивању `договора` Даничић и Караџић нису имали званична овлашћења Књажевина Србије и Црне Горе, нити културних установа Срба у аустријском царству, напротив, него статус данашњих невладиних организа- ција. Број потписника са `српске` и хрватско-словеначке стране јасно говори о политичкој природи `договора`. Колико је Караџићев и Даничићев учинак у

југословенском језичком програму био битан за преузимање и преиме – новање српског језика у хрватски свједочи чињеница да је Вук С. Караџић 1861.16. рујна именован поча -сним грађанином Загреба, Заступни – штво града Загреба је Караџићу додијелило повељу гра -да, док је у Књажевини Србији Караџићев правопис и Рејчник био законом забрањен као програм прозелитизма унијатске мисије. Даничић се касније преселио у Загреб, како смо навели, гдје је и умро радећи`Речник хрватсог или српског језика`. Подсјетимо, програм реформе српског језика и правописа, поред других аустрослависта, најактивније је по дужности спроводио државни цензор медијских и књижевних издања на словенском језику на простору аустро – мађарске царевине Јернеј Копитар, а у сарадњи са српским сарадни – цима – првенствено Савом Мркаљом, Вуком С. Караџићем и Ђуром Даничићем.

У Краљевини Србији после увођења рефо-  рмисаног правписа српски језик није био уставно и правописом преименован и двоименован, али јесте на наднационалној међународној институционалној истанци интеграција, кодификован као`хрватски или српски`-`српски или хрватски`. Као што је данас у Србији уставном одредбом и право -писом, као фолклорном филолошком фор- мом, језик Срба назван српским, док САНУ у Инситуту за српски језик проводи југослове- нски континуитет кодификације двоименова ног српског језика,под једнодјелним хибридним двочланим називом `српско – хрватски`. Институт за српски језик САНУ инсистира у изради `српског` речника на називу `Речник српскохрватског народног и књижевног језика САНУ`, заједничком једноименом једнодјелном југословенском називу зајед -ничког језика Хрват и Срба. Заправо, САНУ спроводи стратегију југословен- ских језичких интеграција Новосадског споразума из 1954. године, као круне кодификације југословенског језичког програма, којим је одређено да се заје- днички језика назива `српскохрватски`или`хрватскосрпски`. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за континуитетом Даничићевог назива `хрватски или српски` језик` него се радило на интегративном изграђивању југословенског језичког јединства и идентитета, тј.потпуном потирању независног српског језичког идентиета

После Бечког књижевног договора, а поготову после укидања законске забране коришћења реформисаног српског језика и правописа у Књажевини Србији, услиједила су у Југослвоенској академији и Хрватском сабору, као европским установама, проглашења хрватског језика као независног назива `аутохтоног` језика. Формирањем Краљевне Југославије програм проглашења аутохтоности хрватског језика је настављен, да би у СФРЈ са јуословнским интезивнијим интеграцијама српског језика коначно био довршен процес диференцијације и кодификације хрватског језика. Правило и право преименовања `заједничког југословенског језика` новим националним називима примјењивано је, као и данас, на говорна подручја српског језика, јер је процес културно-религиозних европских интеграција подразумијевао асимилацију православних народа, а новоименовани југословенски језици су сматрани завршеним процесом еврославистичких интеграција.

Простор Црне Горе је у југослове- нском језичком програму потпуно и посебно третиран. Као што су Срби у римокатоличкој аустрома – ђарској царевини у Војводини под прозелитским притиском вјекови -ма писали ћирилицом и називали свој језик српским,а после 80годи- на југословенског идентитетског инжињеринга многи постали наци – онално Војвођани,пишу латиничним писмом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако је и велики број Срба у Црној Гори под сто -годишњом политиком српско-хрватског југословенског језичког и вјерског екуменизма конвертирао у пролатинске Црногорце – Монтенегрине, а језик у нову грану латинске славистике – Монтенегристику. Заправо, Црногорски језик је још једна последица `вуковског` револуциона- рног разграђивања ћириличне писмености и језика, а посебно југословенског вуковског проримо -католичког повиновања хрватско-словеначкој језичкој политици.

ПРИНЦИПИЈЕЛНИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Партија на власти у Црној Гори принципијелно примјењује југо- словнску језичку политику преи- меновања и вишеименовања срп- ског језика. У језичком `српско-црногорском` сукобу сре- ћемо југословенске језикословце и `вуковце`на обије сукобљене стра- не. Упрошћавање језика и право -писа, еконимицистичко третирање језика и писма, раскид са црквенословен – ском писменошћу и књижевношћу, примјену принципа европских рацио -налиста екстремиста(Аделунг) `пиши као што говориш`. Зато нам се намеће питање, у којој мјери је противљење црногорском правопису и језику одбрана југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Дијелу Срба није битно преименовање српског језика и забрана ћириличног писма, већ пре – наглашено јотовање или додавање два слова и гласа у `црногорски` право – пис која у Црној Гори сви Срби користе, као и у Босни и Херцеговини, и дијелу Србије то јест у дијалектима од Ужица до Книна. Све нам то указује на југосло  – венску српско-храватску усмјереност савремене српске језичке политике, а племенску нетрпељивост православних сународника, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу међу српским народом.

Када је комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона последњи пут у јулу 2017. одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црно- јевић” са Цетиња за кодификацију црно горског језика поједини лин- гвисти су ликовали тврдећи да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а `црногорски` варијанта српског језика. Релативи -зовање назива српског језика са хрватским, а заузимање `српског` става у односу на племенски претиж са црногорским говором говори о племенском и политикантском приступу лингвистици. На адресу црногорских институција за стандардизацију црногорског језика стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из коми – тета, да је одбор у чије име се јавља „расправљало више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Навела је и да су предложили „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значај- них лингвистичких разлика између два језика.Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика,а не на основу политичких или географских”. Ребека Гунтер је навела разуман и лингвистички логичан закључак комитета, али образложења Института за српски језик САНУ за истрајавање на називу властитог језика `српскохрватским` представљају противљење здравом разуму и програмску принципијелну подршку `црногорском` и сваком новом надијевању новог `националног` назива `заједничком језику`.

Евроатланско признавање црногорског језика наставак је латинске лингвистичке мисије на Балкану, али, евроатланска језичка полити је просрпска у односу на српско стогодишње самопо- рицање југословенском језичком политиком.`Међу- народно` признавање црногорског језика се датумски и програмски поклапа и са трагичним и фаталисти- чким документом југословенске језичке и државне политике, са стогодишњицом Крфске деклара- ције 1917.године,која је одређивала и равноправност назива српског и хрватског језика, ћириличног и лат- иничног писма у пројекту југословенске државе, док је српска војска умирала на каменим острвима јон -ског мора, српски народ трпио геноцидни погром аустро-мађарско-хрватско-бугарске окупације, а упо- треба српског ћириличног писма и назива језика била забрањена. Наиме,  накнадна НАТО-наклоност америчких културних установа у додјељивању међународног статуса црно – горском језику има континуитет у документари -стици државне доктрине фаталистичког формирања хибридног национално-лингвистичког вавилон- ског југословнског државног сустава – у којем је укинуита и српска војска – називом и саставом.

Постоји довољно лингвистичког легитимитета у стопедесетогоди- шњој пракси и принципима југо – словенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новои- менованих југословенских језика. Монтенегристика још мора да учи од београдске југословенске јези -чке школе, као живе праксе  спровођења стратегије Бечког књижевног догово- ра и Новосадског споразума о преименовању српског језика и промовисању латинске писмености. Језичка југословенска политика у Србији за разлику од хрватске, црногорске и бошњачке истрајава на старијој историјској индоктринацији, погрешним полазиштима правописа и језичке политике који су омогућили и омогућавају преименовање српског језика. Свједоци смо и после ратног распада краљевине и социјалистичке Југославије фаталистичке филолошке оданости културних установа Републике Србије југословенској језичкој политици, истрајавања у самоколонизовању српског језика и писма, процесу релативизовања назива властитог језика и народа.

Аутор: Огњен Војводић

Извор: ognjenvojvodic.info