Усташе у темељима хрватства

Никада није извршена деусташизација, већ су за време Јосипа Броза усташки злочини релативизовани, а изостало је и именовање највећих злочинаца, тврди др Срђа Трифковић, аутор студије “Усташе, тамна страна Балкана”, која разобличава расну теорију у НДХ и њене последице данас

Данас је антагонизам према Србима, иако ирационалне природе, потпуно нормализован у хрватском јавном животу, усвојен међу свим сталежима и генерацијама и више није подвргнут критичком самоиспитивању, већ се третира као “нормални” облик идентитета и вредносног система у коме савремена Хрватска функционише. Ово је последица чињенице да после Другог светског рата у Хрватској није било деусташизације, као што је у Немачкој било денацификације. То присуство србофобије, које је кулминирало усташтвом у злогласној НДХ, уграђено је у темеље хрватског идентитета и настало је знатно пре покрета Анте Павелића.

Ово је само део одговора које на многобројна питања о повампирењу усташтва даје др Срђа Трифковић, врсни политиколог и историчар, својим другим издањем књиге “Усташе, тамна страна Балкана”, у издању Цатене мунди, који се после дугогодишњих ангажмана у Лондону и Чикагу, вратио у Београд. У разговору за портал “Глобал Сербиа” аутор ове несвакидашње студије, за коју је на промоцији у Удружењу књижевника Србије епископ славонски Јован Ћулибрк рекао да пре њеног појављивања “озбиљне анализе усташког покрета поређеног са другим тоталитарним покретима није било”, говори о генези усташке расне теорије и њеним последицама у условима комунистичког југословенства и данашњег времена.

ЛАЖИ КРИЈУ ЗЛОЧИН

Аутор ове студије, која је његова докторска дисертација, даје у разговору и одговоре на многе дилеме из ближе прошлости Балкана, оправдавајући тиме оцену једног од тројице врсних рецензената Томаса Флеминга: “Народима Балкана потребна је историјска истина, коју само историјска наука може да пружи. Срђа Трифковић написао је књигу која пружа крупан допринос овом циљу”, сматра Флеминг, подвлачећи да чињенице наведене у овој књизи помажу схватању распада Југославије 90-их година прошлог века.

“Комунисти у Брозовом систему своју легитимност заснивали су на миту о НОБ-у у којој су сви народи једнако учествовали, пружили једнак допринос и једнако патили. Да би се тај мит очувао било је потребно да се избегне именовање највећих злочинаца и именовање главних жртава. Тако су усташе декроатизоване и постали су безимени и безлични фашисти, а Срби безимене жртве. Последица тога је да широм бивше НДХ у Хрватској, Славонији, Далмацији, БиХ и Срему смо имали стотине споменика жртвама фашистичког терора. И жртве и ти аморфни фашисти су – деперсонализовани. Деусташизације није ни могло да буде, јер Хрватска ни једног тренутка није била третирана као терен на коме је идеолошка и свака друга лустрација уопште потребна”, сматра Трифковић, истичући да смо више од пола века Јосипа Броза и његових наследника имали тај мит као свесно заташкавање и прикривање праве природе онога што се десило у НДХ.

На другој страни, међу Србима је колективна траума преношена у виду оралне историје у оквиру породице и није имала статус јавног и службеног наратива, већ приватног и подземног, који је упркос томе имао довољно утицаја да су припадници ових генерација 1991. године одлучно били решени да не дозволе понављање оне трагедије, која је њихове очеве и дедове задесила две генерације раније.

ТЕОРИЈА “СЕКИРЕ У ЧЕЛО”

“Код нас се заиста мало зна о усташкој расној теорији. Сви знају цитате Анте Старчевића, који су били буре весник дехуманизације оног другог већ од средине 19. века. Мање је познато да су у првој трећини 20. века неки Хрвати покушали да антрополошки и научно-расни начин обраде српски проблем у духу свога времена. То су Ћиро Трухелка, Иво Пилар, Милан Шуфлај и Младен Лорковић. Ту видимо ситематски покушај да се одвоје од пуке реторике Старчевића и да проблем Срба као дошљака неизвесног етничког порекла прикажу кроз призму егзистенцијалног сукоба између два некомпатибилна расна, етничка и духовна елемента. Трухелка је користио здравствене картоне регрута из Босне да би доказао да су Срби слабије развијени и да су присутни знаци ендемске боести. Пилар Србе приказује као мешавину Влаха, Цигана, ‘мародерских пратилаца османлијских јединица’ и покрштених Хрвата, који су грешком изгубили свој идентитет, под утицајем СПЦ. Код Шуфлаја је присутна теза да су Срби који су дошли донели зло и морају бити уклоњени. Кроз расни покушај дискурса дата је 20-вековна надградња Старчевићевим залагањима да се Србин удари секиром у чело”, објаснио је на промоцији своје књиге Трифковић.

Наш саговорник налази доказе за сличну идеолошку ситуацију 41. и 91. године, у време окупације Краљевине Југославије и почетка распада бивше СФРЈ:

“Од почетка настанка те заједнице 1. децембра 1918. године, односи са Хрватском су били у основи свих проблема, како у време Стјепана Радића 20-их, тако и под Мачеком 30-их и после оснивања Бановине Хрватске ‘39. Та некомпатибилност између два система вредности, два погледа на свет, два цивилизацијска кода је била трагично уграђена у саме темеље те несрећне државе и није могла да буде решена у оквирима политичког система заснованог на претпоставкама интегралне државе, на одозго наметнутом концепту државног и националног јединства троименог народа, који није био утемељен ни у историјском искуству ни у етичким и културолошким чињеницама свога времена. Дубоко неповерење између Срба и Хрвата је проузроковало осећај и поделе на ‘ми и они’”.

ИДЕОЛОШКА ПОЗАДИНА

“Период комунизма, управо зато што је био заснован на лажима о природи НОБ-а, доприносу разних народа и жртвеном виктимолошком болу који су поднели, практично је ставио целу ситуацију из пролећа 1941. у замрзивач. Али то не значи да није дошло до кварења робе”, објашњава наш саговорник, истичући да у деценијама, које су следиле, није дошло до истинског помирења, прочишћења и лустрације, зато што није било суочавања са чињеницама. Оно што се тада појавило на сцени је врло сличан осећај немогућности заједничког живота без доминације једних над другима, у смислу да Срби могу да остану и опстану у Хрватској искључиво као припадници хрватске државне нације.

Томе је допринело и континуирано маскирање усташких злочина током читавог периода титоизма, што се у Србији недовољно и данас схвата…  У време титоистичког периода, истраживање злочина НДХ и њихове природе, мотивације, починилаца, броја жртава и тако редом је била својеврсна забрањена тема. За научне сараднике разних друштвених и историјских института није било упутно да теже да се баве таквим темама, јер је то могло да изазове многа шкакљива питања, а могло је да негативно утиче на каријеру дотичног. Лабављењем стега током 80-их, та тема се појављује на сцени и опет искључиво у свом виктимолошком облику. Шта је то значило?

“Појављује се читав низ студија о Јасеновцу, о патњама деце у дечјим усташким логорима, Јадовно, ливањска Огњена Марија, а да при том није било довољно анализе генезе и идеолошке позадине усташа. У тим виктимолошким студијама злочин се третира као датост. Крволочна србофобија усташког покрета као нешто што је ван сваке сумње, али се недовољно постављало питање где су корени тога, шта је то у хрватској елити предредволуционарне 1848. створило старчевићевску идеологију. Корене сам нашао у чињеници да се Србима са бечког двора даје доживотна војна служба у замену за очување православне вере, изузеће од феудалних обавеза и статус слободних сељака на крунској земљи. С тим се хрватско-мађарско племство и католички клер никад није помирио. Они су увек тежили да их подвргну кметском статусу, на једној, и да их покатоличе или поунијате, на другој страни. После 1848. током модернизације хрватског друштва, Срби се појављују први пут као припадници успешних професија, а посебно као успешни трговци, и почињу да буду конкуренција младом грађанском хрватском слоју, долази до демократизације тог одијума и анимозитета према Србима и његовог силаска у шире масе”, истиче Трифковић.

НОВИ МИТ, СТАРА МРЖЊА

“Усташтво није уграђено нужно под усташким знамењем, али у основним елементима парадигматског осећаја идентитета, истинктивна одбојност према Србима и судбинска предодређеност на ту раздвојеност, има своје корене у етнобиолошким и расним претпоставкама. Мит о домовинском рату као победа Давида над Голијатом – где практично са српске стране рат није ни вођен, а са хрватске је свесрдно био подржаван од веома уитицајних спољних фактора, и у својој завршници је био окончан како је окончан – представља нови мит у коме ће херојска одбрана током четири године домовинског рата бити онако значајан елеменат новог хрватског идентитета, као што је био мит о наводном српском геноциду у изградњи бошњачког”, прецизан је наш саговорник.

ХРВАТСКА БЕЗ СРБА

Коначан исход је, по мишљењу нашег саговорника, закаснела победа прво, старчевићевске и правашке идеологије, а касније усташке,  јер је крајњи резултат – Хрватска практично очишћена од Срба,  практично они су пали на мање од три одсто у Хрватској, углавном остареле популације.

“Финализована србофобија у највећем делу хрватског политичког корпуса представља емпиријски доказ успешности те идеологије и њене практичне реализације, како кроз интеграцију хрватског народа до које је дошло у првој Југославији, тако и кроз ревитализацију усташког наслеђа које је било замрзнуто у другој Југославији”, каже Трифковић.

Немцима је требало девет година да припреме терен за “коначно” решење јеврејског питања, док је Хрватима за “коначно решење српског питања” требало – два месеца. Како то објаснити?

“Питање кривице је врло деликатно. Док су у Немачкој многи говорили да нису знали за фашистичке злочине, у Хрватској о томе није могло да буде ни говора, јер су се злочини одвијали на кућном прагу, у стратиштима, јамама, црквама, локалним вртачама, а не у логорима. Ту је на лицу места долазило и до деобе имовине. Рецимо, у Дракулићу код Бањалуке су дан након усташког злочина над 2.400 Срба 1942. године дошле колоне запрежних кола сељака из оближњих муслиманских и хрватских села да би износили из кућа оно што је остало иза побијених Срба. Исто је било и у Ливну, где је локални жупник предложио да прво убију његову сестру која је била удата за Србина, а потом да братски разделе оно што је претекло.

ОД УСТАШЕ ДО РЕЖИМСКОГ ПЕСНИКА

“Усташка војница као оружана сила усташког покрета посвећена домаћем терору није бројала више од 30.000 људи, али да није било спремности чиновничког апарата, локалних самоуправа, разних паравојних формација, католичког клера, припадника образовних слојева пре свега у Загребу – иако су осећали сталешку одбојност према усташама свеједно су се прихватили различитих улога у дипломатији или државном апарату – такав злочин не би био могућ. Посебну пажњу у НДХ су посвећивали културној политици и изградњи новог хрватског човека, па је за четири године издато 3.000 наслова и излазило 60 часописа и дневних новина. То је све немогуће било извести без активног саучесништва образованог слоја и интелектуалаца. Тако су ангажовали и Густава Крклеца који је у то време у Земуну био уредник часописа “Граничар”, али му је после рата то било опроштено и био је прихваћен као режимски песник. Касније ће Михиз склепати онај стих ‘Крклец Густав пише Устав”. Да је којим случајем неки српски књижевник био на еквивалентној позицији у окупираном Недићевом Београду скратили би га за главу”, примећује Трифковић.

Немци су свих тих година психолошки припремали терен да Немачка буде спремна за “коначно решење” јеврејског питања. Дошли су на власт 1933. године, Нирнбершке расне законе су донели 1935. у јесен 1938. је била чувена Кристална ноћ, а тек јануара 1942. године на језеру Ванзе пала је одлука о масовном уништењу Јевреја – дакле пуних девет година. Уз све катактеристике савремен технологије примењене за масовно уништавање.

Код усташа то је све било урађено адхоц, уз минималну припрему, али то што су харанге усташких првака трајале кратко, указује да је Хрватска била мање-више припремљена да прихвати и нормализује такву радикалну солуцију и да у њој у већој или мањој мери саучествује”.

СУМРАК ЗАПАДА

Где је у свему томе место Католичке цркве?

“Веома је значајно нагласити да у католичком свету данас постоје различити погледи на те изразито етно фокусиране локалне католичке заједнице, као што су пољске или неке украјинске заједнице. У добром делу католичког света постоји спремност на заједничко деловање против сатанског дехристијанизованог духа запада оличеног у колапсу свих моралних и етичких вредности, у промовисању политичког хомосексуализма и истородних бракова, у релативизацији концепта фамилије, полности и сексуалности… и они нису склони да даље гледају на тај геополитички католички пројекат на начин на који су лидери Католичке цркве били спремни током Другог светског рата, попут папе Пија XИИ, који ни на који начин није нашао за сходно да реагује на злочине или упозори Степинца на оно што се са благословом Католичке цркве дешавало у НДХ. Дошло је до извесне еволуције, и даље је присутан антиправославни тон у дискурсу католичких прелата и клера у том рубном подручју које раздваја католички и православни свет, пре свега у Пољској, Украјини и Хрватској, што не значи да је то одраз стања у католичкој хијерархији у целини, поготову не са садашњим папом, који је унео извесне новине”, наводи др Трифковић.

Зашто на повампирење усташтва у Хрватској ћути Европа?

“Зато што је Запад у целини, укључујући и Западну Европу, заснован на ситуационом моралу, према коме статус жртве или статус злочинца зависи од положаја дотичног појединца на њиховој скали политичких вредности и политичке употребљивости. То смо се више пута уверилии током ратова 90-их на подрућју бивше СФРЈ, када је амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт рекао да “оно што се догодило у Крајини није етничко чишћење, јер етничко чишћење врше Срби”, то је појава која није објективно дефинисана према ономе шта се догађа, него субјективно према томе ко је извршилац. На исти начин видели смо да тој истој Европи не смета што стотине хиљада Руса у Летонији и Естонији, тамо рођени, немају држављанство нити чак статус сталних резидената,  а да ће при том Немачка и Француска, после пет година боравка, сваком уљезу са Блиског истока или Северне Африке дати пасош. Њима не пада на памет да се јасно одреде према отвореним нацистичким симболима и инсигнијама украјинских кољачких батаљона, који свесно преносе традиције 13. СС добровољачке дивизије. Не би требало да нас изненађује њихово ћутање о овом питању. Као што не треба да нас изненађује заглушујућа тишина поводом све учесталијих оглашавања великоалбанских идеолога о Великој Албанији, захтевима за конфедерализацијом Македоније. Западна Европа је у једном духовном суноврату. То је цивилизација на умору која сада са закашњењем само верификује ранија упозорења о сумраку запада”, закључио је Срђа Трифковић.

УСТАШЕ СУ УБИЛЕ ОКО 350.000 СРБА

Осврћучи се на појаву читаве бујице студија које бивају усмерене на виктимолошки аспект, при чему долази и до митологизације броја жртава, Срђа Трифковић истиче штетност таквог приступа:

“ Довољно је нагластити да су усташе желеле да униште Србе, и да то што нису успели да их убију 700.000 или милион, као што се бесмислено понавља, не значи да су апсолвиране некакве кривице. НДХ није била никаква такозвана, већ држава са свим елементима управног, административног, војног апарата, која је функционисала, истина не на пуној територији и у пуној снази. Назив ‘такозвана НДХ’ аболира Хрватску кривице за све злочине које је починила, јер ако није држава онда је пука екстензија окупационог система Немачке и Италије, што значи да су главни кривци Немци и Италијани, а управо су они покушавали да их коче.

Потребно је да се српска историографија више бави идеолошком позадином усташког феномена и да кроз ту анализу критички осветли и сам концепт заједничке државе и начин на који српско друштво и српска елита нису извукли довољно поуке из Другог светског рата, тако да чак и данас постоји спремност на извесну пројугословенску дволичну концепцију заједничког живота што се одражава на пољу хрватске масовне културе. Потребно је демистификоватои те бројеве јер шкоди легитимитету српске нарације. Ми знамо колико је убијено људи. Као што је Богољуб Кочовић утврдио, да је убијено 700 хиљада Срба у НДХ одакле би била РСК и РС, а још је више стотина тих људи колонизирано у Војводину. Усташе су убиле око 350.000 Срба. Мало ли је од 1,9 милиона колико их је било у Хрватској у јануару 1941. Али и то је огроман успех с обзиром да нису имали индустрију смрти као Немци, већ су то радили дивљачки.

Оно што је преостало, кроз очувану колективну свест о тој српској трауми спречило је да се понови 91.године у Хрватској и 92. у БиХ. Епилог је за Србе у Хрватској трагичан, за Србе у БиХ још неизвестан, али ипак носи потенцијал даљег развоја оног што је очувано у две деценије Дејтона.

Аутор: Радивоје Пеца Петровић

Извор: Глобал Сербија

Везане вијести:

Милош Милојевић: Представљање књиге Срђе Трифковића „Усташе – балканско срце таме“

Срђа Трифковић: Корени хрватске мржње према Србима …

Хладни рат обновљен у Србији | Јадовно 1941.