2025 - Страница 27 од 32 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2025 » Страна 27

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

6. фебруар 2025.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

7. фебруара 1942. почињен је свирепи злочин у селу Штрпци код Прњавора

5. фебруар 2025.

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У бањалучким селима усташе су убили углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. На исти датум почињен

Бојанић: Бекство 12. фебруара 1942. год.. ЛОГОР ЦРВЕНИ КРСТ И БУБАЊ

5. фебруар 2025.

На хиљаде људи демонстрирало је улицама Краљевине Југославије и узвикивали пароле – “БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ ! БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ !“ . Клицало се и “ХОЋЕМО САВЕЗ СА РУСИЈОМ“ , “Совјетска Русија “ која је тад била у савезу са Хитлером (имала уговор о међусобном ненападању). Приредио Ђорђе Бојанић После априлске катастрофе и уласка немачких окупатора у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца. Априлски рат, извукао је Југославију из анонимности и на њу скренуо пажњу целокупне светске јавности. Мало људи је говорило да је то изазивање тада најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости

ЈОВО БАЈИЋ: Kако је покатоличена западна Херцеговина (ВИДЕО)

5. фебруар 2025.

Гост Тв Рас, емисије “ А ШТА ВИ МИСЛИТЕ“ аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је Јово Бајић, новинар и публициста. У интересантном разговор Бајић је говорио о Београђанима и ко су Београђани, као и о покатоличавању у западној Херцеговини. Везане вијести: Како је покатоличена западна Херцеговина | Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Јама

4. фебруар 2025.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге „Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945“ Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

4. фебруар 2025.

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Покољ у Шарговцу: 77 година чекају да их поменемо!

3. фебруар 2025.

Има томе већ неколико година, мада се чини да jе било jуче. Вjеруjем, да ће готово сви они коjи су тога дана присуствовали рециталу у ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, памтити таj дан док живе. Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака коjи су ту у школи погубљени приjе седамдесет година. Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоjе, сваки са воштаницом у руци, нико ниjе остао равнодушан. А онда су потекли стихови.. Опростите нам ћутање Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо…у име наших дjедова, у име наших очева, у име нашег

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

3. фебруар 2025.

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући „за дом спремни“. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

2. фебруар 2025.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Бранко Брковић: Поклану чељад загрн`ли су оне комшије шокци

2. фебруар 2025.

Након 30 година, када се под притиском породица покланих Срба из Дракулића, Шарговца и Мотика подигла спомен-костурница, кости из дворишта је народ ископавао и носио у костурницу. Помагали су ископавати и исти они који су их ту и покопали, који су куће одмах након покоља и опљачкали… Аутентично свједочење Бранка Брковића: „Ја се извучем испод амбара. Усташа нема више. Отац Ђорђо и стриц Павле леже сасјечени пред кућом. Братове цурце, Нада и Јованка, дјеца, и њиова мајка Даница, сна моја, леже откривене и крваве. Силовало то туј на пртини, па убило. Уђем у кућу. Све сасјечено. Није клано, већ сјечено сикирицама. Ја се скаменијо. Не могу о томе да причам.

Божидарка из Велике Жуљевице

2. фебруар 2025.

Гости уредника Загребачке телевизије, те вечери, били су Козарчани. Пред камере и под свјетлост рефлектора сјели су генерали и хероји, курири и дјеца с необичним ратним судбинама. За истим столом с ратницима сједела је и Божидарка Фрајт, филмска и позоришна глумица. Само, она није дошла ни као лијепа жена из филма „Жива истина“, за чију је улогу на фестивалу у Пули 1972. добила „Златну арену“, ни као млада партизанка из „Ужичке Републике“. Дошла је као гост уредника да чује причу о Козари — и себи. Зато Божидарка неће замјерити што ту причу морам поновити од почетка, јер она почиње с Козаром 1942, од њене друге године. Богдан Грубљешић, Божидаркин отац,

Злочини у Пониквама у некадашњој општини Горње Дубраве код Огулина

1. фебруар 2025.

Поникве, Горње Дубраве, Огулин. 31. јануара 1945. године, све житеље села које су затекле усташе код куће, поклале су и спалиле у кућама. Њих 30, жена, мушкараца и дјеце. Поводом годишњице злочина у Пониквама, на територији некадашње општине Горње Дубраве код Огулина, из књиге „Опћина Горње Дубраве – Радови из даље прошлости и народноослободилачке борбе“ у издању Хисторијског Архива у Карловцу преносимо сљедеће редове. Један од најтежих и најстрашнијих пљачкашких покоља, извршили су усташе 31.1.1945. године у Пониквама, о чему Горански вјесник доноси слиједећи напис: »Дан 31.1.1945. године усташе су, извршили покољ у Пониквама, котар Огулин. Поклали су 36 особа, већином жена, дјеце и стараца. Да би задовољили своје

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

31. јануар 2025.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу