Сву своју љубав посветила сирочићима

Катарина Дешић (91), племенита хранитељица из Милошевца, поводом Дана државности одликована златном медаљом за заслуге. Осамнаесторо деце очувала до пунолетства, за још седморо малишана била уточиште. За велики труд ни пензију није добила

Ниједно није за свога века под срцем носила и родила, али је за пола века однеговала и отхранила, срцем и хлебом, двадесет и петоро. То Катарини Дешић (91), хранитељици при Центру за породични смештај деце у Милошевцу, ставља орден на племените груди којим ју је држава Србија наградила за Сретење.

Осамнаесторо је очувала до пунолетства. За још седморо малишана била је уточиште. Последње дете испратила је пре скоро деценију. Ипак, на помен његовог имена, трза се и осмехује, иако ју је смех давно напустио.

Судбина јој је доделила, каже, тежак крст, најтежи. Због тортуре у нацистичком логору Битерфелд није могла да рађа.

– Све се заборави, само се то не заборавља никад – каже Катарина присећајући се логорашке три и по године живота које су је обележиле заувек. Та бол Катаринина можда се препознала са боли деце сирочади. Спојила их, доделила једне другима.

– Бог је рекао да тако буде – помирљиво каже старица показујући фотографије деце која су била део њеног живота.

Свог супруга Матеју Рајковића из Милошевца, који је био разведен и имао сина од девет година, Катарина је упознала 1950. године.

– Кад смо схватили да нећемо имати своју децу, почели смо да негујемо туђу – каже.

Старост не штеди, боле је године. Тешко се може сетити свих. Зна, једино, да их је све волела. Многе и надживела.

У њихову кућу прва је дошла Јелена из Хрватске. Имала је две године. Неколико месеци касније стигао је једногодишњи Вукадин из Алексинца. Првенце свог хранитељства Катарина неће више видети.

– Јелена је често долазила, али доживела је шлог. Вукадин је неколико недеља пред смрт дошао да се опростимо – присећа се бака.

Јан Ковар из околине Београда, који је умро млад, па још један Вукадин, који је пронађен у парку, Небојша и Василије из Крушевца, Горан, Анђелко и Анђелка, брат и сестра из Сопота…

Као што се разлика не прави међу рођеном, Катарина није правила разлику ни међу децом коју је чувала. Лендита је била Албанка, Мелинда муслиманка, близанци Анђелко и Анђелка – Роми, Јан – Мађар.

Сваки растанак је, каже, болео. Посебно када је одлазио последњи, Небојша, кога је неговала од треће до 18. године. За њега је толико била везана да је мислила да ће умрети када оде.

Своју животну мисију није прекинула ни када јој је, прерано, преминуо супруг, а потом и његов син. Данас живи са унуком покојног мужа, Драганом, његовом супругом Зорицом и троје њихове деце.

У десетој деценији уморила се од тешких судбина. Али није од љубави. Подсећају је брижно чуване успомене на фотографијама, и неки нови клинци. Данас, поред ње одрастају два дечака из Крушевца, којима је хранитељица њена снаја Зорица.

Катарина и данас болује од несреће своје деце, не од година. Боле је неке неправде, али трпи.

Више од пола века неговала је сирочад, али пензију није зарадила. Тек са 15 година радног стажа се неговатељицама из Милошевца он признаје.

Ипак, орден за хуманост је заслужила. Поводом Дана државности, председник Србије одликовао је Катарину Дешић Златном медаљом за заслуге. У образложењу стоји – „сву своју љубав посветила је сирочићима“. И живот, додајемо.

ТЕЖАК ПУТ

Катарина је рођена 1927. у Дубовцу код Окучана у Хрватској. Имала је 15 година када је 1942. године убијен брат Милан, а читава породица – мајка, отац и две Катаринине сестре завршиле у логору у Старој Градишки. Отац Петар одведен је у Аушвиц, мајкa Јеленa у логор Јасеновац, где је и скончала. Три сестре су најпре пребачене у логор у Сиску, а Катарина потом у Немачку. Данас има једну живу сестру која живи недалеко од Милошевца.

ОРДЕН И ЦЕНТРУ ЗА ПОРОДИЧНИ СМЕШТАЈ У МИЛОШЕВЦУ

Збринули 6.000 деце

Центар за породични смештај деце у Милошевцу, основан 1931. године, поводом Дана државности такође је награђен Сретењским орденом првог степена.

– Од оснивања до данас збринули смо готово 6.000 деце. На смештају код хранитеља имамо тренутно 174 деце у 114 породица – каже директорка Центра, Милица Лукић Момировић.

На додели признања, уместо Катарине Дешић орден од председника Србије примио је њен пријатељ Душан Марић. Златну медаљу за хуманитарни рад добила је и хранитељица Бранка Филиповић, која је однеговала четрдесеторо деце.

Аутор: Јелена Илић

Извор: НОВОСТИ