Рођен 22. 12. 1934. године у селу Ушивац, код Кнежице, општина Козарска Дубица, живи у Бањој Луци
Свједочи:
Сјећам се сеоске козарачке куће у којој сам рођен. Имао сам 1942. године осморо браће, мајку и оца. Идиличан сеоски живот и наше дјечије игре прекинуо је позив на опште бјежање, јер, неке усташе пале села и убијају народ. На брзину је мајка спаковала шта је могла и заједно са осталим сељанима и са нама упутила се у збјег на планину Козара. На Козари сам први пут схватио да људи гину од некаквих метака и граната, што ја прије тога нисам нигдје чуо ни видио. Лутали смо по Козари са циљем да избјегнемо заробљавање. У међувремену, пошто је моја мајка била носећа, породила се у збјегу на Козари и тада смо добили сестрицу, коју смо назвали Љепосава. Један дио збјега са Козаре је успио да се пробије према планини Грмечу уз велике губитке бранилаца, а други дио је остао у обручу хрватско–њемачких јединица. У том хаосу сам изгубио контакт са породицом и био сам ухваћен од стране некаквих војника које сам први пут видио. Пјешке са осталима спроведен сам у логор Стара Градишка.
У Старој Градишци смјестили су нас у некадашњу казниону (зидане просторије) дупке пуну цивила, тако да се није могло ни сјести, ни лежати. Једнога дана извели су дјецу у двориште, које није било посебно чувано од стражара. Постројили су нас и појединачно питали за име и презиме, вјеру, оца и мајку, односно из ког смо села. По властитим нахођењу војника вршено је одабирање. Направљене су двије групе дјеце. Ја сам био сврстан у једну групу, а нисам знао зашто служе групе. Кад је мене испитивао усташа, рекао је: „Знам ти оца!“ Сврстао ме у другу групу, а једног дјечака, мог узраста, који је стајао до мене, оставио је у тој групи. Затим су ту групу одвели изван зидова логора према ријеци Сави. Ја сам био љубоморан што и мене не изводе из логора па сам се криомице извукао из логора и пратио шта ће бити са том групом. Тада сам видио да су их одвели на обалу Саве и ставили испред мање гомиле савскога шљунка. Преко пута лежала су двојица уз митраљезе и почели пуцати по тој дјеци. Тада сам видио у оном дјечаку себе и схватио да сам могао бити на његовом мјесту. Вратио сам се у логор, јер другдје нисам имао куд. У том логору сам био неко вријеме. Не знам тачно колико, јер нисам имао представу о времену.
Једног дана дошли су камиони у двориште. Све су нас угурали у камионе и возили уз ријеку Саву, све док нисмо дошли до Јасеновца (што ја у том тренутку нисам знао). Када смо ушли кроз капију логора, видио сам много људи, жена и дјеце, старих и младих, углавном у сеоској обући и одјећи. Схватио сам да су то људи из мог краја, па сам се почео распитивати за моју браћу, мајку и сестру. Након неколико дана угледао сам мајку у групи са осталим логорашима, а у наручју је држала нашу сестрицу – дојенче, бебу. Сусрет је био дирљив. Ту сам затекао и неколико браће, али не све. У том логору свакодневно је долазило до пуцњаве, а то је значило да је угашен нечији живот или су се чули крици и кркљање од клања, што је било врло тешко избјећи да се види или чује. Живио сам под тим утисцима. Иживљавање логорских џелата било је различито; како је коме падало на памет. Између осталога са задовољством су отимали малу дјецу – бебе од мајки, што, наравно, мајке нису дозвољавале, па је долазило до физичког (насилног) отимања. То је изазивало стражаре на разне врсте иживљавања и најбруталније злочине. Тако се десило и са мојом мајком, Јованком, која је иначе била врло храбра жена и физички веома јака. Кад су јој усташе хтјели отети дијете, она се с њима похрвала једном руком тако да их је пообарала на земљу. Сјећам се како су пали у водене локве, у блато. То је разбјеснило групу усташа, скочили су на њу, савладали је, отели дијете. Један је усташа сестрицу бацио у ваздух, а други је дочекао на бајонету и тако је јадна сестрица завршила свој кратак живот. Мајку су држали, док један није пришао са ножем, расјекао сеоску кошуљу и одсјекао јој дојку. Ја сам морао са групом логораша то да посматрам. Неколико усташа је проматрало нашу групу да види да ли ће неко да реагује, односно да нема неко од родбине, да би и њега одмах ликвидирали. Један од логораша, који је знао да ми је то мајка, стајао је иза мене и ставио ми руку преко уста да не би крикнуо и тако се одао да ми је то мајка и сестра, што би значило и мој крај. Након таквог злочина морао сам да избјегавам било какво окупљање. Скривао сам се гдје год сам знао да не би био на оку неком усташи. У том, мом „шетању кроз логор“, гледао сам како људи, млади и стари, раде на изградњи насипа носећи земљу и камење својим рукама и уграђују у насип. То су биле непрегледне колоне које су ишле у два смјера. Видио сам како изнемогли људи падају на кољена и покушавају се придићи под теретом, али их је спречавала усташка кама или метак. Убијали су их на лицу мјеста, јер више нису били потребни и одмах су их уграђивали у насип. Кад данас ходате тим насипом, знате да је армиран великим бројем логорашких костију. Гледао сам како су скелом превозили велики број људи са наше стране на другу обалу Саве. На повратку скела је увијек била празна, што ми је било чудно. Касније сам дознао да су људи превожени преко Саве вођени на масовно убијање. Укопавали су их у масовне гробнице. То мјесто зове се Доња Градина. На рубовима јасеновачког логора који је опасан жицом налазиле су се високе стражаре на којима су били постављени митраљези за одбрану логора, највјероватније од партизана и они су у случају потребе дизали узбуну ручним сиренама. Тада би сви тако наоружани ишли на одбрану логора. Једна од забава и иживљавања стражара у логору била је вјежба „циљања“. Они су вјежбали прецизно гађање на логорашима. Радили су то на сљедећи начин: Натјерали су логораше да на један забијени дрвени стуб свежу бодљикаву жицу па је обмотају испод пазуха неког логораша или логорашице, нанизаних једни до других, па онда неко дијете, тако све наизмјенично до сљедећег стуба гдје се та бодљикава жица учврсти. Усташе би уз весеље и смијех и разне опкладе договарали ко ће у кога пуцати, гдје ће их погодити. Али нису пуцали у дјецу тако дуго док одрасли не буду убијени и остану да висе на бодљикавој жици и на тај начин је затегну, а дјецу одигну од земље што узрокује њихово вртење и страховите дјечије крикове од болова забодене бодљикаве жице у тијело дјетета. Кад престану дјечији јауци, значи да је посао завршен. Тада се пресијеку крајеви бодљикаве жице код стубова, побијени одвуку до Саве и баце у ријеку. Ја сам био у сљедећој групи гдје сам требао бити везан на бодљикаву жицу. Дошавши на ред, изгубио сам осјећај страха и било какве реакције. Имао сам осјећај тоталне апатије од онога што сам доживио гледајући и знајући да то и мене чека. Неколико њих је било већ омотано бодљикавом жицом и требао сам и ја бити везан, али у том тренутку зачуле се сирене и пуцњава митраљеза са стражарских мјеста, па су све усташе отрчале да бране логор. Тако смо ми остали живи. Ја сам побјегао међу зграде у самом логору и нашао један пољски WЦ у који сам се увукао. Ту сам се притајио да ме не нађу. Пуцњава је трајала једно вријеме, а онда су се чули страховити масовни јауци, појединачна пуцњава. Осјетио се један општи хаос у логору. Ја нисам смио да изађем из свог „скровишта“. То је трајало до дубоко у ноћ и нисам смио да се опустим, јер би пао у фекалије, а ако изађем, бојао сам се да ће ме заклати. Пред зору све се стишало и у прво свањивање ја сам се некако извукао онако сав укочен из свог „склоништа“. Упутим се према згради у којој сам пребивао. Код врата се затекао неки усташа и питао ме, гдје сам ја то био. Нисам му слагао већ сам рекао да сам био у клозету. Отворио ми је врата од зграде гдје су били логораши, шутнуо ме ногом и ја сам пао међу логораше. Логораши су ме питали када сам и којим транспортом стигао. Тада сам видио да нема никог познатог у тој згради, да су сви побијени. Касније сам дознао зашто је стража дигла узбуну. Разлог је била сеоска крава, која се у грмљу напасала, а усташа је мислио да се то приближавају партизани. Тако ми је крава спасила живот.
Храна у логорима била је од остатака опратих казана, гдје се прије кухала храна за војску. Након одређеног времена, појавиле су се усташе и покупили сву дјецу на један простор и почели су да нам пријете, да од овог тренутка не смијемо ништа говорити, на никаква питања не смијемо одговарати, јер ко год буде проговорио, биће одмах убијен. Дјеци није требало два пута говорити, ионако су била преплашена. Сутрадан, поново смо били окупљени на истом мјесту. Тада су у логор ушле групе људи и жена у бијелим мантилима. Дошли су до нас, гледали нас, питали нас свашта, а ми смо само ћутали. Нико ништа није смио да каже. Прегледали су нас, некима су пружили помоћ у облику завоја. То је био Међународни црвени крст, који је дознао да се у логору налазе и дјеца, па су наредили да дјеца морају бити одвојена од логора. Да би нас „хигијенисали“, усташе су нам наредиле да се скинемо голи, па су нас почели „купати“ са ватрогасним шмрковима. Тако мокрим су давали по кошуљу, коју смо обукли. Мени је кошуља била до глежњева. Онако мокре су нас угурали у отворене камионе и одвезли у Сисак, гдје је вршена селекција по узрасту. Дјеца приближне старости, око 14 до 16 година, транспортована су у Њемачку на рад, дјеца од 10 до 14 година су послата широм Славоније по хрватским селима да раде као робови, а сви млађи од 10 година су стављени у возове са „Г“ вагонима, која иначе служе за транспорт стоке у које сам и ја доспио. Кренули смо према Загребу. Путовали смо три ноћи и три дана тих шездесет километара, затворени без воде и хране. У Загребу смо били један дан на споредном колодвору уз усташку стражу. Захваљујући Црвеном крсту, који је дознао за тај транспорт, вагони су отворени, па су дјеца прихваћена, која су била жива или давала знакове живота, а болесна и изнемогла транспортована у заразну болницу на лијечење. Велики број дјеце је у вагонима умро од глади, жеђи и болести. Љекари су прегледали дјецу и за коју су утврдили да су здрава, усташе су стрпале у камионе и одвезли у дјечији логор Јастребарско. Ја сам био на лијечењу у тој болници 22 дана и као опорављен предат усташком редарству. Они су ме неким камионом пребацили у логор Јастребарско.
У том логору су била само дјеца узраста од најмањих до мога узраста. Логором су владале часне сестре у сарадњи са католичким свећеницима. Они су имали намјеру и задатак да прекрсте дјецу са православља на католицизам, тако да су нас свако јутро спроводили у неки хангар који је служио као католичка црква, гдје су вршене мисе и покрштавање уз сталну контролу и притисак часних сестара, које су „немирну дјецу“ изводиле из те тзв. цркве и немилосрдно по голом тијелу тукле шибама умоченим у сирће или слану воду. Та дјеца уз крикове и јауке су добивали отворене ране, које се нису лијечиле, већ су се загадиле. На тај начин велики број дјеце је умро у мукама. Сваки прекршај њихових правила се кажњавао батинама или не давањем хране. Тако на примјер, због тешких услова живота, дјеца би се по ноћи унередила што би било кажњавано на описани начин. Из тих разлога дјеца би спавала на смјену да им се тако шта не догоди, па тако ненаспавана кад оду на мису, задријемају и заспу што би опет часне сестре кажњавале батинама.
Умијеће преживљавања у Јастребарском било је бјежање од часних сестара и сакривање. У таквим околностима сам био око годину дана. То памтим по томе што сам преживио зиму и поново љето.
Једног дана дошла је нека камион–цистерна у круг логора па су нас ти возачи звали да уђемо у цистерну са задње стране гдје су била врата: „Ајте дјецо, водимо вас кући мамама и татама!“ дјеца су наивно појурила, гурала се и тукла ко ће ући у цистерну да побјегну од овог зла. Када се цистерна напунила, они би затворили врата, упалили камион и отишли из логора. Викнули су прије одласка: „Вратићемо се ми по осталу дјецу!“ И стварно, након неког времена, поново се појавио камион и обавио је исти посао као и раније. Ја нисам хтио да улазим у ту цистерну из простог разлога што знам да су ми мајку убили у Јасеновцу, а да ми је тата у партизанима, па ме немају куда одвести, што ми је и спасило живот, јер су сву ту дјецу, која су била у цистернама, након изласка из логора, угушили са отровним гасом, које су пуштали у цистерну. Дјецу су, затим, избацили у неку ријеку која је била у близини. То смо касније дознали.
Једног дана су ме, не знам из којих разлога, смјестили у камион са још тридесеторо дјеце и одвезли у Загреб. Довезли су нас у улицу која се зове Илица, близу раскршћа са Кљајићевом улицом. Ту је био логор само за дјецу за коју су усташке власти дозвољавале да их могу грађани Загреба посвајати. Морали су потписати изјаву да ће дјеци промијенити име и презиме и наставити са католичким васпитањем.
Власт је тај логор назвала Прихватилиште дјеце бандитског терора. На тај начин се искупљивала пред свјетском јавношћу како брину о страдалој дјеци. У том логору сам се упознао са мојим вршњаком који се звао Бошко. Ми смо се као другови завољели и бринули један о другом. Пошто сам се ја тешко разболио и имао истовремено неколико тешких болести (био сам пред умирањем), нисам могао ићи по храну, па је Бошко дијелио своју храну са мном. Пошто су дјеца дознала да грађани долазе по њих и да их воде у своје куће, свако је желио да побјегне из логора, па тако и ја.
Једног дана у јесен 1944. године сједио сам у дворишту и гријао се на сунцу. У једном тренутку сам осјетио да нема више сунца и погледао сам који је разлог. Дигао сам главу и видио у тој мојој агонији лик лијепе жене, која је имала на глави свилену мараму и гледала у мене. У тој мојој муци помислио сам да ми је то мајка, па сам јој рекао да ме води одавде или ћу умријети. Та жена ме узела у наручје, јер нисам могао ходати, и однијела ме до капије гдје се морала пријавити да је узела дијете. Тада сам ја схватио да ме та жена узима себи и да ми то није мајка, а усташа на портирници ме питао: „Хоћеш ли ићи са том тетом?“ Ја сам рекао да нећу, ако не узме и Бошка. На то ће усташа тој жени:
„Има мали право. Он ће умријети за који сат, па ћете имати проблема са сахраном. Отиђите доље и узмите здраво дијете!“
Она је понијела мене назад међу дјецу и питала ко је Бошко. Ја сам јој показао. Она је узела њега за руку, мене држала на рукама и обојицу извела из логора. Бошка је дала на усвајање својој пријатељици у комшилуку, а мене је задржала код себе. Позвала је љекаре да ме покушају спасити. Њен муж је био грађевински инжењер. Звао се Стјепан Новаковић, родом из Новске. Помајка се звала Бланка Новаковић. Касније сам дознао да је она осим нас двојице из логора узела још седморо дјеце и дала их својим пријатељима да их усвоје. Они нису имали дјеце па су мене посвојили званично и добио сам име Новаковић Војко. Објаснили су ми да је Војко више хрватско име, а Гојко више српско. Рекли су, када не буде више усташа, да ће вратити моје име, а имена су слична. Захваљујући мојој природној грађи и отпорности организма, уз велику бригу и пажњу мојих нових „родитеља“ и љекарску његу, успио сам се брзо опоравити тако да сам већ 8. маја 1945. године, трчкарајући дочекао нашу војску која је ослободила Загреб. Те године у јесен пошао сам у основну школу која је тада трајала четири године, па затим у нижу гимназију, а онда сам се уписао у техничку школу.
Однос породице Новаковић и њихове родбине према мени био је коректан, вјероватно и суздржан све до дана када ме је пронашао мој отац. Након утврђивања очинства дошло је до драме да ће ме изгубити моји нови „родитељи“. Мој отац је рекао: „Ја сам њега створио, а ви сте га поново родили. Он је мој колико је и ваш!“ То се десило у јесен 1948. године. Од тог дана сам преживљавао веома тешке психичке тренутке због тешког психичког малтретирања, а по неки пут и физичког од стране помајкине фамилије. Напомињем да је моја помајка била веома богата, да је имала огромну вилу, у којој сам и ја живио, и друга имања. Она је имала и двије млађе сестре које су такође биле веома богате, јер им је њихов покојни отац подједнако расподијелио своје богатство. Пошто моји нови „родитељи“ нису имали дјеце, а пронашао ме отац из Босне, сматрали су да ја више нисам њихов и хтјели су по сваку цијену да ме разбаштине и укину посињење, како не би наслиједио то имање.
Ја то, наравно, нисам разумио нити сам ја волио и поштовао нове родитеље ради богатства, него из љубави и пажње. Кад сам схватио да је у питању насљедство, мене се то насљедство згадило, а и нисам могао разумити тако понашање људи према насљедству.
Током 1954. године мој поочим Стјепан је умро од рака на плућима, тако да нисам имао више ни његову заштиту, а помајка није имала снаге да се бори против родбине. Напомињем, да су моји нови „родитељи“ мене водили у православну цркву у Загребу, која се налази на Цвјетном тргу и нису ме ничим однародили од моје вјере и крвне родбине, а отац ме је редовно посјећивао.
Схвативши да нећу ни ја издржати битку са помајчином фамилијом око насљедства, а већ сам напунио пунољетство, уз два свједока отишао сам у општину Чрномерец и повратио своје рођено име и презиме и сам сам се разбаштинио. На тај начин сам се ријешио проблема насљедства и отишао из Загреба.
У јесен 1957. године добијам телеграм од мог пријатеља Бошка да је умрла моја помајка, коју је и он волио и обавијестио ме о дану сахране. Одмах сам возом отишао у Загреб, а пошто сам имао кључ од куће, а улаз у кућу је чувао огроман, веома опасан пас, који је мене познавао и одмах се мазио и скакао на мене. Онда сам покушао откључати врата са намјером да узмем црно одијело да могу сутрадан ићи на сахрану. Кључ није пасао у браву, јер је родбина – сестре и зетови помајке -провалила у кућу, промијенила браве и уселили се. Кад су чули да неко покушава да отвори врата, појавио се на прозору један од зетова и питао ме: „Госпон, кога тражите?“ Правили су се да ме не познају иако смо се знали око 10 година, са циљем да сам ја неки странац који хоће да провали у кућу и пријетили су ми да ће звати милицију. Мени стварно није било до оваквих глупости, јер сам био утучен због смрти помајке, која ме је вољела као своје дијете, а и ја њу. Тада сам констатовао да ме пас препознаје, а фамилија не, што је мизерно и „глембајевски„. Отишао сам код пријатеља који су имали јак утицај у друштву и пожалио сам се на понашање фамилије, јер су они запријетили да ми неће дозволити да дођем на сахрану. Бојали су се да ћу ја имати право на насљедство. Ја сам позајмио одијело код пријатеља Бошка, сутрадан отишао на сахрану коју су обезбеђивали тадашњи агенти и униформисани милиционери тако да сам ја био први иза ковчега помајке.
Након сазнања фамилије да сам ја још 1954. године вратио насљедство у њихову породицу, они су ме звали и говорили како сам ја добар, како сам ја фин и поштен и признали су да су гријешили према мени. А да сам другачије поступио, можда би као Хрват вјероватно пуцао по Србима у прошлом рату, што ми личи на јањичаре. Зато ми је драго што немам ни насљедства, а остао сам оним како сам рођен – Србин.
Када су наступиле године распада Југославије и поновно оживљавање усташтва у Хрватској, јавио сам се као добровољац у ЈНА са јединим циљем да се заустави повампирено зло. Судбина је хтјела да су ме распоредили у Десету дивизију под руководством пуковника Јосовича, који је имао задатак да ослободи Јасеновац. Тако сам 1991. године учествовао у ослобађању Јасеновца са ударном групом. Напоменуо бих само један детаљ, а то је да су усташе на фасади српске цркве написали: „Ми нисмо дирали вашу, а немојте ни ви нашу!“ У прогоњењу усташа из Јасеновца дошли смо до раскршћа са којег се јасно видјела католичка црква са звоником и објектом, на удаљености од педесетак метара, а на стотињак метара низ улицу према Новској ишао је тенк у фази повлачења, чија је цијев била окренуте уназад. Имао је нацртану шаховницу. Тенк је изненада стао и окренуо цијев, не на нас него на торањ католичке цркве и са двије гранате срушио торањ, а са трећом гранатом саму црквену зграду. Затим је пуним гасом појурио према Новској.
На тај начин хтјели су показати како су они сачували нашу православну цркву, а преваром извјештавали међународну јавност како су њихову цркву срушиле јединице ЈНА. Да нисам био присутан том догађају, могло би се тумачити како год ко хоће и како му је погодно, али чињенице и лично свједочење говоре праву истину, а то је да су порушили њихову цркву.
Формирањем Републике Српске Крајине нисам имао потребе више да будем у ЈНА па сам се вратио кући. Међутим, кратко иза тога појавиле су се борбе у Босни и Херцеговини са истим, односно сличним намјерама као и у Хрватској, с тим што су овдје умијешане три вјере и настао је грађанско-вјерски рат у којем је најтеже пролазио обичан човјек. Поготово онај човјек који је вјеровао у правду, поштење и мултиетичност. Видјевши шта се дешава на Купресу и да се то шири према Јајцу и Бањој Луци, а да су муслиманске зелене беретке по другим дијеловима Босне и Херцеговине са великим жаром палиле и убијале невини српски народ, одлучио сам, да се поново, добровољно јавим у војску Републике Српске, гдје сам био распоређен за команданта хаубичког дивизиона 122 мм. На Мањачи смо вршили обуку мобилисаних војника, а највише је било Срба. Било је и Хрвата и муслимана, Рома и Јевреја, који су са пуно елана прихватили борбу против неправде и схватили да се боре на правој страни, јер српска војска није нападала да освоји већ да одбрани српска села и градове и грађане који су с њима живили. То значи да је војска Републике Српске била ЈНА у малом. Послије обуке на Мањачи мој дивизион је подијељен на батерије које су биле придодате на Возућу код Добоја на брдима изнад Јајца и у Доњи Вакуф. Било ми је отежано руководити на три различите стране, али сам успијевао. Највише борбених задатака прије операције на Јајцу, имао сам на терену Доњег Вакуфа у зони 19-те бригаде, чији је командант био пуковник Бранислав Грујић. Задатак ове бригаде био је прихватање српског становништва, које је успијевало да се пробије из Травника, Турбета и Бугојна. Српски живаљ је напуштао своје куће и имања да би спасио живу главу од муслимана и Хрвата. У тим данима 1992. године, у јединицама Војске Републике Српске било је много војника који су били чак фанатично огорчени на злодјела, која су почињена над њиховим породицама, па су били увијек спремни на исхитрену реакцију, односно, били су брзи на обарачу. То је требало дисциплином и политичким радом убјеђивати да се не врше одмазде већ да се војнички ослободе територије и грађани који су били по логорима или гетима у појединим градовима и селима од стране босанских усташа и муслимана.
Једнога дана, док сам сједио с командантом у команди, јављено нам је да се у селу Оборци испод Комара налази педесет двоје изнемоглих жена, дјеце и стараца – муслимана, који су лутали по шумама бјежећи од ратног зла. Са командантом сам одмах отишао на лице мјеста и затекли смо те јаднике у великом страху за свој живот. Били су и опкољени нашим војницима, а они нису знали шта да раде са њима. Командант је пред свима наредио да се ја побринем за њих, а пошто је знао угрубо моју прошлост, имао је повјерења у мене. Ја сам размишљао шта је најпаметније учинити. Шетао сам испред њих и тада сам погледао у дјецу која су са страхом гледала у мене и то са истим оним страхом у очима који сам ја имао у хрватским логорима смрти. За тренутак ми је кроз главу прошла сва моја голгота и сва зла која сам видио и осјетио. Тада сам одлучио да позовем екипу војних љекара и санитарног особља, да изврше преглед и залијече ране невиној дјеци и тим јадницима у димијама и шалварама. Наредио сам војној пекари на Комару да пошаље сто комада хљеба за изгладњеле, а војницима сам наредио да оставе пушке и да ухвате лутајуће краве по ливадама, да их доведу и да се изврши мужа крава, те да се дјеци да млијеко. Ја сам се упутио преко Комара до Турбета, које је било у муслиманским рукама, гдје сам на граници разграничења са бијелом заставом позвао њиховог одговорног из Турбета. Дошао је неки резервни капетан, по мојој процјени просвјетни радник, наравно муслиман, којем сам рекао да имам педесет двоје муслимана жена, дјеце и стараца, а да он из Турбета нађе педесет двије српске особе – исто тако жена, дјеце и стараца да би сутрадан извршили размјену цивила. Он ми је одговорио да је то поштено, али да он не може одлучити, већ командант који се налази у Травнику и да ће ми сутра у подне одговорити. Сутрадан у подне ја сам довео муслимане на размјену, а онај капетан је дошао са наоружаном војном пратњом и предао ми је комад папира који је уствари био откинути комад од вреће од цемента, на којем је писало сљедеће: „Ви радите са нашима шта хоћете, а ми знамо шта ћемо са вашима!“ У потпису, командант из Травника и печат команде. Тог тренутка сам одлучио да ја предам муслимане, рачунајући да ће бити, у најмању руку, коректнији према Србима у Турбету (насеље Воћњак). Примијетио сам да је том капетану било јако неугодно, али није смио примити те муслимане, па је наредио својој патроли да пуца преко глава муслимана да их заустави и да не пријеђу у Турбе. Схвативши шта се дешава, ја сам наредио мојим војницима исто тако да пуцају са леђа преко глава муслимана да их тако приморам да оду у Турбе, а што су они и жељели. Ватра са муслиманске стране је била све слабија, јер нису могли пуцати по свом народу и на крају је престала. И ми смо престали пуцати, тако да су сви муслимани прешли живи у Турбе. Кад сам се враћао према својим положајима, схватио сам да сам исправно поступио, јер да сам нанио било какво зло муслиманским недужним цивилима, не би био ништа бољи од усташа и новопечених балијских јединица.
Завршио сам Школу резервних официра – Земаљска артиљерија у Задру 1957. године.
Хтио сам наставити са школовањем, односно студирањем, али ми је давалац стипендије – Републички савез бораца, дао до знања да има још много ратне сирочади које треба школовати. Речено ми је да сам школован довољно и да могу радити и стварати.
Радио сам у струци електротехничара, прво у Руднику Какањ, затим у Руднику Бања Лука, у Електродистрибуцији Бањалука и Тузла, у Грађевинском предузећу „Техника” – Тузла у „Нафтагасу“ Нови Сад и Заводу за студије и пројектовање Бања Лука, гдје сам се и пензионисао. Када сам радио у Грађевинском предузећу „Техника“ – Тузла, уписао сам ванредно Електротехнички факултет у Љубљани, а наставио студирати у Загребу. Као пројектант у Заводу за студије и пројектовање направио сам неколико хиљада озбиљних пројеката, фабрика, јавних објеката, установа и болница, школа и стамбених зграда.
Оженио сам се тек у Бањој Луци и стекао кћерку Наташу, која је завршила архитектуру у Београду и има своју кћерку Ирину – моју унуку.