Имамо потенцијал, памет, чак смо и вредни, додуше кад немамо другог избора, али нам фали оно главно…
Вара се свако ко мисли да Меркелова, или њени партнери у Лондону и Паризу, имају ружичасте, оствариве планове за будућност Европе. Немају. Никада Европа није била оскуднија у великим идејама, у идејама уопште, као што је сада и годинама уназад. Излазак Енглеске из ЕУ, најава других земаља да ће урадити исто, продор радикалне деснице, последица је безидејности оних који у рукама држе кључеве будућности Европе.
Сила деструкције разара Стари континент, Балкан посебно, ево већ дуги низ година. Теоретичари и социолози политике ћуте, или млате празну сламу. Нигде једне интересантне, нове идеје, од политичара, преко нобеловаца до оне словеначке замлате Славоја Жижека. Ништа, дупло празно. У тражењу замене за одвратну дехуманизацију коју у недостатку одговарајуће формулације још увек зовемо либерални капитализам, неки бришу прашину са старих књига и упозоравају, шапатом додуше, да би опет требало прочитати „Капитал“.
А како је у Србији? Исто. Не може ни да буде другачије кад нам је та безидејна, учмала Европа узор у свему. Има, разуме се, у ЕУ држава чији је друштвено-политички систем исплетен од неколико теоријских нити, помешаних с локалним реалностима и традицијом, инспиративан, где се лепо живи али ми у Србији то не видимо, или не желимо да видимо. Ми трчимо за наметнутим вредностима савременог Запада, клањамо се златном телету.
И даље одржавамо у животу и пракси оно што нас је уништило, бацило деценијама уназад, одвело у беду. Да, мислим, уз остало, на досистички систем постављен на суровој матрици приватизације и отвореног тржишта. Како разумети да још нисмо одбацили кључне делове те „памети“? Како објаснити форсирање страних инвеститора на штету домаћих, страних производа на штету домаће производње? Има ли Србија јачи ресурс од сопствене памети? Нема. Зашто је Србин поуздан и ефикасан радник у Немачкој, Швајцарској, Аустрији…, а није у Србији? Да ли је то до Србина или до државе Србије?
Или; ако се странцима исплати да уложе стотине милиона евра у подизање продајног ланца у Србији, због чега држава Србија сама то не направи, неупоредиво јефтиније, са хладњачама и откупним станицама као саставним делом система. Да и на тај начин укочи одумирање српског села, а тржишту понуди производе по најмање 30 одсто нижој цени? Допринос државном буџету да не спомињем.
Или; чему трагање за некаквим новим концептом образовања када је ваљда и последњем разумном становнику ове земље, старијем од 40 година, јасно да је бивша држава, Југославија, имала готово савршен систем образовања. Очистимо тај систем од политике, и добићемо оно о чему сањамо.
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести: Ратко Дмитровић