Владимир Лешић: Кућа цвећа је моја, а Тито ми не треба

Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине. Јосип Броз бацио око на вилу још пре рата, кад је долазио код Рибникара

Међу имовином о чијем ће враћању ове године одлучивати Агенција за реституцију јесу и некретнине чувеног индустријалца, инжењера, предратног министра грађевине и градоначелника Београда, својевремено једног од најбогатијих људи Европе – Милоша Савчића. На списку који броји на десетине некретнина налазе се и плац и вила у Ужичкој 15, где је, између осталог, данас Кућа цвећа, са гробовима Јосипа Броза Тита и Јованке Броз.

– Тито је бацио око на ту кућу још средином тридесетих година прошлог века, када је долазио на илегалне састанке са Кочом Поповићем, Мошом Пијадом и осталима, у Рибникареву кућу на крају тадашње Румунске, данашње Ужичке улице – каже Савчићев праунук Владимир Лешић, иначе председник Удружења „Српска лига“, које окупља старе власнике. – Наша вила била је прекопута куће Стојана Протића, деде Милана Ст. Протића. Тетка је из дворишта чула Тита када је рекао Јари Рибникар, док су шетали руку под руку и зауставили се код Протићеве виле: „Видите ову кућу преко пута. Ту ћу живети“.

Савчићеви су први припадници српске елите који су се населили на Дедињу. Милан Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића. Дедина вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.

Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба (на пример породица Вељковић или Владе Илића) који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун. Милош Савчић је преминуо прве ратне године.

ОДБИО АЈФЕЛА

Милош Савчић је изградио београдски водовод и канализацију. Први је почео у Србији да гради од армираног бетона. Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију.

После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Тито, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, како каже Лешић, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. У вилу се 1997. усељавају тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић. Здање је озбиљно оштећено у НАТО бомбардовању, две године касније, али је накнадно обновљено.

Само на Дедињу породица потражује десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда.

– Све виле биле су изузетно модерне за оно доба, имале су подно грејање, лифтове, енергане за загревање воде за грејање и купање… Потражујемо и плацеве на Новом Београду, који је настао тако што су мој прадеда и још неколико породица исушили мочваре да би се град ширио на ту страну – каже Лешић.

Његова породица потражује и три банке, део Палате „Албанија“, јер су Савчићи били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару…

Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија“), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар“), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду… Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.

Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, што је пандан, како каже Лешић, данашњих 17 милијарди долара! Зато се он не слаже да буде обештећен за имовину коју му Агенција не врати у натури. Јер, максималан износ обештећења је пола милијарде евра у обвезницама, на 12 година.

„Српска лига“, којој припада, подржава заменску реституцију. Зато су подржали и захтев Удружења за заштиту уставности и законитости, које је поднело иницијативу Уставном суду за оцену уставности Закона о реституцији. Они сматрају да су грађани дискриминисани у односу на верске заједнице, које су имале већа права у поступку повраћаја.

– Не мислим да ја, као порески обвезник, треба кроз порезе да отплаћујем сам себи реституционо обештећење, нити сматрам да би то требало да ми плаћају други грађани. Такође је недопустиво да неко добије у натури некретнину вредну нпр. милион евра само зато што је она остала државна, док неко други не може да добије назад својих 10 некретнина јер су приватизоване, већ ће за све бити обештећен пола милијарде евра – каже Лешић.

Он жели да му физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат тражи некретнине исте вредности.

ОБЕШТЕЋЕЊЕ ИЛИ ВРАЋАЊЕ У НАТУРИ

Поступак прибављања документације у случајевима реституције имовине Милоша Савчића недавно је окончан и Агенција ће прво одлучивати о ономе што је могуће вратити у натури. Како нам је потврђено у Агенцији за реституцију, Кућу цвећа је по закону немогуће вратити у физичком облику и вероватно ће бити предмет обештећења, ако се стекну законски услови.

Аутор: В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

Извор: НОВОСТИ