Па ви сте Србин!

Тадија Р. Сонденмајер (*19. II 1882, Београд – †10. Х 1967, Београд) био је син познатог пуковника др Романа Сонденмајера, који је у Мајском преврату 1903. оперисао рањеног пуковника Аписа, док му је мати Станислава била кћи ђенерала Димитрија Ђурића (1838–1893). Велики испит зрелости положио је 1909/1910. у Другој Београдској гимназији. Определио се да студира техничке науке у Немачкој. Када је започет Први балкански рат 1912, Тадија прекида студије и враћа се у Београд где се као добровољац пријављује за војску. Учествовао је у оба балканска рата у коњици где је добио не само чин трупног потпоручника, већ, пошто је био храбар у борбама, и сребрну медаљу „Обилић”.

Униформу није био поштено ни скинуо када започе и Велики рат, где је био пребачен као водник у IV коњички пук „Великог кнеза Константина Константиновича”, тако да је и ту учествовао у свим операцијама ослобођења Београда децембра 1914. Тадија је био у првој извидници која је ушла у град док су у њему још биле многе аустроугарске јединице. Као и у претходна два рата он је, за период 1914/1915, унапређен у чин поручника и додељен му је златни „Обилић”.

Прешавши Албанију, Тадија се с пролећа 1916, пријавио за тромесечни извиђачки курс, у бази у Седесу, која је била недалеко од Солуна. По свршетку обуке долази у Вертекоп (исто близу Солуна), где је до краја 1917. у ескадрили био прво извиђач, а затим, од јуна исте године, и као војни пилот, за шта се углавном сам и оспособио.

У то доба као и многи други и Тадија се разболи од маларије, због чега добије тромесечну поштеду те га пошаљу на лечење у Француску. Младић је провео у болничкој постељи само неколико седмица, колико му је било потребно времена да прездрави, да би се онда уписао у школу акробација у Поу, коју је завршио као најбољи странац у својој групи пилота-ловаца. Завршивши њу, млади Сонденмајер се уписао и у вишу школу гађања у Казоу, коју је са успехом завршио. Ово му није било доста, те је поднео молбу да га команда распореди у неку њихову ескадрилу да би теорију, коју је савладао, имао и у пракси пре но што се врати на Солунски фронт.

Команда му је изашла у сусрет и Тадија буде, 1. III 1918, послат у најславнију базу „Рода” – која и данас постоји – у варошици Дижон. Жоржа Гинемера, једног од најбољих пилота-ловаца, није могао упознати, јер је пола године раније погинуо у борби, али се дружио са Ренеом Фонком (1894–1953) и осталима из „Роде”, којих је било 12 на окупу, подељених у две ескадриле. Првог дана када је Сонденмајер дошао у „Роду”, тихи Фонк му рече пред свима:

– Господине поручниче, желим да Вам искажем, у име мојих потчињених другова, сву срећу, што је нама припала особита част да примимо у свој круг првог српског официра на нашем фронту.

А онда се Фонк окрену присутним Французима:

− Господо, позивам вас да поздравите униформу оне славне војске о којој смо до сада само слушали и којој смо се толико дивили! – И сва шесторица истовремено, као под конац салутираху…

Све време Тадијиног боравка у „Роди”, летео је, као и сви остали чланови ескадриле, на „спаду III”, не либећи се ни једне издате наредбе.

Пилоти „Роде”, као и војници и официри других родова, имали су обичај да по свршетку задатака наврате у оближњу сеоску крчму која је пуким случајем преживела многа немачка бомбардовања и била, сигурности ради, у подруму куће. Власник је био један седи старац који им је нудио домаће вино и добар рум. Када је домаћин први пут угледао Тадију, није могао да одреди чија је то униформа. Послуживши госте, радознали старац наточи чашу рума себи и седе за њихов расклиматани астал, упитавши га је ли он којим случајем ’Талијан? Сонденмајер се насмеши, негативно одговоривши и рече му да погоди. Старац поче да набраја имена скоро свих савезничких држава, али без успеха. Један од пилота хтеде да помогне старом домаћину и рече му:

− Господин је официр онога народа, који је у овоме рату највише пропатио, показао највеће јунаштво и…

− Па Ви сте Србин! – узвикну озарена лица чича, скидајући капу и пружајући, кошчату, пегаву руку ради руковања…

Пошто је био паметан, храбар и брз у примени свега онога што је дотле научио, 15. V 1918, постаје и самостални вођа патроле. Више пута је био похваљиван пред стројем. Недељу дана доцније, враћајући се са задатка, његов „спад” је букнуо. Успео је да слети, али је због великих опекотина заиста легао у болницу и ту се лечио четири месеца, после чега се вратио на пробој Солунског фронта где је исто био успешан. Пре но што се вратио Французи су га одликовали Медаљом ратног крста…

Аутор: Коста Ђ. Кнежевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Како је Црњански промашио Сондермајера | Јадовно 1941.

Откривена биста Тадији Сондермајеру у Београду | Јадовно 1941.

Српски „Мали принчеви“ у Јеропланима изнад Париза | Јадовно …