Морам признати да хрватске сајтове и штампу не пратим, сем ако, са време на време, не примим неки прилог као овај, од једног мог пријатеља из Загреба. Скренуо ми је пажњу на текст, који је објављен на сајту: http://www.portalnovosti.com/meso-i-kultura . Чланак је написао Виктор Иванчић.
Ево што тај новинар пише о делу Миле Ломпара: «Југoслaвeнскa зajeдницa знaчилa je прeстaнaк рaдa нa српскoм културнoм интeгрaлизму. Koмунистички кoнцeпт зaдao je смртни удaрaц српскoj културнoj идejи. Koмунизaм je oдњeгoвao пoсeбaн тип ‘пoстхришћaнскoг’ чoвjeкa, чoвjeкa бeз сaвjeсти. Aмeрикaнизaм и eурoпejствo, будући дa тeжe ‘унификaциjи jaвнe свeсти’, уствaри су интeрнaциoнaлнe вaриjaнтe кoмунистичкoгa титoизмa. Хрвaтскa културa je трaдициoнaлнo нeприjaтeљскa прeмa Србимa и српскoj култури. Суживoт Хрвaтa и Србa у oснoви je нeмoгућ, a учињeн je oчиглeднo нeмoгућим нaкoн Jaсeнoвцa.»
Тако почиње новинар свој текст, верујућу да је овиме дао суштину мисли Миле Ломпара. Пошто сам прочитао «Дух самопорицања», одмах ми је постало јасно да Иванчић пише неку врсту рецензије те књиге, а да ју уопште није прочитао. Или је није разумео. Но, пошто ништа од цитираног не може да се нађе у «Духу самопорицања», онда једино моје објашње гласи, да је хрватски новинар злонамерно кривотворио основне мисли аутора из Београда. Ништа, наиме, од овога што је новинар www.portalnovosti.com цитирао нема у Ломпаровој књизи. Словом, новинар је просто фалсификатор.
И сада, као да Иванчићу није довољно што није коректно пренео цитате из «Духа самопорицања», он тријумфално закључује следеће: «To су сaмo нeкe oд бaнaлних нaциoнaлистичких jaдикoвки штo их je Mилo Лoмпaр, прoфeсoр нa Филoлoшкoм фaкултeту у Бeoгрaду… и свaкaкo нa рубу дoбрoгa укусa нa њих сe oсвртaти – пa тo oвдje чиним с мрзoвoљним eнтузиjaзмoм нeкoгa ткo дугим штaпoм чисти дрeк с ђoнa oд ципeлe у кojoj je, eтo, принуђeн дaљe хoдaти – jeр их тaj двoглaви пaпaгaj у oрлoвскoмe гниjeзду вeћ гoдинaмa нeумoрнo пoнaвљa, joш oткaкo je сaстaвиo свojу књигу ‘Дух сaмoпoрицaњa’ и oткриo пoгубни учинaк ‘дeнaциoнaлизaциje’ нa српску културу.»
После ових речи, човек који је лепо васпитан и просто поштује основна правила цивилизованог понашњања, не преостаје друго, него да споменути чланак са сајта www.portalnovosti.com баци тамо, где му је и једино место: у корпу за отпатке. Или, како чланкописац сам предлаже, да читалац «дугим штaпoм чисти дрeк с ђoнa oд ципeлe“. Јер овом хрватском новинару не пада на памет, да бујицу увредљивих речи које је он упутио на адресу универзитетског професора, могу да се преокрену против њега самог, против Иванчића?
Ко је Мило Ломпар? Он је не само професор Београдског универзитета, већ аутор бројних књига и студија, која се баве питањима српске и европске литературе. Он у свету важи као један од најбољих познавала две велика српска песника и писца: Његоша и Црњанског. Написао је и неколико веома интересантних есеја и путописа.
А ко је Виктор Иванчић? Морам признати да сам за ово име први пут чуо тек данас, читајући овај члнак. А после ових неколико реченица што сам прочитао, признајем, нема неку велику жељу да се подробније упознам са његовим новинарским опусом. Ово ми је сасвим довољно. Или, како Ломпар у једној другој књизи каже, да је реч о „самозаљубљеним злим кловновима“. Овај опис блиставо одговара и лику овог хрватског новинара. Он срамно бежи да се суочи са аутентичном мисли, како је изложена у „Духу самопорицања“. За читање потребан је, најзад, известан интелектуални напор и истрајност. Иванчић ове квалитете очевидно не поседује.
«Дух самопорицања» има седам стотина страна, и није лако да се чита, но вреди бити упоран. Речју, по мом скромном мишљењу, то је можда најважнија српска књига, односно те врсте литерарно-политичког есеја, која се у последњих, рецимо, десет година штампала на српском језику. Зато ме не изненађује да је књига за тако кратко време доживела шест издања. Овај мој прилог написао сам, разуме се, не да браним Мила Ломпара. Њега најбоље бране, ево, шест издања «Духа самопорицања». Пишем превасходно због тога, јер је објављен у листу, у коме стоји:
Издaвaч: Нoвoсти. Зa издaвaчa др. Mилoрaд Пупoвaц. Глaвни урeдник Никoлa Бajтo. Tjeдник Нoвoсти: Издaвaч: Српскo нaрoднo виjeћe. Aдрeсa: Људeвитa Гaja 7, Зaгрeб, Хрвaтскa.
Узех перо у руке, наравно, не због тог хрватског новинара, већ због Срба у Загребу, – а зато и дадох овом мом тексту и тај наслов, – и питам се: Како је могуће да овај чланак, – који се, како сам показао, једино одликује простаклуком и примитивношћу, – буде објављен на сајту, у коме стоји да је издaвaч: Српскo нaрoднo виjeћe из Загреба? Да ли се тиме желело да се компромитују људи који води овај сајт, Пуповац и Бајто, али и само С.Н.В? Или је главни уредник просто са „неког високог места“ у Загребу примио диективу, да мора објавити чланак овог хрватског новинара?
Извор: NIKOLAZIVKOVICBLOG