Са само девет година осетила је сав бесмисао рата и мржње према другом народу. Само зато што је била Српкиња нашла се у збегу од 200.000 Крајишника који су августа 1995. године спасавали главе.
Ђурђица Поповић
Ђурђица Поповић данас има 31 годину. Економиста је и ради, а јавност ју је упамтила када је пре две године на мосту Рача изговорила да се „тих дана, нажалост, нису бројали дани, већ изгубљени људски животи“.
Ђурђица Поповић данас има 31 годину. Економиста је и ради, а јавност ју је упамтила када је пре две године на мосту Рача изговорила да се „тих дана, нажалост, нису бројали дани, већ изгубљени људски животи“.
На мосту који спаја Србију и Српску тада је први пут одржана званична комеморација свим жртвама Олује.
Од тада, тужан почетак августа је у Србији и Републици Српској је државни дан сећања, а централна манифестација ове године биће одржана у Ветернику код Новог Сада уз присуство највиших државних, црквених и војних достојанственика.
Ђурђица за „Вести“ упозорава да то никако није дан када треба да мрзимо, већ да се сећамо.
– Добро је што су се са обележавањем овог датума неки људи освестили, што су многи сазнали за страдање које смо прошли. Нажалост, српски народ нема колективно сећање. Заборавили смо и Јасеновац, Пребиловце, разне јаме из Другог светског рата, па чак и да је много пре почетка последњег рата у Хрватској око 100.000 Срба протерано из већих градова – прича Ђурђица Поповић.
Ове године неке невладине организације су покренуле иницијативу да се у Србији и Српској током обележавања на прогнане и око 2.600 убијених Срба у „Олуји“ обуставе све забавне манифестације.
– Од срца сам потписала петицију да се многи концерти и слични догађаји одложе. То су дани када Срби треба да се са пијететом сећају својих жртава – каже Ђурђица.
Сродио се народ
Сви у породици Ђурђице Поповић раде. Она и сестра Милена су у приватним фирмама, а мајка у продавници. Отац је незапослен, али не одбија ниједан посао када налети.
– Нисмо имали Бог зна какву добродошлицу или помоћ када смо стигли у Србију, али временом се и то променило, народ нас је прихватио. Вероватно је требало мало времена да се они привикну на нас, а и ми на њих. Различити су то менталитети – каже Ђурђица.
Захваљујући агилности директора Веритаса Саве Шртпца и још неких виђенијих Срба у РС, концерт Марије Шерифовић у Бањалуци ове године је померен. Нажалост, то се није догодило са Лав фестивалом у Врњачкој Бањи.
– Писала сам организатору и локалним властима, објашњавајући им због чега би било добро да тај програм одложи за неколико дана. Нажалост, нисам добила одговор. Отуда мислим да би се овај проблем најбоље решио доношењем одређеног закона на нивоу Србије и Српске – каже наша саговорница.
Последња зора под Велебитом
Ђурђица Поповић је рођена у Залужници, личком селу подно Велебита. Присећа се, уместо у збегу, тог дана је требало да буде у сватовима.
– Бирала сам шта ћу обући, какву ћу фризуру направити. Изабрала сам хаљиницу и лакиране ципелице. Око четири сата ујутро пробудила нас је пуцњава. Није то било необично, али тада нисам ни помислила да ми је то последње свитање у родном месту. У пламену је нестало све што су покољења стварала – бележила је Ђурђица.
„Нестали“ и „непознати“
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.859 погинулих и несталих Срба током и после „Олује“. Од тога је 1.209 цивила, а три четвртине је старије од 60 година.
Саво Штрбац упозорава да је међу жртвама и 546 жена, од којих је четири петине старије од 60 година што представља један од неславних рекорда сукоба на простору бивше СФРЈ.
– Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.064 Србина, док се на евиденцији несталих води још 795 особа, од чега су 588 били цивили. Хрватска избегава ексхумације око 165 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком „непознат“. Исто се без ваљаног разлога отеже и с идентификацијом 379 ексхумираних посмртних остатака – истиче Штрбац и наглашава да као што у Хашком трибуналу нико није одговарао за овај злочин, то се деценијама уназад догађа и пред хрватским правосуђем.
Јово Вученовић: Још сањам Крајину
Пре две деценије око 6.000 Крајишника избеглих пред Олујом населило се у Бусијама и од пустаре која је била предвиђена за депонију изградили су приградско насеље Земуна.
Ово место од 1.300 кућа не постоји на географским картама, а сви знају за њега. Ту, између Батајнице и Угриноваца, око 80 одсто становника су избеглице из Хрватске и БиХ, а како кажу, то је највеће Крајишко село на свету.
Банијци, Кордунаши, Славонци, Срби из Босне, избеглице са Косова… Међу њима је и Јово Вученовић.
Живео је у Книну, а родитељи су му из села крај Сиња. У том селу је до 1941. живело око 40 православних породица. У оближњем манастиру Драговић, подигнутом 1395, данас живе два монаха који су једини православци тамо.
– Све је почело 1991. када су свим православцима дали отказ у читавој Хрватској, а кажу да нису починили геноцид. Протерали су нас за само 24 сата. Нас тамо једноставно не желе. Нама је све остало тамо, а једино нам нису узели душу и сећање. Око 70 породица, а то је око 300 људи, отишло је из тог дела где сам ја живео – прича Јово.
Сећања му се смењују. На 1991. када је био у заблуди да рат не може да се деси, али други нису размишљали као он. Па на 1995. када се затекао у кући у време напада.
– Оставио сам ауто у гаражи, а од комшије узео трактор који никад раније нисам возио. Повезао сам 27 комшија до Бањалуке, где смо преноћили, већ сасвим покисли и изморени – сећа се Јово.
Мучила га носталгија, сањао је завичај, па је пре две године отишао у своје село и манастир. Видео је опљачкане и срушене куће, све сравњено са земљом.
– Права пустиња у којој нема ни птица, а камоли живота. Две недеље нисам могао да дођем себи – каже Јово.
Сећања навиру даље. Када је дошао у равницу, с женом је купио земљу од државе, 400 марака по ару блата и смећа. Све су направили сами, с јаком вољом и жељом.
– Држава је сигурно могла више. Сами смо финансирали изградњу водоводне мреже. Сада градски водовод неће да је прими јер није по њиховом пројекту којег тада није ни било. Власти нас се сете једино када треба да нам узму новац. На крају нас потапшу по рамену и кажу да ће бити боље – прича Јово крајишке муке.
Мртав град
– Срби су тамо живели 700 година. Нисмо јуче дошли и окупирали Хрватску као што они причају. У Книну је било 90 одсто Срба, а сада је мртав град. Људе су одатле плански исељавали. Понекад синовима причам какво је тамо било моје детињство. Тада се живело много боље, стандард је био велики, имали смо сигуран посао и солидна примања, ишло се на летовање и екскурзије – каже Јово.
Аутор: Ђ. Баровић
Извор: Вести онлине
Везане вијести: