У Амбасади Србије у Лондону отворена је изложба о страдању ливањских Срба, аутора Вељка Ђурића и Радована Пилиповића.
У петак 27. јануара, на празник Светог Саве а у оквиру обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста, у Лондону је отворена изложба ”Срби Ливањског поља – Трајање кроз векове”.
Ова изложба је отворена у просторијама Амбасаде Републике Србије, у организацији саме Амбасаде и Удружења Огњена Марија Ливањска.
Изложба, која је већ приказана јавности у Београду, Бања Луци и Новом Саду, бави се успоном српског становништва Ливањског поља од краја 18. века па све до почетка Другог светског рата. Успостављањем Независне Државе Хрватске, српски народ у овим крајевима доживљава велика страдања. Покољи усташа су почели почетком јуна 1941. године и достигла свој врхунац крајем јула и почетком августа месеца исте године, у данима око Огњене Марије. У овом периоду, побијено је преко 1600 ливањских Срба, како жена и мушкараца, тако и великог броја деце, од којих неки нису имали ни годину дана. Осим приче о страдању, изложба приказује и истрајност живота српске заједнице на овом пордучју након Другог светског рата.
Окупљене у Амбасади Републике Србије, њих 60-ак, међу којима неколико амбасадора и владика Британско-скандинавски Доситеј, поздравио је Амбасадор Огњен Прибићевић. Захваливши се свима који су дошли да посете изложбу, истакао је важност неговања сећања на све невине жртве Другог светског рата. Окупљенима је представио и Буду Симоновића, новинара и публицисту из Подгорице и аутора књиге Огњена Марија Ливањска.
У овој књизи, објављеној 1991. године, након чега је доживела шест издања и преведена на енглески језик, представља сведочења оних који су преживели тешка страдања у Ливањском пољу током 1941. године. У свом обраћању, г. Симоновић је окупљенима дочарао све страхоте и муке о којима су сведочили преживели. Пре свега, споменуо је јаму Равни Долац, у коју је живо бачено више од 200 жена и деце. Међу њима, било је и 14 њих који су након 45 дана живи извађени из ове јаме.
Симоновић није пропустио ни да истакне светле примере у оваквим злим временима, спомињући причу о усташком жандару Винку Томашу, захваљујући коме је ових 14 страдалника извађено живо из јаме Равни Долац.
Осим приче о страшним страдањима, Симоновић је испричао и једну светлу причу о упорности и истрајности живота.
– Почетком Другог светског рата, у селу Рујани крај Ливна живео је Маркица Бошковић. Уочи усташких покоља, комшија Хрват га је упозорио да се зло спрема. Сматрајући да нико неће дирати жене и децу, Маркица се склонио у планину. Када се ситуација смирила, Маркица се вратио својој кући, коју је затекао пусту – усташе су му убиле жену и седморо деце. Видевши празну кућу, Маркица је данима размишљао о освети. На крају је ипак схватио да му освета неће донети добро, и да је највећа освета живот – поново се оженио и створио шесторо деце којој је дао имена своје страдале деце.
Извор: Удружење Огњена Марија ливањска
Везане вијести:
У Новом Саду отворена изложба „Срби Ливањског поља …
Удружење Света Огњена Марија Ливањска: Срби Ливањског поља