Одбио милионе долара да би спасао војничку част

Како је потпуковник Стоимен Стоименов одбранио касарну у дугом селу у Хрватској 1991. године. Туђманови преговарачи покушавали да га подмите и да у руке ЗНГ преда значајну количину оружја.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 30. јула  2017. године.

Потпуковник Стоимен Стоименов, командант огромне касарне ЈНА у Дугом Селу крај Загреба, који је четири месеца одолевао у обручу 1991. године, могао је да бира између милиона долара који су му нудили Туђманови преговарачи и официрске части да не дозволи да огромна војна техника падне у руке ЗНГ. Одабрао је да брани образ ЈНА и касарну у којој је било више од 200 тенкова, транспортера, самоходних хаубица. Сву технику, укључујући и уништену, евакуисао је у Двор на Уни почетком децембра 1991. Највеће касарне око њега – вараждинска, бјеловарска… тог лета и јесени су “пале”, а оружје је заробљено. Неки, као мајор Милан Тепић, храбро су погинули вршећи дужност. Стоименов који се са својим војницима нашао у немогућем положају, одлучио је да погине ако треба. Бранио је касарну у којој је уместо 2.500 војника затекао 190 људи, а “изашао” је у децембру на зачељу строја од 117 храбрих.

За овај подвиг Стоименов је награђен највећом наградом до тада у ЈНА – 40 милиона динара. Према тадашњем курсу, то је било нешто мање од 700 марака!? Новац је, вели, потрошио славећи са колегама који су добили награде у виду унапређења. За њега се потом у Србији није нашло “формацијско” место пуковника.

Прича о заборављеној храбрости потпуковника Стоименова почиње 3. септембра 1991. када се из Загреба, по наређењу генерала Душана Узелца, “пробио” у, бункерима опкољену касарну у Дугом Селу. Стигао је у цивилу, шинобусом, прошао мимо бункера и дошао у касарну. Када је ушао и упоставио везу са Загребом, Узелац му је поручио: “Од сада си командант!”

– Сазвао сам одмах састанак официра и подофицира. Све заједно било нас је 26 – почиње причу потпуковник. – Одмах после мог говора и позива да чувамо част заклетве, један колега ми се обратио речима: “Таквих као ти до сада смо видели четворицу.” Нисам знао шта ћу, него сам их подсетио на Дражу Михаиловића и његово одбијање да се преда Немцима. Завршио сам речима да може да ме убије свако ко ме види да намеравам да бежим али сам и напоменуо да право да “судим” задржавам и за себе!

Касарна Дуго Село крај Загреба била је најнаоружанија у Петој армијској области. У њеним хангарима било је 211 оклопних оружја, од тог броја 93 тенка, 60 транспортера, самоходне хаубице… Одмах крај касарне налазило се складиште са муницијом дупло веће од оног које је бранио Тепић, плус магацин са 10.000 аутомата, власништво ТО.

– Први задатак је био да осигурам одбрану са мање од 10 одсто предвиђеног људства – наставља Стоименов. – Изместио сам тенкове који су били укопани крај жице, одредио нове положаје минобацачима и наредио да се на нишан узму све стратешке тачке у граду. Био сам одлучан да дигнем у ваздух складиште уколико напад почне. У то време тенкови из Вараждина већ су били размештени око мене. Одмах по мом доласку почео је психолошки рат.

Челни људи Туђмановог кризног штаба – Стјепан Бенчец, Звонко Теклић, извесни Шола, сваки дан су “преговарали” са војском претећи и позивајући на предају. У касарну су долазили са посматрачима ОЕБС. Потпуковник Стоименов их је упознао са нанишањеним циљевима и врло брзо су схватили да морају да буду мудрији.

– Једном су дошли и нудили ми у замену за касарну да ја као Бугарин останем у Дугом Селу, а да ми они обезбеде одговоран посао у пошти – наставља Стоимен. – Пар дана касније, уз напомену да су ме потценили, нудили су ми да будем градски матичар, на шта сам одговорио да би у том случају могао само да им издајем смртовнице. Следећи пут нудили су кофер долара и да ме пребаце на државну границу коју одаберем.

Од септембра до децембра 1991. живот војника је био пакао. Пошто је касарна била заштићена минама усташе су свако мало убацивали псе кроз огромне површине ограђене жицом тако да су детонације биле свакодневне, а мртвих животиња свугде. У исто време, из команде ЈНА у Загребу је стигло наређење да се униште оруђа за које нема посада, тако да је кренуло паљење тенковских мотора, лупање перископа, уништавање цеви и муниције, дан и ноћ. У општој депресији, неки од војника и официра користили су доласке страних посматрача да побегну из касарне. У децембру је остало 117 “спартанаца”.

– Сваки дан је био језив, а можда најгори 7. октобар – прича даље саговорник.

– Тог дана кренули су да пуцају ка касарни, а Бенчец и Шола су обавестили како је покушан атентат на Туђмана и да имају наређење од генерала Туса да нас нападну. Одговорио сам да раде свој посао и подсетио их да је мој да сравним са земљом и оближњу централну гасну станицу која води ка Сиску. Та ноћ је заиста била дуга…

Касарна у Дугом Селу није пала. У новембру 1991. посредством ОЕБС потписан је договор са Хрватском о извлачењу људства и технике ЈНА из Дугог Села. Тог 2. децембра колона од 171 возила кренула је у Двор на Уни. У касарни са онеспособљеном техником остао је официр Јордан Родић и 10 војника, да чувају оштећена оруђа. И то су комплетно извукли на вучним возовима у неколико конвоја до 23. децембра.

На крају, за “Новости”, Стоименов открива и личну дилему у коју су га “бацили” хрватски преговарачи из Кризног штаба.

– Ја сам етнички Бугарин из Доње Љубате код Димитровграда и заиста сам у тренуцима малодушности помишљао да сам “продан”. Ипак, увек када би долазиле те мисли, сећао сам се разговора са старијим братом, такође официром, који сам водио телефоном раније у јуну где ми је он поручио да “жив не издам”. “Униформа нам је обојици дала живот” – поручио ми је тада брат.

ПРКОС БИВШЕГ КОМАНДАНТА

Док је трајало усташко лудило у Дугом Селу око касарне ЈНА, Хрват Стјепан Гарешић, бивши командант територијалне одбране ЈНА, пркосио је усташама жестоко. Долазио је редовно на капију касарне и војницима доносио колаче, вино, ракију, наочиглед ЗНГ.

– Тај човек је био храбар. Поручивао нам је “издржите момци” и ругао се Туђмановим војницима. Умро је недавно и нема порода. Зато ово и причам и чувам његову слику – говори Стоименов.

ОБРИЈАЛИ ВОЗАЧЕ

Техника из Дугог Села, према споразуму са Хрватима, извлачена је уз помоћ шлепера из Србије. Око 50 камиона са регистрацијама Врања, Лесковца, Ниша, два дана је путовало до тачке сусрета у Хрватској где су их сачекали Туђманови полицајци забранивши им улазак јер су наводно необријани. Личе на четнике.

– Према причи коју сам чуо, ту су посредовали европски посматрачи да се “возачи обрију” – говори Стоименов. – Хрвати су им дали неке тупе бријаче и ови људи су у Дуго Село стигли потпуно искасапљених лица. То је за њих била велика победа над “четницима” у Дугом Селу.

ДУГЕ ЦЕВИ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ

Према договору Београда и Загреба а посредством ОСЦЕ, Стоименов је требало да преда наоружање из касарне које је припадало ТО. Радило се о 10.000 цеви а Хрвати су покушали 26. новембра да у касарну дођу са припадницима ЗНГ и војним камионима да “товаре” своје!

– Наравно да сам знао да може доћи до крвопролића и ту колону сам зауставио тенковским цевима пар стотина метара од капије. Потом сам рекао људима из Кризног штаба да набаве тракторе и да као раднике доведу цивиле. Тек када су се тако организовали, пуштао сам два по два трактора у касарну. Цео дан су радили.

(bracaratnici.com)

Извор: СРБИН ИНФО

Везане вијести:

„Херој и херојство“

СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убијање цивила, младих …