Други свесловенски конгрес у Београду

Госпођа Нада Неговановић, у име Савеза енергетичара, Београд, Дечанска бр. 5, организовала је Други свесловенски конгрес у Београду, у Етнографскком музеју, на Тргу студената, од 28. септембра до 1. октобра 7526 (2017), под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Скупштине града Београда, ЈП „Србијагаса“ и Нафтне индустрије Србије. Овај научни скуп је одржан и у част Првог свесловенског конгреса у Београду, одржаног пре седамдесет и једну годину – 1946.

Оно што је изненађујуће, на Конгрес није нико дошао од државника Републике Србије, мада је то обећано из Кабинета Председника, из Владе, из Народне Скупштине Републике Србије… Нико није дошао ни из научних установа, мадо је и то било обећано. Нико није дошао ни из Патријаршије Српске православне цркве, мада је и то било обећано. И нико није дошао од новинара ТВ, радија и јавних гласила, мада су обавештене све редакције у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори! Било је планирано и да се део реферата прочита у Народној скупштини, али је и то отказано, мада су учесници отишли пешке до Народне скупштине, одакле су враћени на Студентски трг. Овај свеобухватни бојкот Другог свесловенског конгреса од стране државника, научника и новинара у Републици Србији, оставио је врло непријатан утисак код гостију из свих словенских држава.

Између осталих учесника, учествовали су: проф. др Гидеон Грајф – из Израела, директор Изложбе „Јасеновац-право на незаборав“; генерал Николај Иванович Кикешев – акадамик Међународне словвенске академије и члан Међународног савеза ОО „Словенског савеза“ и члан Савеза писаца Русије; Сергеј Комков – председник Организационог комитета Међународног словенског конгреса „Словенски Праг 2018“, директор Руског дома у граду Марионские Лозни у Чешкој и члан Свесловенског комитета; Зденко Опатршил – председник Свесловенског комитета, члан Организационог комитета и академик САНУ; Лушчанскиј Јуриј – председник Лужичко-српске матице; Василиј Джуган – председник Светског савета Русина; Лавриенко Николај Федорович – председник Международног словенског комитета Украјине; Стоил Фердов – председник Словенског бугарског друштва; проф. др Драго Перович – председник Матице српске у Црној Гори; Едита Дирерова – председник Словенског комитета Словачке; академик Јован И. Деретић, академик Милутин Јаћимовић, проф. Илија Петровић, Милорад Кнежевић – истраживач санскритског језика… Присуствовали су, или су послали своје радове, и свесловенски опредељени интелектуалци из Македоније, Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине.

Учесници Конгреса су се, најпре, посветили отварању Изложбе о Јасеновцу у Етнографском музеју, на којој је било непобитних података о страховитим злочинима хрватских фашиста над Србима, Јеврејима, Ромима и над хрватским антифашистима. О овоме се говорило у првој тачци Конгреса, кад је наступио проф. др Гиден Грајф из Израела. Рекао је да је то најнечовчније место усмрћивања људи, у којем је постојао и део за усмрћивање деце најмлађег узраста, а такав логор смрти за децу је био и у Јастребарском. Објаснио је, да хрватски фашисти нису само усмрћивали логораше, него су их, претходно, на најзверскији начин, мучили – одсецањем делова тела, вађењем очију… Поред њега, и други су говорили о овом зверству, а академик Милутин Јаћимовић је навео и изјаву преживеле девојчице у Јасеновцу, која је присуствовала клању српске деце, у којем је учествовао (с фашистичким војницима) и надбискуп загребачки, Алојзије Степинац, који је предложен за свеца Римокатоличке цркве. Поред њега, у фашистичкој хрватској војсци, од 1941. до 1945. је учествовало 1.100 католичких свештеника, који су, најчешће, били организатори, па и командири и команданти хрватских фашистичкиј војних јединица. На Конгресу је препоручено, да се никад више не омогуће међусловенски ратни сукоби – ни у најблажем облику.

На Конгресу је изнесен, више пута, закључак – да су германске и романске државе са одавним стратешким плановима ратовања против словенских народа, при чему је, један од главних циљева, организовање међусловенских сукоба – на државној, народносној и верској основи. Уз овакве програме, дошло је и до страховитог помора словенских народа у Првом и Другом светском рату, а и раније у Време Наполеоновог напада на Русију и у многим другим међународним збивањима. Умешност у завађању Словена је и пример такозване Октобарске комунистичке револуције у Русији 1917. године. У неколико наступа је речено, да то није била револуција за друштвене промене, него је то била чиста геноцидна агаресија на Русију, што је спроведено на челу с Лењином, а уз програм Владе Сједињених Америчких Држава и уз огромно новчано улагање. Тако наметнута власт под Лењином и Стаљином је уморила више од 20 милиона Руса и припадника других народа у Русији до 1941, а Други светски рат је уморио још око 30 милиона Руса и других становника Русије. Лењин и Стаљин су спровели и противруски (противсловенски) програм, дељењем Русије на Републике, у којима су се стварале од Руса и неруске нације, при чему је коришћена католичка вера и друге мере. Наричито је било штетно државно комунистичко објављивање – да није важна народна припадност, већ опредељење за друштвени комуниситчки систем, па су се Руси почели представљати Совјетима, те је међу њима било лако пропагирати да припадају другој нацији (народности). Тако су се и Срби у Југославији представљали, у већини, Југословенима. На исти начин је од Срба створено више несрпских нација – македонска, бошњачка, хрватска и црногорска. Углавном, спомињани су страховити губици словенских народа у Другом светском рату – што су истакли и представници Чешке, наводећи да је Чешка била прва оккупирана словенска земља од Хитлерове Немачке.

На Конгресу је речено, да ове страховите губитке словенског народа у прошлости, романске и германске државе (чланице НАТО) намеравају поновити. Пример за то је и недавна агресија НАТО на Србију и Црну Гору, кад је употребљена велика количина отроввних материја и радиоактивне муниције, од које становништво оболева и масовно умире. Истакнута је намера НАТО да војно порази Русију и да се дочепа минералних и других богатстава у Сибиру, јер све то (укључујући нафту, гас и злато) недостаје у западноевропским државама. У том смислу је и Парламент САД изгласао неку врсту резолуције, у којој пише да је „Сибир међународна територија“ – попут Арктика и Антарктика.

Подвучено је, да против овакве стратегије чланица НАТО и Европске уније, треба да делују сви државни органи у словенским земљама – без обзира да ли су словенске државе постале чланице ЕУ и НАТО-а, или не.

Конгрес је закључио, да треба истицати – да је слом фашистичке Немачке уследио војном надмоћи Совјетског Савеза и устаничких покрета у државама Словена. Уз то је записано, да „Уколико Словени буду уједњени и солидарни – нико их убудуће неће ни прстом таћи!“ Поручено је с Конгреса и другим народима света – „Јединство и братство словенских народа – нипошто не представља опасност по друге, несловенске народе!“ Овакав став је образложен и чињеницом, да ниједна словенска држава никад није нападала државе Германа и Романа, него се само од њих бранила и ослобађала њиховог ропства.

Најважнија порука Конгреса је о обавези солидарности и братства свих Словена и свих словенских држава! Између осталог, то је образложено чињеницом – да су Словени један народ, истоветног порекла и истоветне културе и да сви говоре словенским језиком, који има више завичајних изговора (дијалеката). Разлике међу њима су природне, пошто су се језици у сваком завичају посебно развијали, јер становништво једног завичаја није било у ближим државним и културним везама са становништвом у другим завичајима.

Препоручено је да највећу пажњу ка свесловенској идеји покажу Јужни Словени, који су столећима страдали од

западних и источних окупатора (који су их завађали – углавном, на религиозној основи), те да оснују посебан Одбор, или Савез Јужних Словена, који би развијао братску сарадњу с истим организацијама у осталим словенским државама. У дебати су споменути и Словени у северној Грчкој, који су бројни, али којима се забрањује употреба и словенског језика и словенског писма (ћирилице). Тај државни грчки притисак на њих је тако жесток, да словенска омладина у Грчкој избегава свој матерњи језик и не представља се припадницима Словена!

Споменути су и Словени у Индији, којих је данас 100 милиона, како је то утврдио (на основу ДНК) амерички академик Анатолиј Кљосов. Закључено је да се од државних органа, парламената и научних установа тражи – да се почну одржавати свеобухватне везе са Словенима у Индији, који су бројнији од свих других Словена, па и од Руса. Они су, што је од непроцењиве вредности, сачували најстарији словенски језик, санскрит, на којем су писане чувене песме „Ргведе“. А тај стари словенски језик изучавају и два учесника овог Конгреса – Николај Иванович Кикешев, у Русији и Милорад Кнежевић, у Србији.

Учесници Конгреса су расправљали и о културној баштини Словена и закључили су, да су Словени ударили темеље Цивилизације, да су први открили и користили писмо и да су најстарија књижевна дела: „Ргведе“, „Илијада“ и „Одисеја“ писане на старом словенском језику. Тако се зна, да су с тог језика превели Грци „Илијаду“, тек 560. године пре Нове ере – око 700 година после Тројанског рата. Академик Милутин Јаћимовић је, том приликом, рекао, да Грци нису учествовали у Тројанском рату, јер су стигли на Балкан у 8. столећу пре Нове ере, а Тројански рат је био у 13. столећу пре Нове ере. Јаћимовић је, између осталог, обавестио – да Троја није била у Малој Азији, како су то Немци фалсификовали, него на српској земљи, где се налази град Скадар, у данашњој Албанији. Показао је мапу из 17. столећа Нове ере, где су планине изнад Скадра носиле назив – Тројанске планине. Српски научник Јован Цвијић је, 1907, несмотрено, избрисао то њихово античко име и уписао им ново – Проклетије. Тиме је сакривен један од кључних података, да је Троја била на српској земљи и да је Тројански рат био рат међу словенским државама! О Троји у Скадру и о Тројанским планинама изнад Скадра је поднео изврсан реферат и проф. Илија Петровић. Учесници Конгреса су изразили наду, да ће државници Србије и Црне Горе узети у обзир ове непобитне тврдње Јаћимовића и Петровића и да ће вратити античко име Тројанским планинама – уместо измишљеног имена: „Проклетије“.

Уз ове непобитне чињенице о словенској културној баштини, Словенски државници и научници су (у 19. столећу) прихватили измишљотину Немаца – да су се Словени описменили тек у деветом столећу Нове ере и да су до тада били у дивљим, некултурним и злочиначким племенима. Наравно, Кајзер је (немачки владар) у 19. столећу поручио да треба Словене убедити – да су им преци били некултурни и дивљи и да ће они, на основу тога, поштовати германску и романску културу и биће их лако и покоравати и завађати. Што је занимљиво, у том столећу су и Маркс и Енгелс писали поруге о Словенима, нарочито о Русима и Србима, а Словени су, наивно, највише поштовали ову двојицу словеномрзаца! И ова истина о писцима комунистичког „Капитала“ је у записнику Конгреса и биће преведена на више светских језика.

Све ово и много другог се налази у рефератима учесника Конгреса, а и чињеница да су Западноевропљани, Скандидавци, Румуни и Мађари били без својих данашњих језика у Римској империји и неколико столећа после његног распада. Занимљиво је, да у свакој енциклопедији пише да су енглески, француски, шпански, немачки, норвешки, шведски, дански, румунски, мађарски… створени тек од 12. до 19. столећа Нове ере. До тад им је био службени језик латински, а узгред су (после дванаестог столећа) учили ове нове вештачке језике. Занимљиво је, да у средњевековној Угарској нико није говорио мађарски језик, осим породица монголског порекла, које још нису биле претопљене у Европљане. Тако је мађарски уведен у државну и просветну употребу тек 1846, као и румуснки у 19. столећу, а градња румунског језика је почела 1544. године. Пре овог времена, народ у Румунији и Мађарској је био словенски (или српски). То скоро нико не зна, без обзира на степен свог образовања. Ових чињеница о европским језицима (па и о грчком – грађен у 8. столећу старе ере, и латинском – грађен у 6. столећу Старе ере) свесни су и активисти у Барселони, који траже отцепљење Каталоније из Шпаније. Један од разлога је и тај што су открили у Шпанији записе на камену, керамици и оружју, па и у записима црквеним из првих столећа Нове ере. Ти записи су на старом словенском језику. О томе су написали и научна дела у Каталонији и тражили су од власти у Мадриду, да се тај стари језик Шпанаца изучава у школама и на факултетима, али то није дозвољено. Наравно, то би пореметило друштвене науке у свим западноевропским земљама, јер су и њихови језици вештачки (као и шпански) и створени су, како сам навео, од 12. до 19. столећа Нове ере.

ЗАКЉУЧАК ДРУГОГ СВЕСЛОВЕНСКОГ КОНГРЕСА ЈЕ – да се успостави свесловенска слога, слога једног народа – словенског, којом се неће угрозити ниједан несловенски народ, а којом ће се обезбедити мир и благостање свим народима света. Наравно, тиме ће се омогућити да германске и романске државе никад више не помисле на поробљавање и уништавање других народа, како су то чиниле у претходним столећима.

Изврсан је и други закључак – вероисповест не може да квари међусловенско јединство. Вероисповет не сме изазивати међусловенске неспоразуме, јер су Словени и православни, и католици, и муслимани, и протестанти, и атеисти…

Конгрес је обавезао своје чланове, да о свему закљученом на обавесте своје државнике, научнике, новинаре, а посебно, и делегате у парламентима.

Следећи, Трећи свесловенски конгрес, биће одржан у јануару 7526 (2018. године).

Извор: ВИДОВДАН