Србија и реалполитика

Тешко је рећи нешто посебно ново, када подсетимо на различите анализе и медијске наводе, па кажемо: да су међународни односи у свету врло сложени; свет се суочава са великим изазовима који могу довести до избијања светског рата; да су светске војне силе (САД, Русија) у стању пренапрегнутих односа и сучељавања која могу сваког момента довести до директног оружаног сукоба и то у Сирији, црноморском региону или на Балтику, а можда и на Балкану; да Северна Кореја „провоцира“ нуклеарни сукоб са својим архинепријатељима – САД и њеним савезницима Јужном Корејом и Јапаном; да се у балканским регионалним размерама погоршавају односи између суседних земаља (Србије и Албаније, Албаније и Македоније, Грчке и Албаније); да је све већи утицај ванбалканских фактора на унутрашње односе у балканским земљама, посебно утицај САД, Русије, Турске и кључних земаља ЕУ; да смо суочени са повампирењем и бујањем фашизма у најближем окружењу; да је у току реализација идеје „Велике Албаније“ итд. Са свим овим свакодневно се срећемо у разним медијиским и војно-политичким анализама, које највише обилују речју „рат“ и које изазивају страх, стрепњу и грађане држе у стању неизвесности.

Различити чиниоци, који утичу на међународне односе и на односе у нашем региону нису исте важности. Неки директно воде ка погоршању стабилности у свету и у региону, а неки служе да маскирају друге процесе који се припремају и који паралелено теку. Разумевање актуелних међународних односа и процеса, стицање повољног положаја и побољшања стабилности наше државе, од државног руководства захтевају врло промишљено, ефикасно и на дуги рок прорачунато деловање.

Ово је време када се тестира способност појединаца и друштва. Ово је време када се мери зрелост и способност појединаца-државника, народа и нације да се калкулацијом свих чинилаца који пресудно обликују стање државе и нације, на бази историјског искуства, актуелних трендова, антиципирају догорочно одржива решења, која ће произвести најмање штете, јер ће штете свакако бити. Ово је време када су наше друштво и држава уклештени у процепу реал-политике и етика-политике. Свака држава, па и Србија, у зависности од низа фактора заузима одговарајући међународни положај, који се најбоље манифестује на регионалном нивоу односа међу државама.

Потребно је да говоримо о томе како српско друштво у целини и структуре државе Србије, реагују у актуелним међународним политичким и геополитичким околностима, регионалним превирањима, који се непосредно рефлектују на положај и стабилност државе Србије. У којој мери је српско друштво зрело друштво, у којој мери су институције државе засноване на демократским начелима, у којој мери су стабилне и функционалне. Да ли је исправна крилатица „Историја нас учи да се од ње не можемо ничему научити.“

Све ово треба посматрати кроз основне опасности, изазозове и ризике са којима се Србија данас суочава. Ту су они стари ризици и опасности, које са собом доноси реалполитика, остали из прошлости; као и они који се могу сматрати константама, односно који су увек присутни. Ту су и неки нови. Без да се детаљно бавимо свим опасностима и ризицима и њиховом посебном класификацијом, навешћемо само неке реалне-актуелне, којима се најбоље приказује изложеност, однонсо (не)угроженост државе Србије.

Реч је о најчешћим заблудама и неразумевањима регионалних и међународних односа, која су присутна у нашем друштву, и код највећег дела државне и политичке елите, а која доводе до угрожавања безбедности земље. Ради се о (не)разумевању непрекиде борбе између реалполитике, „политике треунтка“ и политике моћи и силе, с једне стране, и политике етике и дијалога, „политике подређивања“, односно „политике жртвовања“ с друге стране: 1) Односи међу државама се (не)заснивају искључиво на Повељи УН и на бази поштовања међународног права, које не (и)ма примат над укупном силом и моћи сваке државе; 2) У међународним односима се (не)даје само примат политичким односима и међународном праву, (не)заборављајући на врло велики значај других аспекта и садржаја међународних односа, као што су: економски аспект, дипломатска историја, војна историја, међународне организације, колонијална владавина, ратна вештина и класична војна моћ, геоплолитика, демографија и др; 3) Све државе чланице УН иако требају да доприносе стабилности у свету, пре свега воде рчуна о опстанку, очувању и јачању властите моћи, а оне најмоћније теже проширити свој утицај намећу ћи облик и вредности свог политичког система кроз глобалну супремацију, културну и комуникацијску премоћ; 4) Мале и средње државе постепено губе свој државни и национални идентитет; 5) (Не)повредивост граница није апсолутна, посебно када се ради о границама малих и средњих држава, односно региона који су од кључне важности и геостратешких интереса водећих земаља света; 6) Потреба, или боље речено нужност политичких и војних сврставања у одређене блокове и савезе и различите облике интеграција према интересима САД, Русије и водећих земања ЕУ; 7) Непрекидна борба између униполарног и мултиполарног концепта света, са тежњом да се оствари идеја „краја историје“ и да на светској позорници победи западни концепт либералне демократије; 8) Економски интереси најмоћнијих компанија у свету и војноиндустријског комплекса, бране се и браниће се свим средствима укључујући и војна; 9) Одлучивање о светским питањима, о питањима мира и рата, измешта се из главних међународних организација и форума, као што су СБ УН, одлуке се доносе иза сцене, одлучује „светска влада“, као посебно „конспиративно“ тело недовољно познато општој јавности; 10) Скоро увек и у сваком друштву, свакој заједеници одлучивали су најјачи, „најспособнији“, одлуке су се доносиле у ужем кругу, шири друштвени консензус се наметао различитим формалним мемханизмима.

Погледајмо сада, који су то конкретни појавни облици претњи и ризика, који происходе из наведеног спектра одлика међународних односа, са којима се суочава Србија: 1) својеврсна позиција „топлог зеца“ у руско-америчком кордону, сталних притисака у погледу опредељивања за једну или другу страну, где се формално поштује, али сусштински не поштује војна неутралност Србије, где се поред главних актера САД и Русије појављују и активно делују неке земље – „амерички пиони“ који из првих редова ударају по Србији; 2) угрожавање интегритета Србије, одузимањем територије КиМ, претње интегритету и целовитости земље на Југу (општине Медвеђа, Прешево и Бујановац), па све до Ниша; 3) стезање НАТО прстена око Србије, после пријема Црне Горе у НАТО, коришћење суседних земаља – чланица НАТО савеза као предњих одреда за угрожавање интегритета Србије (Хрватска и Албанија); 4) угрожавање духовног јединства српског народа и српског етничког бића у региону, гушење институција РС и докидање уставно-правне позиције РС која јој је додељена Дејтонским споразумом; 5) реактивирање старих тема о кривици српског руководства за ратове у бившој СФРЈ, као и тема о историјским грешкама српског државног руководства, о узроцима и поводима за НАТО агресију на СРЈ, оправдавање те агресије као хуманитарне операције, ради скретања фокуса са актуелних опасности са којима се суочава Србија, која због тога поново каска за актуелним догађајима; 6) трновит пут, пут пун условљавања евроинтеграција Србије; 7) тешкоће у избору стратешког партнерства у економској сфери са појединим европским и ваневропским земљама, због економских интереса моћних западних земаља, све већи притисци на Србију због избора Кине као стартешког партнера у унпаређењу инфраструктуре и развоју тешке индустрије рударства и индустрије метала, као и због настојања енергетског повезивања са Русијом итд.

Српски политичари врло често због стварне немоћи да утичу на одлуке кључних земаља у свету, којима се креира и судбина Србије, као и због недостатка визије и одлучности да комплексном проценом и прорачуном опасности, ризика и бенефита, који могу настати повлачењем политичких потеза и доношењем одлука, ради трасирања пута будућег развоја земље, статирају и тапкају у месту.

О чему је реч. Неки наши политичари, притиснути реалполитиком ЕУ и САД, често су се бавили и баве се коментарима одређених догађаја у свету, Европи и региону и појава које се углавном тичу неких историјских реминисценција, убеђујући грађане, да су одлучни и да су визионари. А у ствари они не доносе никакве одлуке од важности за државу, јер те одлуке доноси неко други, а домаћи политичари их само (не)оправдавају, тако што их заогрну плаштом „властитих ставова“, да би се у јавности стекао утисак да они одлучују о виталним националним интересима и геополитичкој позицији Србије.

Ево којим питањима се баве, и у углавном изјашњавају наши политичари, са врло скромним ефектима:

1) Повампирење фашизма у Хрватској и неким другим европским земљама (осуда комеморације у Блајбургу, споменици усташким злочинцима, усташки покличи у Хрватској и сл.) Од хрватских власти се није могло очекивати другачије реаговање, осим инклинације ка усташтву. Ово су све стара питања и стара иконографија о којима је било речи много пута. Тачно је да се морамо сваком злу, а посебно фашистичком супростављати, али не можемо бити изненађени и „снебивати се“ и „чудити се“ шта се то дешава. Не заборавимо да ЕУ обележава 9.мај – Дан Европе, који је истовремено и Дан победе над фашизмом. Нажалост тај дан се све мање обележава као дан победе над фашизмом, а више као дан када је почело креирање нове Европе на основу „Шуманове декларације“, која би у својим темељима морала да има снажну антифашистичку поруку. Мало је чланица ЕУ, скоро да их и нема, које су биле у пуном капацитету у антихитлеровској коалицији. Много је више оних које су на разне начине, као колаборационистичке државе и режими служили Хитлеру. Не треба Србија да спашава Европу од те исте Европе.

2) Упозоравање на двоструке стандарде када је реч о односу према Србији и њеној прошлости; о агресији НАТО-а на СРЈ; ратним жртвама и колатералној штети; начину гушења оружаних побуна и борбе против тероризма (сразмерна или прекомерна употреба силе); суђења у Хашком трибуналу и примена различитих правних норми за Србе и остале; примена метода хибридног ратовања; права народа на самоопредељење и промена граница држава (свим народима бивше СФРЈ било је дозвољено право на самоопредељење до отцепљења, осим српском народу); право државе на слободан избор ступања у различите међународне интеграције, војне и политичке савезе, ускраћивање права на неутралан положај земље итд.

Међутим, треба подсетити да се не ради о никаквим дуплим или двојним стандардима, него је реч о томе да стандарди у међународним односима, као универзалне категорије и непостоје, или на њих се позивају само мали и немоћни. Стандарди се граде за сваку посебну ситуацију и они као такви, важе само за оне који их стварају и намећу другима. Зато Србија не треба да се исцрпљује на овим питањима него да своју енергију усмерава на јачање властитих моћи, пре свега економских и војних, и да изабере за савезника једну од земаља која креира ad hoc стандарде.

3) Идеја „Велике Албаније“ и полемике у вези са том идејом, ако је уопште реч само о идеји, пре би се рекло да је реч о процесу. У време када је Србији отимана територија, када је на Србију вршена агресија, када је на њеној територији стварана нова држава (квази држава Косово), скоро нико у свету није говорио о идеји „Велике Албаније“ нити је стао у заштиту интегритета и целоивитости Србије. Чак и неки српски политичари су се залагали да се отарасимо „баласта“ који се зове Косово и Албанци. Данас када Албанци прете поделом Македоније, одузимањем делова црногорске и грчке територије, јужних делова Србије изван Косова и Метохије све до Ниша, настаје опште политичко комешање, узнемиреност, претње ратом и сл. Ко у томе предњачи, опет Срби, и то са разлогом. Чини нам се да ће бити лакше повратити суверенитет на КиМ, ако се на сва звона укаже на опасност од стварања „Велике Албаније“, које може довести до рата, јер су у игри и територије и других земаља, иако се отимање српских територија наставља и неоружаним средствима.

Србија апелује на САД, на ЕУ да „смире Албанце“, да они смање територијалне и политичке апетите. Као главни аргумент наводи опасност од рата, угрожавање регионалног мира и сл. Као да заборављамо да стварање „Независне Албаније“ и „Велике Албаније“ није никада било могуће у прошлости нити ће бити могуће у будућности без албанских спонзора, некада Италије и Аустроугарске, Хитлерове Немачке, а данас САД и неких европских земаља. Р. Харадинај је само њихов гласноговорник, а албанско руководство одани и послушни „савезник“, односно вазал. „Велика Албанија“ у одређеној форми већ постоји. У будућности може бити можда још и већа. Територије Албаније и Косова су повезане на много начина, скоро као конфедерација. Истини за вољу, недостају само заједнички државни-конфедерални органи и институције, али две владе раде у врло блиској узајамној повезаности, па се многи процеси одвијају као у једној сувереној држави. Албански савезници, западне земље које су признале Косово, неће оспоравати право да се Албанија и Косово међусобно повезују у било коју врсту интеграција као две „суверене државе“. Албанцима је потребно уједињење Албаније и Косова, јер на тај начин могу лакше да се одупру Србији у покушају да поврати свој суверенитет на КиМ. Који се реално посматрано, може повратити једино војном силом. Расправа о „Великој Албанији“ потпуно је потиснула процес формирања Заједнице српских општина на КиМ, што је за Албанце у овм моменту најважније.

4) Испразне сколастике и контеплација о космичкој, универзалној, светској правди, миру у свету, спречавању ратних конфликата, регионалној стабилности, кривици за предходне ратове, од мале су вајде насупрот циљева реалполитике. Такође, мала је корист од накнадних мудровања о томе како смо били преварени и како смо ухватили у лажи оне који су попут В. Вокера и сличних, који су били само персонификација пројекта који је довео до НАТО агресије и стварања квази државе Косово. У овакве и сличне расправе укључени су и наши политичари и медији, па су тако сишли са позорнице реалполитике на којој се креирају неки нови процеси, о којима ће мо вероватно расправљати када то буде касно.

5) О миру у свету одлучују други центри и друге државе, Србија нема моћи да на то утиче. Није потребно да Србија упозорава свет на опасност од рата; на опасност од гомилања снага овде или онде у свету; на масовне војне вежбе итд. Војске постоје да би вежвбале, наоружање се производи да би се користило на овај или онај начин, да би се произвело ново када предходна генерација оружја застари и сл. Добро је да је Србија почела да води рачуна о модернизацији својих оружаних снага. Србија не изазизива регионалне кризе, али често касни у својим реакцијама на те кризе. Регионална стабилност јесте важна, мир је насушна потреба, али је безбедност државе и грађана свакако већа потреба и најважнији циљ државе Србије. Она се треба остварити мирним средствима и методама, колико је то год могуће и целисходно. Искуство нас учи да то увек није могуће. Пошто се наши политичари „јеже“ на саму помисао на рат, а истраживања показују да око „73% испитаника, грађана Србије није спремно да ратује за Косово“, онда треба урадити неку нову процену, анализу, и донети одлуке које ће бити најмање болне ради губитака, који свакако морају да се десе. Могући су територијални губици, људски губици, економски губици, стварање још веће несигурности и небезбедности државе и грађана и сл.

Какву скалу циљева и вредности реал-политике или етика-политике, треба сачинити да би се постигло жељено стање, да би се остварила компензација једног на рачун губитка другог. Ово су питања којима се наши политичари требају бавити, а не ламентиратри над прошлим догађајима, него бити активан учесник у новим процесима.

Србији је потребан поуздан савезник – сила заштитиница, која ће искрено стати на страну Србије. Потребан је иновирани реалполитички приступ, реалистична процена, прилагођавање могућностима, неискључујући морална ограничења. Најгора ће бити позиција „Буридановог магарца“ између два пласта сена, или пак некритичко пристајање на евроатлантске интеграције са онима који нас највише угрожавају и највише штете нашим виталним националним интересима. Ово је време када ја од права и правде целисходније имати моћне савезнике.

Аутор: Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Извор: Фонд стратешке културе