Године 1794. Хусамудин-паша издао је посебан пропис којим је за босанску рају тачно била прописана како боја тако и врста одеће. Црквени оглас из тог времена, који се чува у архиву Српске православне цркве у Сарајеву, доказује да су турске власти стално водиле рачуна да се овај пропис најстроже примени; у овом огласу црквена власт, на захтев везиров, позива вернике да се строго придржавају напред наведеног прописа.
Први део овог огласа, који је иначе карактеристичан за однос хришћана и муслимана, гласи овако:
„Овим писмом објављујемо хришћанину следећу наредбу наших господара Турака, будући да су нам указали милост повјеривши нам да у цркви сваком хришћанину и свакој хришћанки саопћимо следеће:
Прво, хришћанима и хришћанкама није допуштено да приређују излете и не смеју пјевати ни на излетима ни у својим кућама ни на другим мјестима.
Друго, да се не носе лијепо и не ките и тако стоје пред капијом. Ако жена носи неки накит, да то чини само код куће, а не јавно. Њихове кћери да се не ките дукатима, а ако неко може да даје накит својој кћери, нека је не пушта из куће, то се нашим господарима не свиђа и не може се свиђати ни Богу.
Треће, браћо, наређују наши господари да сви хришћани ходају понизно и пред сваким Турчином скрсте руке на грудима, да се види да смо њима потчињени.
Четврто, како смо у више наврата приговарали, хришћани треба брижљиво да избегавају да се облаче као Турци и јањичари, јер господари то не трпе. Ко ради противно биће тешко кажњен, па немојте рећи да Вам то нисмо саопћили. Сви морамо патити због неколицине нерасудних. Итд.“
Бербери нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане. Такође и у купатилу хришћани су морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире, како би се избегла свака замена рубља за купање одређеног за муслимане.
Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Извор: СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ