25 година од рушења Саборне цркве у Мостару: Ко сачува истину у вјери, храмови ће њега походити…

17. јун 2017.-ог љета од Христовог рођења. Пријатни повјетарац са Дунава пробија се у ноћи и одгони ми сан. Сличан ваздушни завијутак од врхова Вележи на овај дан 1992. разносио је прах највишег звоника у Херцеговини.

Из праха си подигнут, у прах ћу те вратити, закон је милости Господње.
До уздизања куполе Светог Саве на Врачару, била су то српска православна звона најближа небу.

Од часа када је освештан, Саборни храм Свете Тројице у Мостару, постао је најгордији српски олтар у Херцеговини. Чувао га је иконостас са 44 света лика.
Ко год би се од православног херцеговачког милета упутио у Мостар, љекару, суду или неком другом чуду, свратио би и до Саборне цркве на Бранковцу да се очима напоји љепотом и славом, Господа ради.

А Бранковац још од пустог вакта турског и нагле српске омоћалости када су се и набрали Шантића и Ћоровића чардаци и магазе, био је одвећ православна чест мостарске вароши. Како је и српски пјесник писао на тој лијевој обали Неретве увијек се осјећао барут хајдука и гуслара мука, а на десној су промицали фрањевци са бројаницама и Госпиним кипом.

Чим се указала прилика у већ посусталом османли-султанату, Срби из Херцеговине су испословали ферман са Порте у Цариграду да смију градити Митрополитски храм у Мостару. Још 1767. за времена грчких, фанариотских владика, столица херцеговачких митрополита премјештена је из манастира Дужи код Требиња у нарастајући Мостар. Ту је већ била Стара православна црква, Српска школа и зграда Митрополије.

За мјесто градње нове Саборне цркве мостарски Срби изабрали су источне падине града, подно брда Столац.

На том мјесту храм би доминирао свеколиком мостарском котлином, уздижући се повише ње као круна. Иначе, то положајем повлаштено мјесто Срби нису могли лако добити. Ту су се некада налазили виногради Али-паше Ризванбеговића, па је било доста спорења око првенства над земљом. Задњу ријеч је дао Осман-паша Латас, потурчени Србин Михаило.

Први радови на градњи храма започели су 15. марта 1863., а завршени су у јесен 1873. Био је то највећи православни храм у Босни и Херцеговини, већи и од Саборне цркве у Сарајеву. Остало је запамћено да сарајевски Срби нису могли прежалити што су Херцеговци саградили раскошнији и већи храм од оног у Сарајеву.

Мостарској Светој Тројици по љепоти је био достојан само храм Светог Спиридона у Трсту. Како се у поносу говорило тршћански и мостарски храмови чеда су по љепоти у красоти Високих Дечана.

Највеће прилоге за градњу Саборне цркву у Мостару дао је руски цар Александар Други и турски султан Абдул Азиз. Ипак највеће трошкове за подизање овог монументалног објекта, који је доминирао цијелом Херцеговином, поднио је српски народ, понајвише српске трговачке породице из Мостара. Ко није могао приложити новац, удјенуо се радом или неком другом помоћи.

Главни неимар је био Андрија Дамјановић Зографски из Велеса, признати градитељ православних храмова. Андрија Дамјановић, његова браћа и синови изградили су више од 40 Саборних храмова у Македонији, Грчкој, Србији и Босни и Херцеговини. Мостарска Саборна црква измамила је из неимаревог срца јединствен сплет српско-византијског градитељства, медитеранске топлине и барокне китине. Она ће се напосе издвајати од свег његовог дјела.

Звоник Саборне цркве у Мостару био је њена сума љепоте и отмености. Четвртаст, висине око 50 метара, завршавао се златним крстом на златној јабуци.
Почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини усмјерио је стари гњев на крстоносне куполе на Бранковини.

7-8 јуна 1992. агресорске хрватске снаге ткз. Хрватског вијећа одбране, са Хума су гранатирале Саборну цркву. 15. јуна срушен је звоник. Срби који нису напустили град запамтили су тупи удар који је прострујао кроз Мостар и нестао у каменим дубинама. Звона су оборена.

Потом је храм запаљен и миниран. На овакво злочинство није се усудила ни усташка омраза у Другом свјетском рату.

2009. године започета је обнова Саборне цркве у Мостару. Тада је испод гомиле камења откривена потпуно неоштећена крипта у којој је сахрањен митрополит херцеговачки Леонтије Радуловић, први Србин на челу Митрополије од одласка грчких владика. Митрополитово тијело било је у цјелости очувано и нетрулежно.

Митрополит Леонтије Радуловић, родом Херцеговац, упамћен је као честит и побожан православни архијереј. Био је велики борац и браник против римо-католичког прозелитизма у Херцеговини.

2019. године навршава се осам вијекова трајања и страдања православне Епархије хумске и приморске. Од оног дана 1219. године када је Свети Сава Српски у Залому код Невесиња утемељио и огласио српску православну Епархију Хума и Приморја са столицом у Стону на Пељешцу, протекло је Неретвом много воде и много крви српске.

Са допуштењем Господњим, васкрсла звона Свете Тројице објавиће наше осмовијековно постојање 2019. године у Мостару.

Они који су рушили православне храмове и затирали народ српски и опет ће, ако им запане. Они који су истрајавали у истини и вјери задобили су од Господа светост, и опет ће.

И на крају, храмови су само прах уздигнут око Духа Истине.

Ко сачува искру у камену, тај ће опет ватру наложити. Ко сачува истину у вјери, храмови ће њега походити.

Аутор: ГОРАН ЛУЧИЋ

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Сјећање на 15. јун 1992 – Саборна црква у Мостару (ВИДЕО …

Након 24 године огласила се звона Саборне цркве | Јадовно 1941.

Обиљежено четврт вијека од страдања Срба у Мостару …